Вршачки ветрови

Цакле се кишом обливена стакла, а по тамносивом одсјају високих хотелских прозора преврћу се беличасти облаци зaклaњajући једва видљивe обрисе Вршачке куле. Зaмaгљeнa светла ретких аутомобила и дебели облак који се иза њих залепио за зeмљу смaњуjу и крију углове Стеријине улице. Тротоари већ умивени ветром препуштају танке млазеве сувишне воде давно искривљeним поцигланим ивицама. Опуштају се опустела раскршћа. Да није кише, лутао бих као некад по пoљимa иза фабрике чоколаде, иза напуштене пруге, по зеленом панонском бескрају.

Вршац нуди зелено море за лутaњe од Балате докле хоћеш. А чим Сунце разгрне црнило изнад Бабиног буџaкa баш оно постаје све и све један дан вршачки. Обасјана Кула oтпoздрaвљa дуги, а ветар неуморно подсећа на своје присуство. Све је огрезло у жуто, док са окислих пролазника лeњo силазе зaдњe капи.

Вршачко небо одузело је Сунцу сјај заласка, а језеро небу лице. Узимају једно од другог. Нека стара кућа сенку премореног дрвета и људи од старе куће, од сенке, од премореног дрвета. И овај град постоји да даје.

 Дани без ветра су празници. Данас није празник. Облаци се растачу. Испуцано небо сузи огледајући се у сопственим капима. Зарадовано Сунце готово препукло од драгости, намешта се за што лепши осмех малом граду ветрова.

Мисао време постаје. Jучeрaшњицa је кора овог града, свака пукотина, бора човека, напуштено корито, прeлoмљeнo дебло, различити ветрови... То је кора данас и кора сутра. Данас је ветар, а можда ће већ сутра престати ветар.

Град своје ветрове зaустaвљa, небо црвени.

 Зна се зашто је овде ветар и зашто беласа лишће. Ветар нагони да се воли јесен. Док мрси девојачке косе сви осмеси су миловани и препуштени пркосним уснама. Све клетве садрже и ветар. Празник све зaбoрaвљa. И клетву. Нека безбрижност се увлачи у Врштане, али тада нешто недостаје.

Опет, сузе промичу небом. Покисли под стрехама зуре кроз мисли и баш их брига за време. А затечени са друге стране стакла, док гледају његово oбливaњe, превлаче две, три непопијене капи по дну чаше рaзмишљajу тако ... о било чему.

Бит

Почео сам да учим од себе педесет година млађег из времена када нисам знао, иако сада мислим да знам. Можда зато што ми је чудно да сам млад забележио мисао СВЕ ЈЕ ОДРЕЂЕНО ДАВНО, јер та мисао одгонета неминовност, а тој мисли се непрестано враћам.

Опширније: Бит

Мисао ми гори

Ниједна те песма достојна није,
ни сунце што те купа, ни сањива зора.
У теби се нешто као слутња крије.
Кад те нађох, прође загонетна мора.

Ниједна те песма опевати неће,
ни стрепњу твоју благу, ни уздах големи.
Из тебе је нешто запалило свеће,
па ме тајна нека загрљајем плени.

Теби вечна песма у грудима гори,
као да те љубав напустити не сме.
Из тебе ми нешто топлином говори,
да дах ветра ти си што пребира песме.

Усне су ти булка, лице беле раде.
Спутана лепотом твоја душа тиња.
Из тебе ми нешто да певам не даде,
као да сам празан, а ти си светиња.

Опширније: Мисао ми гори

Девојка

У њеној души песници,
у очима море,
лице од сенке,
а уста прича.
Кад каже тад мисли горе.
Песма цвета!

Пожелех перу да слику створи,
сликом да прича,
телу да се преда.
Замислих је месечарем
што пожудном страшћу гори,
а жељом гледа.

По сенци својој
као морем да лута
и време среће тражи.
Блага,
душе разасуте,
празнину блажи
као слика лета.

Њен дах ме носи,
њене очи моле
и гоне
да тражим.

Песма је објављена у часопису, "Угао" број 3,

Вршац, 1. мај 1967, стр. 7.

затим у листу "Студент", Београд, мај 1968,

у  "Новинама питомаца ПВО" (издање с летњег логоровања),

Лички Осик, број 2, јуни 1970, стр.6,

  и у збирци песама "Мирује чемпрес",

"Народни лист", Задар, 1971.

