Невидљива Америка
Лист „Српско огледало“ број 88, 28. фебруар 2007.
Медијски створена култура онемогућава људе да виде право лице Сједињених Држава. Многи Американци још верују да је 11. септембра 2001. године нападнут Пентагон. Људи у свету верују да су САД колевка демократије и да их тамо чека Елдорадо.
У књизи анонимног аналитичара Мајка из Антитерористичког центра ЦИА, под насловом „Империјална ароганција: Зашто Запад губи рат против тероризма?“ забележено је неуобичајено запажање: „Исламски терористи не нападају Американце због начина живота, већ су бесни због политике САД... Ми не бранимо слободу и оно што је добро и праведно у свету, како прича Џорџ Буш, већ се боримо против побуне у исламском свету“. Наравно, ни то није истина. Зашто би неко прешао на другу страну планете да се бори против побуне? Уосталом, зашто би се неко бунио ако је све у реду? Против кога је усмерена та побуна? У Сједињеним Државама тешко ћете уверити људе да ниједан авион није ударио у зграду Пентагона 11. септембра 2001.
Чини се да је реч о планираној планетарној психолошко-пропагандној причи. Психолози је добро знају. У једном експерименту, особи под хипнозом било је речено да кад се пробуди, неће бити у стању да види човека који се налазио у истој просторији с њом и хипнотизером. Сугерисано је да ће треће лице постати невидљиво. Иако је све урађено према прописаној процедури сугестија није успела, јер је била несхватљива за уверења хипнотисане особе. Она једноставно није веровала да човек може да постане невидљив. Хипнотизер се тада досетио да искористи управо ту особину људи. Исту особу је поново хипнотисао. Рекао је да је трећа особа морала да напусти просторију, због изненадне обавезе. Описао је како трећа особа устаје, облачи капут, ставља шешир... Отворена су и затворена врата, ради звучног ефекта. После повратка из транса, хипнотисана особа није била у стању да види треће лице. Њена опажања била су модификована према њеним веровањима и схватањима. У њеном мозгу активиран је механизам који омогућава менталну заштиту ега. Све се то догађа и свим људима подвргнутим сталној медијској пропаганди.
Ову Америку нико не види
Мало је људи и у САД реаговало на вест да је ФБИ у јуну 1999. ослободио серијског убицу. На учестале апеле хуманиста да САД ухапшеним и заробљеним Талибанима обезбеде бољи третман и да их не тероришу пре пресуде. Доналд Рамсфелд, министар одбране САД је иронично изјавио: „Није им ово летовање“. Оба догађаја слика су колевке демократије, али јаче од тога су стечене предрасуде и уграђена уверења грађана.
Шта рећи за вест „Асошијетед преса“ да САД у 18 нових лабораторија концентришу бактериолошко оружје намењено за ширење куге, еболе и других епидемија или за признање државног секретара САД, Колина Пауела, да су информације ЦИА о покретним лабораторијама за производњу биолошког оружја у Ираку биле неистините? Вероватно је тачно оно што је написао „Тајм“, 7. фебруара 2005.: „У затвору Ал Граиб у Ираку војници САД су без обуке секли и ампутирали ноге затвореницима. То је признао капетан Кели Парсон, који је уз помоћ других војника без медицинске обуке изводио ампутације. Затвор у Багдаду је већи део 2003. године био без лекара“. Шта би рекли у Стејт департменту да се то догодило некоме другом и на неком другом месту?
Значајним догађајем у историји учинио се 11. април 2002. године. Тада је у ОУН потврђено оснивање међународног суда за ратне злочине, којем су се САД супротстављале, а који намерава да гони све агресоре, оптужене за геноцид, ратне злочинце и злочинце против човечности. Многе земље су тог дана ратификовале Римски статут трибунала за ратне злочине, чиме је број потписница премашио потребан број од 60.
За Сједињене Државе тај дан не постоји. Њима су ратови посао. Изгледало је да је амерички Представнички дом, у октобру 2002., усвојио највеће повећање војног буџета САД у дотадашњој историји (383 милијарде долара). Разлог је била припрема за напад на Ирак. Међутим, већ у јулу 2004., Конгрес је изгласао додатних 25 милијарди долара за ратове у Ираку и Авганистану. Војни буџет је постао „тежак“ 417,5 милијарди долара. Сада премашује 440 милијарди долара, без трошкова за ратове у Авганистану и Ираку.
Новинари лондонског листа „Мејл он сандеј“, знајући за англосаксонске перфидије, нашалили су се на рачун коалиције „Великог брата“: „САД би могле да туже Велику Британију због погрешних обавештајних података, на основу којих је покренута војна интервенција у Ираку“. Показали су само да је то јавна тајна и да постоје људи којима је све јасно, без обзира на снажну пропаганду обе земље. Шта о агресији на Ирак мисле други показао је Јан Петерсон, министар иностраних послова Норвешке. Он је храбро одбио посету државног секратара САД, Колина Пауела, и саопштио да се норвешке трупе повлаче из Ирака. Колин Пауел није успео ни да да интервју норвешким новинарима, него је своје ставове саопштио вашингтонском дописнику норвешке телевизије.
Сви у свету навикли су да САД уз помоћ ОЕБС или уз претњу силом постављају на власт своје поданике. Зато је Ијад Алави постао премијер Ирака, а да нико није писнуо. Сада је тешко у свету наћи председника или премијера који нису били угошћени у Сједињеним Државама пре свог устоличења. Ијад Алави је отишао у егзил и 1990. године формирао партију коју су подржале америчка ЦИА и британска МИ6. Лицемерје америчке администрације се заокружује ставом да ће напустити Ирак, ако од њих то буде затражила нова ирачка влада. Мислећи људи уочавају ту, већ универзалну, игру. Уосталом, Ханс Бликс, бивши шеф инспектора УН за ирачко наоружање и бивши инспектор САД у Ираку Скот Ритер, оптужили су Џорџа Буша Јуниора и Ентони Блера за погоршање безбедносне ситуације у свету.
