Има ли душу господин Робинсон?
Овај новинарски напис објављен је под насловом „Има ли душу господин Робинсон?“ у листу „Огледало недеље“ број 69, 15. марта 2006. године.
Пулен Александра Вучића, новинар Миломир Марић, уредник на ТВ Happy, после 18 година од почетка окупације осмелио се да позове у своју емисију у госте војнике који су бранили Србију на Кошарама 1999. године.
Оптужница подигнута против Небојше Павковића, Владимира Лазаревића, Властимира Ђорђевића и Сретена Лукића има само политичку димензију.
Званичан став администрације Србије о окупацији Србије, србским патриотама и херојима одбране још се не зна.
Вероватно нико у свету, ко је просечно информисан, не сумња да планетом владају мегакапиталисти из старих капиталистичких породица Рокфелер, Ротшилд, Карнеги, Форд, Ањели и нових породица Вандербилт, Астор и Гејтс. Њихови интереси одлучују о границама, протоку капитала, трговини оружјем (дрогама, белим робљем...), ратовима. Они издржавају тзв. финансијере попут Џорџа Сороша, Роберта Рубина, Алена Гринспена и Лоренса Самерса. Њихове марионете поигравају се судбином људског рода, пред очима свих који прате светске процесе, седе у трилатералним институцијама, као што су Савет безбедности, група "Г-8", НАТО, ОЕБС, Контакт-групе... Тамо се договарају како да освоје и усвоје преостале просторе и ресурсе и контролишу опљачкане народе. Зато се не треба чудити, што је поводом смрти Ибрахима Ругове Кондолиза Рајс рекла: "САД су изгубиле великог пријатеља – САД ће и даље радити са свим људима Космета". Да није заслепљена амбицијама и да јој је важна истина, узела би у обзир да је Ибрахим Ругова 26. септембра 2001, само 15 дана после терористичких напада у Њујорку, за "Интар тас" изјавио: "ОВК је уз Осаму бин Ладена". Чија је то игра и зашто су Американци пречули глас непријатеља? Познато је да је Џорџ Буш Јуниор, због бизниса, омогућио породици Осама бин Ладена да напусти САД непосредно после напада на њујоршке "близнакиње" и да је допустио компанији Уједињених Арапских Емирата да преузме главнину послова у лукама Њујорка, Њу Џерсија, Филаделфије, Балтимора, Мајамија и Њу Орлеанса. Бизнис је чудо! Истовремено исти Буш јури НАТО снагама сваког Србина који се усудио да брани своју отаџбину од агресора.
Све је јасно. Србима суде најбогатији бизнисмени, ради профита, простора и ресурса. Отуд два суђења у Хагу. Једно у којем се наводно суди појединцима, а не народу, друго где се суди држави (што значи народу) на основу суђења појединцима. И није то заврзлама, није то рашомон – то је планетарни мегакапиталистички злочин, у којем (са)учествују и српски подлаци, примањем крвавих пара из руку окрвављених српском крвљу.
Основни је утисак да је оптужница за злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања, написана као да су је заједно писали косметски Албанци, НАТО и Ватикан. На пример, политичка тврдња косметских Албанаца "циљ злочиначког подухвата био је истеривање знатног дела албанског становништва Косова, са територије покрајине Косово, у настајању да се обезбеди трајна српска контрола над овом покрајином..." основни је садржај Оптужнице. Генерали су оптужени као да у СРЈ није постојала легално изабрана власт и као да у тој држави нису постојале регуларне снаге безбедности. Изгледа да су се четири генерала договорила, на своју руку, да остваре неки свој безумни циљ.
У ситуацију да се морају бранити и оружјем СФРЈ, СРЈ и СЦГ дошле су, пре свега, због понашања најважнијих институција у тзв. међународној заједници. Економске санкције, сталне уцене, притисци и претње војним интервенцијама, онемогућили су квалитетнији рад државних и привредних институција. У Србији се није смело ни размишљати српски. Нико није смео или није хтео, да пита оне који су од 1989. године подривали државу, у чијем то интересу раде, а камоли да пита "антиратне профитере" и "факс идиоте" ко су они.
