Мондијалисти признали разбијање СФР Југославије
Истине и лажи закључане у Вашингтону
Лист "Огледало недеље" број 54, 20. јул 2005.
Док су Срби видали ране, после пораза који им је нанела доларска цивилизација, а Запад након Дејтона пребројавао новостворене "банана републике", постављајући им свеже услове за улазак у "нови светски поредак" и припремајући своје снаге за премештање ка Истоку, према разрађеној процедури провереној у "кувајтско-балканском експерименту in vivo", француски председник Жак Ширак је, почетком јануара 1996. године, признао да је "мир у Босни елан за нови европски поредак" и да ће "решење југословенске кризе бити одлучујуће за нове напоре Европске уније, да би се извукла из шкрипца створеног уништењем бивше Југославије". Тако је члан "петорице" доказао, да одлично зна да се СФР Југославија није распала, нити урушила, него је уништена, а наговестио је да зна и ко је то и зашто учинио.
Јер, очигледно је да су Американци активирали "балканско буре барута" и тако одложили реализацију пројекта "Европа '92", а и то да Срби нису могли да избегну садашњу судбину, јер су иницијатори "поретка над порецима" одлучили да препарирају нације у анационалне и наднационалне творевине, приморавајући потчињене на другачији начин размишљања, економско понашање, менталитет, културу, верско опредељење... На путу ка Истоку морали су да почну од Балкана који је био и остао, геостратешко-политички витално подручје за свако освајање.
После још једног историјског отпора, србски народ је доживео много несвакидашњих потврда свог избора судбине. Наиме, до Мохиканаца са Дунава, како још називају Србе, све чешће стижу изјаве, у којима се признаје да Срби нису криви ни за распад, ни за разбијање СФР Југославије, пошто је Титова држава нестала као што је и настала договором великих сила.
Стара немачка ловишта
Јохан Галтунг, експерт за питања људских права, у интервјуу "Коријере дела сера" приликом боравка у Милану ради отварања међународног скупа "Људска права у савременом свету", у првој половини марта 1996., подсетио је на ноћ 14/15. децембра 1991. године. Тада су европски министри, почевши од немачког Ханса Дитриха Геншера, па до италијанског Ђани де Микелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара УН Переза де Куељара. "Та ноћ оставила је Југославији само један излаз, а тај излаз је био: насиље. У једном 'запаљивом' региону лако се долази до сукоба, таква одлука није била грешка, већ обичан злочин, почињен са веома прецизним циљевима" – тврдио је норвешки истраживач мира.
У вези са признавањима сецесионистичких република рекао је: "Немачка је желела да добије своја 'ловишта', и да уз Хрвате и муслимане, као у Другом светском рату, победи Србе. Енглеска је искористила прилику, да свој пристанак у вези са признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из мастрихтског споразума. 'Сиромашне' земље, као Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима, да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен... Гласало је дванаест министара, а лобирано (приморано да гласа по упутству са стране) седам" – завршио је Галтунг.
Београд је за мир
Наравно, иза свих изјава крили су се прецизно одређени интереси. Први је грешке Запада поменуо Тургут Озал, на самиту исламских земаља у Дакару, почетком 1993. године, а затим средином маја исте године и Константин Мицотакис, премијер Грчке речима: "Признање Босне била је трагична грешка". Уследила је мајско-јунска лавина међусобних оптужби. Лоренс Иглбергер оптужио је Немачку: "Део одговорности за грађански рат у Југославији треба да преузме Немачка, која је изгарала од жеље да види њен распад и форсирала прерано признавање Словеније и Хрватске". Жозе Кутиљеро, бивши координатор Конференције о Југославији, придружио се онима, који када напусте дужност, говоре истину и учестују у стварању политичког лавиринта за недовољно информисане. Изјавио је, да је Европска заједница преурањено признала Хрватску и Босну, да су САД наговестиле, у више наврата, могућност војне интервенције, чиме су пружиле подстицај екстремистима у босанским трупама, а да је Русија била глувонема готово две године по питању које је морало да је се тиче... Ђани де Микелис је у интервјуу за РАИ изјавио, да је била грешка рано признавање Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Да су то морали да учине на притисак Немачке, а ради очувања јединства Европске заједнице. Потврдиили су то Ворен Кристофер, Питер Карингтон, Хенри Кисинџер и Ворен Зимерман, који је додао, да се успротивио прераном признању југословенских република, што значи да је наведено признавање планирано у свим варијантама, али би било боље да је било касније. Ипак, најснажнију оптужбу у прилог истини, упутио је Андреас Папандреу (у интервјуу саудијском листу "Сауди газет": "Београд је за мир. Бон је инсистирањем на признавању Словеније и Хрватске, директно одговоран за распад Југославије".
Умешаност у рат признао је индиректно и лорд Дејвид Овен, у интервјуу за "Сандеј тајмс": "Ако се нови савез Истока и Запада одржи, наше крхке наде у нови светски поредак, који се уздиже из пепела хладног рата, могле би ипак бити остварене... Волели бисмо да се из овог глиба извучемо чим то под пристојним условима будемо могли... Запад свој део кривице сноси због глупог признавања ривалских држава зачетих у расколу..."
На антисрпско понашање Запада нису утицали ни чланци у италијанској штампи о гресима Ватикана (у више наврата објављено је да је папа масон и да, као што је то рекао бискуп др Вјекослав Грмич, Света столица не ради за мир), признања у немачкој штампи да Бон није без кривице, нити чињеница да су босански муслимани признали да користе хемијско оружје. Србима није помогло ни индиректно признање Питера Галбрајта, да је Хрватска извршила агресију на Републику Српску Крајину, пошто је тврдио да САД не стоје иза хрватске агресије.