Последњи издах,
титрај срца и зрак светлости,
у дан самртни,
застрт црним облацима
мучно безречан:
„умро је песник“.

Као да се чуло:
„ах, та ваша лица“.
И пратњу изабра
нека зима именом Самбра,
или можда Индабра.

Пратњу из свих улица,
са влажним снегом и лаком кишом,
тишином неба,
од ноћи тишом,
а пуна лица, лица, лица.

И умре у нама сузно море.
И палме наше.
Несташе зоре,
додирнуте коре,
па опет море – оно из чаше.

Песник ће:
„не познајем ове улице.
никада толико цвећа
није било у њима.
Све изгледа лепше,
када нас преузе зима,
нека Индабра
или можда Самбра.
Сад свака суза песму пише
и сваки корак сећањем дише
и све се памти
капима кише“.

Опширније: Писала је песме

 Узмицање краја

Рекао сам здраво а ти збогом.

Постиђена ми вера од жудње залуђена.

Лутам, јер сам пут на замишљеном Сунцу.

На трагу сам птице, што носи твоје име.

Тражила си руке уткане у туђу косу

и високе стабљике заборављених трава.

Говорила си лишће за моју росу.

Пролудовала прво сећање

и љубав коју не хтедосмо.

А не знам речи спаљене песмом.

И немам шкољке за твоје бисере.

Е, неће ти траве говорити мора,

низводне једрењаке,

црвене сенке,

ни надања отимати веру,

ни ветри волети очи.

Уображавам да си рекла здраво,

а ја збогом.

Узмиче ми рука пред тобом богослужна,

ка залуталој души у препуклом срцу,

где трагом нам суза одлута име.

Опширније: Узмицање краја

Нешто као живот

Кад по мисли постасмо близанци
Пропио сам крв у срећи
Оставио срце да у руци куца
Дао својој руци да твоју окује

Спутали ме мож живота краци
Плаћао сам скупо прошлост у данима
Ноћи сам ко жртву нудио животу
Враћао сам зенице давно ископане
А носио жезло за побеглу срамоту и песму што има
Тад Сунцу пожелех сузом да кане

Па онда реч са длана прхну
Вечност је повест о данима
А дани нису важни јер су само жртве
И слушали смо песме као пратње влажни
И кисле су мисли избрисане мртве
Плаћао сам скупо прошлост у данима

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Лутање

И зашто да губим у лутању минуте
После да ловим време
И куцање срца и све те треме
Кад очи и мисли ћуте?

И зашто да летим у прошлост и сутра
И зашто да обијам скрушена јутра
И зашто да увек ја тражим?

Сад мој живот представља трагање
Ја тражим ствари све ствари тебе
Јер тражим тебе
И зашто да обијам скрушено вече
И зашто и оно да тужи?

Песма је први пут објављена у часопису ВВА, „Галеб" број 6,

Задар, 15. новембар 1968, стр. 79.

Песма је објављена у листу „Противавионац“ број 3,

Задар, децембар  1971, стр. 7.

 Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Речи без одговора

Негде у тами бескраја
све своје нити крију
те речи,
што се над сваком жељом свију.

Нису то речи беспутне,
које се опет неће дићи,
неће опстати,
неће изнићи.

То су речи из мисли
твоје и моје,
кад смо размишљања
у своје џепове стисли,
у јесењој ноћи кисли.

И док смо кисли,
Ти си смех свој плела
у снене мисли,
а ове су лутале тешке и беле
тражећи ноћ у грању.

И тако бледе,
не ноћу, већ дању,
и тако снене,
и ноћу су хтеле да створе дан.

Потом сам нежно миловао мисли,
док се твој осмех плео се у сан.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

и у листу "Противавионац" број 20, Задар, мај 1979.

А као јуче да је било

Јесен је заборавила нашу улицу.
Још увек влада зелена лепота.
По расквашеној глини капље кишно лето.
Сећам се и кућа и киша.

А као јуче да је било.
Нека је црнина воду клела.
Рекоше син јој се утопи.
И беше клетва страшно нема.

Знам прошло лето дуго би се крило,
да није глине где се киша сплела.
И нешто трајно у мени се стопи,
као да се некад за повратак спрема.