Под сталним, бездушним притисцима и подвалама приликом примене принципа "узми или остави" и "штап и шаргарепа", створена је атмосфера сталног узмицања, колебања и накнадног пристајања на испуњавање каткад национално погубних захтева "будућих партнера". При томе, било је провидно, да је намерно изазван "контролисани рат", ради нових граница, остваривања трајнијих "виталних интереса" великих сила и прерасподеле преосталих балканских ресурса.
Откуд онда међународна заједница, и/или било који "њен" суд, оптужује Србе за нешто што су заједно негде смислили и наумили, када Срби нису 16 година имали националну стратегију одбране (немају је ни сада, због "црногорских амандмана")? То значи да Срби немају забележене јавне (или тајне) циљеве. Осим тога, Срби ниједном нису ушли на туђу територију, а једини су, уз помоћ НАТО-а, прогнани с вековних огњишта. Уосталом, Срби ни у миру нису успели да се договоре како да се односе према било каквој регионизацији, јер тај процес цепа њихово национално биће. Срби су у транзицију ушли на исти начин на који се "преводе жедни преко воде" – без алтернативе. О транзицији знају само они који су искусили додир великих фондација, показали се као искрени глобалисти, антинационалисти, антипатриоти – они који су имали среће да науче наднационални језик и да походе курсеве транзиције, приватизације, пактирања, партнерстава, Сорошевих службених осмеха... Проблем је што их на курсеве није послао народ. Још већи је проблем, што понављају оно што су чинили они преци који су се одродили (изродили) у процесима латинизације, германизације, арбанизације, поримокатоличавања, исламизације... (Они што се одричу свог соја, одувек су били највећи антинационалисти и настојали су да се истакну у поништавању сопственог народа). У Србији, они, ни овог пута, не деле судбину свог народа. Срби нису имали прилику да одлуче чак ни о томе да ли су за социјализам или капитализам. Уосталом, када се тиче оптужнице, зар Срби нису могли на перфиднији начин да удаље са своје територије илегално насељене Албанце, да им је то био циљ. Имали су за то на располагању деценије, а може се рећи и векове. Али, Срби су хришћани, православци, а многи међу њима светосавци.
Истина је позната
Како је могуће замислити четири генерала, са задатком да смире политичко-безбедносну ситуацију на Косову и Метохији, протеривањем или неутралисањем терориста и да омогуће непрестано нападаним снагама безбедности да обављају своју законом предвиђену дужност, да су "ушли у свој рат", не би ли чинили злочине? Како је могуће да се то прихвати, када су сви, којима нису ускраћене информације, знали, да je Немачка обавештајна служба (БНД) известила да "албанске терористичке организације регрутују нове чланове међу албанским азилантима у Немачкој", да је "Вашингтон пост" објавио да Албанија подстрекава терористе и снабдева их оружјем, да је "Њујорк тајмс" објавио да су терористи ОВК у америчким униформама, да је Роберт Гелбард рекао да су припадници тзв. Ослободилачке војске Косова све ближе америчкој терористичкој листи.
Можда се више о догађајима на Косову и Метохији може сазнати од телевизијске екипе из Бугарске која је, 25. јуна 1998. снимила напад терориста, из редова косметских Албанаца, на припаднике обезбеђења Ричарда Холбрука. Занимљиво је да Холбрук, који се тада "случајно" сусрео и изгрлио с вођама терориста, није реаговао. Није никад ни споменуо "инцидент", а све се догађало на очиглед групе новинара. Из Пентагона је 16. јула исте године стигла вест да "оружје за терористе на Косову стиже из Албаније", а из Беле куће да "САД не признају самозвани парламент косовских Албанаца". Уосталом, до истине о Косову и Метохији може доћи сваки суд, који провери наводе из књиге "Ватикански тунели", ватиканолога Александра Антонића. Провером наведених података, прикупљаних више од 15 година, изговорених устима спикера Радио Ватикана, може се склопити мозаик истине.