Наравно, само наивни су очекивали да ће након "покајања" и увиђања истине од стране западних дипломата, настати преокрет. После прогона Срба из Крајине, Стејт департмент је признао (Дејвид Xонсон) да хрватској армији помажу плаћени амерички консултанти. Британци су оптужили свог прајм министра, Џона Мејџора, да је 1991. године склопио "тајни договор" с Немачком, после којег је уследило признавање сецесионистичких југословенских република и почео рат. Бела кућа је признала да су тачне тврдње "Вашингтон поста", који је написао да оружје муслиманима у Босни није стизало само из Ирана, него из још седам других земаља (Авганистан, Брунеј, Пакистан, Саудијска Арабија, Малезија, Аргентина и Мађарска) и да је то рађено са знањем и сагласношћу званичног Вашингтона и то од почетка рата, од јесени 1992. године.
Хрвати и босански муслимани нису претеривали у признавањима, али су чинили и то, када су помоћу њих доказивали своју чедност, "демократичност" и хуманост. У фебруару 1994. Хрватска је признала да се њене трупе налазе у Босни. Мађарски министар иностраних послова Геза Јесенски потврдио је признање Мартина Шпегеља да су у јесен 1990. године продали Хрватима 10.000 "калашњикова", односно да је Мартин Шпегељ куповао оружје у Мађарској годину дана пре избијања рата у Хрватској. Фрањо Туђман је у Карловцу признао злочине почињене у Крајини, али их оправдао осветом. Алија Изетбеговић је, у интервјуу "Вашингтон посту" 25. маја 1994., после признавања употребе хемијских убојних средстава, признао и једну од испорука оружја.
Срби нису изазвали рат
С друге стране, иако је почетком рата изгледало да су се сви уротили против Срба, било је и објективних информација, насталих у угледним светским листовима у улози сведока. О бесмислу тврдњи да су Срби агресори први је писао софијски лист "Континент", тврдећи да је у Босни и Херцеговини у питању грађански рат и да нико не треба да се заноси да га стране војске могу зауставити силом. Париски "Либерасион" је, вероватно због ширења исламског фундаментализма, који прети и Француској, у два наврата писао о муслиманском рату против хришћана и о циљевима муџахедина у Босни и Херцеговини. Насловима о муслиманском национализму у Босни и муслиманском програму етничког чишћења придружио се и "Вашингтон пост". По објективности се издваја и "Le quotidien de Paris" у којем је још јануара 1994. године објављено, испоставило се узалудно, да напади на Србе из ваздушног простора, не би били ни војно ефикасни, ни политички разборити, ни морално прихватљиви.
Почев од јануара 1994. године у новинама широм света (руским, чешким, јапанским, кинеским...) све чешће се писало о антисрпском расположењу НАТО-а и Уједињених нација, јер "на муслиманској и хрватској страни врви од војника УН, а на српској страни нема ни једног јединог". Лорд Дејвид Овен је женевском "Матену" дао изјаву, да је створени клише о српским војницима као грубијанима опчињеним злом "обичан апсурд", оцењујући америчку политику у Босни као "конфузну и опасну", тврдећи при том да ништа нису научили у Сомалији, јер иду ка истом концепту у Босни. Наравно, допринео је тако и стварању још једног "информационог лавиринта".
Печат свим изјавама које су измакле сатанизацији Срба дао је француски генерал Пјер Мари Галоа, упозоравајући Французе да се не упуштају у рат против Срба, који живе с чистом истином. Написао је: "Срби нису криви за распад Југославије. Хрвати и Словенци су одлучили да разбију земљу, коју су створили победници у два светска рата"...
Како је рат одмицао, све више објављених дела ишло је на руку србској борби за истину. Тако је Ален Покар у књизи "Са Србима" забележио: "Србија је жртвени јарац, који омогућава газдама новог светског поретка, да успоставе сопствену терористичку власт". Амерички генерал Колин Пауел је након НАТО бомбардовања Срба, крајем септембра 1995. изјавио: "Запад је грешан према Србима; у најбољем случају резултат ће бити подела Босне, дакле оно што су Срби од почетка тражили; главни допринос западних лидера Босни и њеном народу биле су бомбе и лажи; а истина је јако важна, јер ако се не схвата како је рат почео, избиће други".
Као да су хтели да обједине мисли Алена Покара и Колина Пауела и докажу да свет зна, да Срби нису криви за рат на просторима претходне Југославије, коментатори "Севодње" рекли су важну и поучну истину, да је Хашки суд Србима ставио на знање, да у савременом свету може постојати и злочин без казне и казна без злочина, све у зависности од воље господе Била Клинтона, Вилијама Перија, Ворена Кристофера, Медлин Олбрајт и сличних. Вероватно не би много погрешили, ако би списак допунили члановима Савета за националну безбедност, затим са Хелмутом Колом, Франсоа Митераном, Жаком Шираком, Борисом Јељцином, Џоном Мејџором и осталима из групе Билдерберг и реда "Лобања и кости".
Накнадна напомена аутора:
Прошло је више од 11 година од писања овог текста. Рећи ћете, ништа ново нисам написао - све се то знало и зна. Ове написе не пишем за вас који знате, већ за оне који не знају, нашу децу и одлучиоце о нашој судбини. Да су им при памети ставови и признања изнети у напису (сјајна правна и историјска аргументација), не би се наши владари толико клањали нашим искреним непријатељима, а вероватно би им и приступ проблемима био другачији.