Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Изнуђени национални сукоби

Iznudjeni nacionalni sukobiИзвод из књиге "Освајање слободе – ратови будућности"

Исход садашњег вишедимензионалног рата против Србије биће расрбљени грађани који ће се стидети својих предака. Уосталом, у последње време све је више противника национализма, што је у складу са све бројнијим и обухватнијим миграцијама, путовањима, контактима, разменом тековина и међународним мешањем. После очевидно наручених и добро креираних наднационалних глобалистичких кампања, национализам се тумачи као негативни феномен и без помињања његових девијација. С друге стране, познато је да екстремни националисти пренаглашавају значај своје нације и недостатке других, па их с правом сврставају у нацисте, ксенофобе и шовинисте.

Књига "Освајање слободе – ратови будућности"

Интернационалисти су за интегративне процесе и, разумљиво, због друге врсте интереса, не воде довољно рачуна о националним интересима и традицији (чувају их узгред као тековине и културу, као што чувају цркве, синагоге и џамије, тврдећи да су превазиђени део историје). У тежњи ка интеграцијама стварају вештачке нације (Аустроугари, Американци, Совјети, Југословени, Чехословаци, Танзанијци...). [1]

Анационалисти посматрају друштвени систем и све процесе у њему не водећи рачуна ко је ко и нису оптерећени тиме којој нацији припадају. Стварају грађанске државе. Како им је национални приступ нејасан, често употребљавају терминологију која доводи у забуну и националисте и антинационалисте. Када анационалиста каже „ми” нико не зна на кога мисли – на свој народ или на грађане. Разликују се од интернационалиста по односу према својини, јер су углавном против друштвене својине.

Антинационалисти су активни у борби против националиста, будући да им смета уколико неко спомене своју националну припадност. Сматрају да је национализам превазиђен и штетан.

Наднационалисти се издижу изнад нација и раса – не препознају и не признају њихове специфичности. Мисле искључиво на „прогрес” и профит. Интернационалисти, анационалисти, антинационалисти и наднационалисти су обично деца из мешовитих бракова, те није чудно што су им схватања усклађена са природом сопственог бића. [2]

Националисти ће бити све угроженији

NacionalistiБудући да је природно да сви заступају своје интересе, не треба занемарити истину да ће убудуће националисти бити све угроженији. Њихови противници су све бројнији, отвореније агресивни, перфиднији и (не)предвидиви у избору метода за обрачун са национално самосвесним остацима преосталих народа. У Србији, на пример, избио би демократски скандал с устаљеним позивом на толерантност, уз етикетирање и згражавање, уколико би неки Србин јавно упитао човека који отворено напада Србе ко је он, да ли је крштен кад може тако да говори, шта је завршио од школа, које књиге чита, ко га финансира и који и чији политички концепт заступа. Ко би то упитао постао би ксенофоб и ретко ко би се упитао да ли је истина то што говори прозвани „србофоб“.

Пошто су у свету ретки они који јавно нападају и оптужују своје сународнике, српски наднационалисти упали су у клопку („врзино коло”): разликују се толико од свих других да то само на Србе личи. Тако се стандардни антинационалисти, у овом случају антисрби, понашају парадоксално: суштински и архетипски – најсрпскије. Јер, показало се много пута, у процесу расрбљавања, да само „Срби” могу да кажу: пустите ви злочин(ц)е Натоа[3], гледајте своје злочин(ц)е. Тај приступ је најближи православљу, а примењују га српски атеисти. Када се слушају „хуманисти” чини се да ништа не знају, да ништа не памте и да потомцима Светог Саве непрестано поручују: што пре се самооптужите и самоказните.

Најуспешнији на међународној сцени су српски мондијалисти, који (не)свесно примењују типично српске критеријуме самоодрицања. То је проверен и већ трасиран пут ка коначном самоистребљењу и нестајању. Самооптуживање и расрбљавање (п)остали су српски специјалитет.
Такозвани српски парадокс све време допуњују мондијалисти. Принц Леополд Бернард, први председник Групе „Билдерберг“, мислећи о проблему са границама који је решаван ратом на просторима СФРЈ, закључио је: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу... То је трагедија”.[4] Изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ и СРЈ, успели да несумњиво социјалистичку и већином прокомунистичку, интернационалну и атеистичку администрацију, која је владала у СРЈ од 1989. до 2000. године, оптуже за национализам. С друге стране, чудно је што интернационално настројене чланове ЈУЛ-а глобалисти оптужују да су непоправљиви комунисти, иако је један од најугледнијих глобалиста света Збигњев Бжежински, у књизи Између два доба, о марксизму написао: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером”.

Интернационалисти на власти у СРЈ (1989–2000) нашли су се у сендвичу између наднационалиста, квазинационалиста и националиста. Разапети између народа, који од комуниста више није очекивао заштиту, и глобалиста, који су инсистирали на регионализацији којом се разбијају национална бића, (за)лутали су у лавиринту „новог светског поретка”. Замерили су се и сопственом народу и његовим бројним, свестраним разбијачима. Основни узрок несналажења је непостојање доктрине одбране као критеријума за однос према рату и будућности. Несналажење су потпомогли за све опасни квазинационалисти. [5] Реч је о људима који, будући да привлаче део народа рушећи основе природног приступа животу, својим понашањем омогућавају и допуштају да националисте проглашавају за противнике развоја.

Миграције су изнуђене

migracijeНаравно, заговорницима „новог светског поретка” иду наруку непрестане миграције и сви наведени феномени садашњице, посебно кретање светског капитала. Наспрам наднационалиста очевидно стоје сви они који сматрају да је још већа трагедија када се неко на силу мора одрећи себе и својих особености јер га је неко по свом науму прогласио „опасним по околину” (читај: по „нови светски поредак”).[6]

[1] Иако су њиховог култног вођу Слободана Милошевића глобалисти и „демократе“ неправедно прогласили за националисту, припадници Социјалистичке партије Србије (назив партије је интернационалистички) остали су доследни глобалисти. У анкети поводом уласка Србије у Европску унију, 52,20 одсто чланова партије изјаснило се са „за“. Видети напис „Половина гласача СНС-а, ПУПС-а и ЈС-а против ЕУ“ у листу „Политика“ број 35301, 18. фебруар 2012, стр. 6.
[2] Суштина проблема назире се из исказа Јелене Тинске, која је у ТВ емисији „Свет плус” рекла да у кући чува искључиво „џукце” јер је и сама мешанац.
[3] Који, по свему судећи, неће стићи на ред да одговарају за почињена (не)дела.
[4] Шта то значи знају на пример Мађари. Наиме, Нато је 2. новембра 2001. тражио да се промени мађарски устав у вези са употребом оружаних снага.
[5] Познати руски квазинационалиста Владимир Жириновски, ако је истина оно што је објављено, признао је тек 3. децембра 2001. да је његов отац пољски Јеврејин и да је његово право презиме Еделштајн. Због његове бескомпромисности приликом русовања и примитивног понашања, без имало мудрости, многи антинационалисти су Русима придавали његове особине.
[6] Истини за вољу, треба рећи да, на пример, статистички подаци показују да се у Војводини током 1998. године удало 1.500 Мађарица и да су за мужа изабрале 312 Срба, 49 Југословена, 56 Буњеваца, 43 Хрвата и девет Црногораца, док су остале младожење били Мађари. У исто време, 387 Хрватица је за брачног друга изабрало 130 Срба, 50 Мађара и девет Црногораца, а остало су били једнонационални бракови.

Књига "Освајање слободе – ратови будућности"

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 183 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!