Многе активности у оптужници приписане Србима, нису биле у интересу СРЈ и Србије, те није логично ни да су их Срби починили (на пример, "масовни прогони"). Како би се неко определио за масовне прогоне косовских Албанаца, у ситуацији када Сједињене Државе и НАТО више од шест и по година прете војном интервенцијом и држе Србију под контролом војних сателита, 6. флоте и АВАКС-а. Уосталом, у јануару 1993. године објављено је да је војна интервенција против СРЈ планирана. Већина српских активности, пре и за време напада НАТО-а на српски народ, учињена је с другим, а не с намерама наведеним у оптужници (на пример, одузимање докумената онима који су одлучили да напусте земљу).
Уз мало добре воље, судије Хашког трибунала могле би да сазнају за кога су Срби више десетина година, за време Тита и касније, издвајали огромна средства из заједничког државног буџета. Одвајали су "од уста" за Косово и Метохију, да покрајину економски уздигну и чинили су све што су могли да тај део Србије не буде "рупа без дна". Срби су се непрестано надали, свесни приштинске политике освајања простора наталитетом, и своје "беле куге", да ће наћи начина за суживот са косметским Албанцима. Проблем је што су ти Албанци подстрекавани, обучавани и финансирани да се изборе за независност, споља – из Трилатерале. Јер, само независност Космета омогућава остваривање поменутих "виталних интереса" преостале супер силе (њених мегакапиталиста) и легално отуђење и црпљење природног богатства покрајине.
Код толико "слепаца", може се рећи да Бог зна да су сви умешани у "планетарни и космички злочин" на окупу. Они сада владају, осиромашеним уранијумом загађеним Косовом и Метохијом. Чине то "на свој начин", користећи сироте и бездушне плаћенике наоружане до зуба. Уосталом, зашто "међународна заједница", када зна толико да може да суди, у оптужници назива Космет – Косово? То, свакако, није случајно. Познато је да је цео тај простор некада био српски, затим су Срби остали бројнији у Метохији, а сада и то треба заборавити.
Уопштене тврдње тужитеља подигнуте су на стратегијски ниво. Формулисане су тако да оптужују "снаге СРЈ и Србије", иако су многе активности наведене у оптужници, оне које нису измишљене, извршили појединци и групе. Искази "најмање једна џамија је уништена" и "најмање три Албанке су силоване" бесмислени су, јер онај који је то пријавио, уколико не жели да "заобиђе истину", зна тачне податке. Да ли треба објашњавати да се минарети могу пребројати. Зар то не говори о дрскости, да су тако важан докуменат написали они којима није стало до истине?
Када тужилац тврди да је "злочиначки подухват" планиран, он мора, у име правде и истине, да покаже план или да докаже да план основано постоји, иначе му је тврдња неоснована. Где ће то довести људски род, ако се оптужују и осуђују људи без стварног доказа.
Оптужница за период од 24. марта до 20. јуна 1999., написана је као да није постојала оружана интервенција (агресија) НАТО-а и као да НАТО није био присутан на балканским просторима. Изгледа, на основу текста, да НАТО није имао ниједан податак од АВАКС-а и сателита и да није могао да утиче на догађаје у наведеним местима... Треба ли доказивати да су временске прилике тада биле идеалне, јер су биране за што ефикасније ракетирање и убијање. Ако се из сателита види да на стадиону "Црвене звезде" пише "делије", подразумева се да су у Команди НАТО-а имали цео Космет "на длану", све време агресије. Знали ко кога напада и ко кога изгони из покрајине. Хоће или икад доћи дан да неко из Брисела, Вашингтона, Лондона и Њујорка изговори истину?
У оптужници се понављају наводи за иста дела, различитим језичким изразима, који су практично синоними (присилно премештање, прогон и депортација...). Те речи су приближно истог значења. На тај начин тужитељи су створили лажну слику о више злочина. На пример, након што су оптужили генерала Павковића за депортације, поновили су податке о истим депортацијама и у делу у којем га оптужују за бројна убиства. Страхоте "убистава" појачане су понављањем података о депортацији. На тај начин, постигнут је психолошки ефект – засићеност злочинима.