У само једном ваздушном нападу на издвојену кућу у Фалуџи у Ираку, погинуло је 12 лица, а пет рањено – нико није остао неповређен. Ако је то демократски начин решавања проблема, што војска САД не изврши ваздушни напад на неку кућу у САД, када се у њој нађу опасни људи, него их опкољавају и користе специјалце за њихово хапшење? У нарав Америке спада и понуда САД, преко Џона Керија, кандидата за председника, да Сједињене Државе снабдевају горивом иранске нуклеарке, што су Иранци „знајући за јадац“ глатко одбили.
Доналд Рамсфелд је 10. октобра 2004., у изненадној посети Ираку, обећао војницима из САД да ће бити повучени почетком 2005. године. Наравно да се то није догодило. Напротив, Џорџ Буш је почетком јануара 2007., тражио да се амерички контингент у Ираку ојача за још 20.000 војника. Мајор Исауја Вилсон, војни историчар, стратегист, један од планера рата у Ираку, упозорио је администрацију у Вашингтону речима: „Армија САД начинила је низ пропуста због којих може да изгуби наводно добијени рат“. Узалуд он мисли, говори и пише. Две године после инвазије на Ирак председник САД, Џорџ Буш Јуниор, је задовољно тврдио да је Ирак постао нови савезник Сједињених Држава, упркос сталним атентатима и стотинама убистава и самоубистава дневно.
Није за све крива Америка
Администрација САД је посебно позната по (не)реаговању на непријатне податке. Замукла је или је (п)остала необавештена, када је бивши хрватски први обавештајац Фрањо Турек, за загребачки „Глобус“ изјавио да је босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине, гранатирао сарајевску пијацу „Маркале“. Америчке дипломате нису реаговале на ТВ снимке, извештај Бутроса Галија, изјаве својих генерала, на директно признање званичника – ни на један доказ. И то је довољно да се у главама српских невладиних истомишљеника задржи уверење о антисрпској праведности.
Иако је Алија Изетбеговић признао Ричарду Холбруку и Бернару Кушнеру да су се борци Ал Каиде борили у Босни, да је лагао Франсоа Митерана и Џорџа Буша Старијег о постојању српских логора смрти „не би ли они наредили бомбардовање Срба“, Кушнер је, уз америчку помоћ закључио, да је муслимански вођа целом свету дао „лекцију из толеранције“.
Нису за све криве САД, оне су само обавезни саучесник – саме су себи изабрале ту улогу. На пример, указом генералног секретара ОУН Кофија Анана мировним снагама на североистоку Конга – MONUC, убудуће је строго забрањен секс са девојчицама млађим од 13 година!?! Нису се огласиле САД, а, вероватно, ни српске невладине организације. Као да тамо не живе људи, већ неке ниже врсте животиња.
Да ли је реч о масовној хипнози, испирању мозгова или деловању снажног психолошко-информативног апарата преко медија и школа или је присутно све набројано, тешко је рећи. Тек, на питање професора калифорнијског универзитета Мајкла Дејвиса: „На чијој су страни били Руси у Другом светском рату?“, већина упитаних Американаца одговорила је – „на страни Немачке и Јапана“.
Марти Ахтисари је 9. марта 2006., у Вашингтону, добио инструкције за решавање Косметског проблема. Одмах након сусрета с америчким званичницима изјавио је: „Могућа је нова резолуција Савета безбедности, али без помињања независности. По тој одлуци Косово би добило приступ Светској банци и ММФ-у“. Сада су ретки Срби који искрено верују у причу да су САД незаитересоване за Космет и да су за компромисно решење.
Не треба заборавити да постоје људи који виде „невидљиву Америку“. Дејвид Бајнер, дописник „Њујорк тајмса“, у књизи „Медијско чишћење: прљаво извештавање“ навео је низ за њега чудних појава: 1) БиХ тужи СЦГ за геноцид, а муслимански сведоци тврде да су их њихове власти приморале на лажно сведочење, 2) Карла дел Понте затвара Србе због убијања босанских муслимана, који су и сада живи – бораве у Сарајеву, 3) Српски новинари и политичари нису имали приступ медијима у САД, 4) Онима који су писали о српској невиности, стизала су чак и смртне претње, 5) Амерички уредници нису проверавали информације, 6) Новинари који су „кували бројке“, попут Гатмана и Барнса, добили су Пулицерову награду, иако су написали да је силовано 60.000 муслиманки – 220 дневно. Скоро исто рекао је, ако не и упечетљивије, француски новинар Жером Бони: „Када сам био на 50 км од Тузле, речено ми је да идем у тузланску гимназију и да ћу тамо наћи 4.000 силованих жена. На 20 км од Тузле, бројка је спала на 400. На 10 км је била бројка 40, а на лицу места сам нашао четири жене“. Од чопора страшних вукова све се свело да је нешто шушнуло. Неко после свега што се догодило безбожно ликује.
За своје понашање „невидљива Америка“ добила је много слабих оцена. На пример, Ентони Кордсмен је у књизи „Ирачки рат: стратегија, тактика и војне лекције“ написао: „Тромесечни извештај, који је америчко Министарство одбране поднело Конгресу о Ираку, препун је основних аналитичких и статистичких грешака; не дефинише кључне термине, даје непроверене информације. Заслужује у целини оцену – један“. Све подсећа на игру језуитско-вавилонске „Елите“ и њиховог оруђа – система „Великог брата“ – укојој су САД само лутка на концу. Све се види – све се зна.