А као јуче да је било.
Сећам се и кућа и киша.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

С песмом у прстима

Ти да ми платиш трагање,
јер сновима сам празним лутао,
са усана ти капље скидао,
а лик твој нисам нашао.

Ти да ми платиш сећање,
јер твоје су усне биле помамне,
док сам плашио дим
и некуд лутао са њим.

Твоје лице је било сањиво
и стално засело у мојој глави.
Био сам однесен
негде у твоје очи,
а тамо у јесен.

Ти да ми платиш певање,
јер твоја ми је песма у устима,
твоје су ми песме у прстима,
а твоје су очи биле сањиве,
док сам плашио дим
и некуд лутао за њим
и некуд у јесен однесен
и још се не мирим с тим.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Киша

Само једној девојци
небо спустих у очи
да га гледамо обоје.
Падала је киша.

Капи са њених бисера
и њени увојци,
запалише мисли моје
у коју западох,
док ме не стиша
покисло лишће
што га носише брезе
и мутни потоци.

Од уста што их кажу
влажни су пупољци.

Само једној девојци
јутро бих одузео,
пупољке кидао,
а она је дошла по киши
с кишом у очима.

Анђелом је зазвах,
а уходих ноћу,
да је не бих капима предао.
Волеле би реке да је са њима.

Да, само њу хоћу.
Само једној рекох:
смирена лепото,
пожели да си киша
и самном остани.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Не желим бити феникс

Беше ми тешко кад престадох да пишем.
Не желим себе пресахлом реком звати,
а свици негде украдени,
као да је ноћ узела речи о себи – себи.

У себи сам књиге исписао вишем.
Кога сад да молим да ми мене врати?
Можда вољу што је вишим замених?
Тражити треба питам себе – где бих?

А девојке песмом закитиле косу
и речи су биле расплинуте свуда,
као да слова својих уста просух,
па посташе песма и стрепња до блуда.

И остављам речи нек’ су ноћи.
Нека девојке свој смех исплићу.
И тражим друге да их обогатим.
Трећи пут се рађам у својој самоћи.
Ја у осмеху, не у пепелу, изнићу,
помислих и пожелех да се вратим
назад с речима, песмом, собом.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,

„Народни лист“, Задар, 1971.

Истина

О, земљо!
О, водо!
О, ветре!
О, ватро!
загрљен сам.

Шта хоће опсена што видике шири?
Истина – опсена.
Уистину рођен;
истином заробљен;
истина – ћуд;
истина – мисао;
истина бол – живот,
а онда умирање.
О, Боже!

Огрнућу хаос својим делом времена.
Откинућу лажи своме делу истине.
Прошараћу преплетене улице
својим проласцима.
Имам своју истину,
није тајна.
Све тече а време боли.

Земља – мисао;
Вода бол – живот;
Ветар молитва и љубав;
Ватра – умирање.
О, Истино!

Огрнућу светлост својим делом мисли.
Откинућу смех од свог дела туге.
Прошараћу преплетене руке,
својим делом крви.
Имам своју жељу и вољу,
своју веру и своју намеру.
Није тајна.
Све тече,
а време ме боли.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Мислим мисли залуталом мисли

Чудесних ли мисли,
вишеструко значе, а ништа не кажу,
па песму нико не разуме
и речи просте.

Богатим снагу
да се сама учи.
Некадашња мисао више не да мисли,
ал', кад мисао нађе мисао
изречена време постаје.

А сви би песму за вечност.
Сви пиће до бесвести.
Разум се убија,
јер спознаја боли
и иста је дрога.

Батали! – кажем.
Сваком порок неки, а мени мисао.
Бићу мислима опијен.
Мисао као новац све може да купи.
Бићу опијан.

Мисао тражи мисао
и речена облик постаје.
Из новога данас ново сутра ствара.

Батали! – кажу.
Треба да се воли,
да се игра.

А имам залудну мисао
и у њој винограде своје,
и све су молитве моје.
Богате ми речи.
Моја мисао мисао тражи.
Мислим мисли залуталом мисли.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Рођен за неморање

За смех сам туга;
за кикот смех;
у закону безакоње;
у бесмртности смрт.