Постоје јасни докази
Претпоставља се да су судије опште образоване, неподмитљиве личности и да су, без обзира на посвећеност послу и радне обавезе, дневно информисане, барем о најважнијим планетерним збивањима. Није лако поверовати да су судије Хашког трибунала пропустиле прилику да сазнају истину о континуираним претњама Србији НАТО интервенцијом. Те претње су докази да је тзв. злочиначки подухват из 1998. године изазвала Атлантска алијанса, која је вребала прилику и начин да интервенише и стигне у Србију. Реч је о очекиваној, правовремено планираној, обелодањеној и испровоцираној интервенцији, с намером да НАТО запоседне Балкан и формира давно жељену и за њега веома значајну војну базу. Зато су Ричард Холбрук у Приштини и Медлин Олбрајт у Рамбујеу, саветовали терористе да не преговарају и како да се понашају. Челници НАТО-а, у Бриселу, чекали су "логичан повод". У недостатку "повода", журећи да реше своје коалиционе проблеме, сами су га исконструисали. То стварање повода догодило се на очиглед целе планете, уз помоћ експерата у Пентагону и Бриселу, наводно без подршке Савета безбедности.
Поглавље "Додатне чињенице" у оптужници, садржи паушалне тврдње попут написане у тачки 70 "Акције сличне природе спровођене су у ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини од 1991. до 1995. године". Ниједан аналитичар не би повезао догађаје на просторима претходне Југославије са догађајима на Космету на тај начин. Откуд је СРЈ могла да се понаша ван своје територије као на својој територији? Како су снаге СРЈ могле да чине "етничко чишћење" у Босни и Херцеговини, да прогоне и депортују било кога? Тужилац је заиста претерао, надајући се да ће одбрана, због правних преседана, морати да докаже да то није истина.
Објављени су бројни цитати изјава, из западних извора, који могу да послуже као докази о лажима и пристрасности умешаних у "велики бизнис" под именом "Трећи балкански рат". Још су бројнији текстови интелектуалаца (аналитичара) у којима је то доказано.
После свега што је до сада урађено "у трагању за истином" у Хагу, јасно је да су Срби доведени у безизлазну ситуацију. Прво, они који су били на лицу места не могу да сведоче, јер су кандидати за оптуженике. Друго, они који нису били на лицу места, не знају и не могу да знају истину. Вероватно је свака акција и операција наведена у оптужници – посебна "прича".
Иако је вероватно да судија Патрик Липтон Робинсон има душу и да би хтео да је сачува и усаврши, не треба се заносити да ће пресуда бити праведна. Не постоји никаква шанса да се било шта докаже онима који су организовали суђење (сви знају да су то главни кривци за светске покоље: САД и НАТО). Освајачи тзв. Западног Балкана, организовали су суд да би осудили СРЈ, Србију и Србе – за непокор.
Први разлог за неспорну неправду је, што они који су изазвали сукобе знају зашто су то учинили. Други разлог је, што су у Трибунал убацили искључиво своје људе, до последњег преводиоца. Поигравају се, с предумишљајем, чак и на рачун измишљених језика. Трећи разлог је, што се судије понашају као да су с друге планете и као да нису никад чули за Србе, НАТО, САД, Албанце, Македонце, Хрвате и босанске мислимане. Раде, како кажу, професионално – чиновнички. Очигледно је само, да их савршено не интересује могућност да дођу до истине.
Србима суде људи који не схватају да суде и својој деци, јер њихови налогодавци уништавају свет и стварају повољне услове за будућност шаке мегакапиталиста. Ту будућност стећи ће новим оружјима, у новим ратовима. Судије су довољно плаћене да им новац потисне из свести истину да заправо (са)учествују у злочиначком подухвату, у којем су њихови босови прогнали Србе, уништили будућност српској деци и, ради правдања своје похлепе, измислили српску кривицу. Ако верују у Бога – само Он им може помоћи, ако не верују, онда – нико.
Свесни људи треба да учине све што могу, да се ублажи или отклони, опасна планетарна и космичка неправда.