Морање немам;
тешко нечег имам;
мој закон је песма;
за чкаље сам врт.

Мора немам.

Имам ливаде,
страшила
и жита опаљена.

Нека су рађања безнадна.
Време ме неће.
Сам се требам,
као да сам чудо – тако је.

И кад се рађа неморање,
за смех сам туга.
И кад се упали тама,
исто што зима лето је.

Нека су надања безнадна
поштено кажу.
Ал’ коме ће сузе обмањене – коме?

Лудости?
Тој божанственој лудости?

О, како бих полудео до немоћи!
Топло ми је као речи у мени.
И не знам,
а не знам шта не знам
и још више нећу.
А не знам шта нећу.
И не требам.

А имам ливаде у себи
и трешње подивљале
и мисли разапете
и руке.
Па чега немам?

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Вршачког ми неба нема

Ветром избрисан сутон.
Водим пламен.
Прометеј сам.
Лутам.
Тражим,
као камен сам тугама испуцан.

Да затвор јесам знам,
ал’ затворен сам и сам
у пукотину мисли
на путу од Сунца,
па искрим и светлуцам.

Нем сам као глечер у плавој сенци.
Да прођем хоћу
крај вина у вече,
кроз ноћ до јутра,
у дан по воће.
Жедан сам светла.

О светлости причам
док пребирам боре,
свуда су венци,
свеће, горак мук,
горко време
и горак сан.

Опет сам сам.

Сада ми је тешко небо,
јер вршачког нема.
Лутао Балатом
по прузи неке песме
тако бих.

Пророк сам.
Предвиђам лето,
снажим хтење.
Сањам
да сањам мајку,
што не љуби.

Од јутра је теже небо.
Излазим из пукотине.
Чекају ме крај и сјај.

Несносна светлост.
Очи ми крваве крваре.
страшна слика сјаја.
Ту је под ногама
ивица бескраја,
ту су у рукама
сутони и праскзорја
– индијска маја.

Смислих наду
да се мењам уназад,
а поглед не дам.
Гнушам се киша,
јер ме мрзе
што волим Сунце.

У камену ми оста сенка
хладна као мир.

Лутам кроз свемир
тражећи бесмисли и вршачко време,
а онда мисли,
од Румунске цркве,
па Стеријином
у даље.
Сам.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Дрхтаји пред манастиром

Свећњаци на длану.
Манастир.
Под светлом плочници.

Не могу девојци
што је са Богом и у црном
прићи.
Виде ме руменог,
па јој душа плану лепотом неком
и као да у трен свану,
срце у њој страхом се притаји.
Осмех јој остаде у одласку меком.

Да сам хтео да ме роде,
да нисам живот морао,
своје бих руке том миру подао.

Док праштам ћутњом
чују се узвици.
Ноћ корака
попут жудње боли моје мисли
давно одлутале.

Написах и песму о црној блудници;
замолих Сунце да је са мном воли;
ветар на обали песму да јој спева.
Неког ведрог старца додиром задужих
и почех да певам.
Све је то лепота.

Стадох с мелодијом других.
Опет помало певушим,
плаћам делом живота,
а осмех у мантији заокупља мисли.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Мајко твоје су улице

Деца ти од земље до неба
Вољу ти сматрам победом хтења
Док синове чуваш вучица си мајко

Све са нама створи што природа треба
Ствар твоја пева о песку и о житу
Сама се обнављаш свет се тобом мења
Наше жеље скриваш драгости мајко

На уснама ти застала лепота
У светло ти очију да ли смем
Своје ставити лице
Мајко твоје су улице
Твоје су жеље и птице
Твоји осмеси и твоје витице
Са децом твојом теби задужене
Име ти мајка већи део мене
Пролеће нам чуваш нашу младост мајко.

Зовеш ли се мајка плоде што ме створи
Лепотом се твојом хоризонти ките
У теби је сунце што тек ће да кране
У теби ватра што тек ће да говори
Док чуваш снове успаванком сакрите
Свакој твојој речи ведро јутро сване
Будућност нам чуваш неимару мајко.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Сузе небеске

Само капи.
Сузе небеске.
Влажне ми усне,
влажне ми очи.
Кишом је прича доречена,
као жеђ.

Љубав у притаји.
Киша иза грана.
Једна ми мисао стари друг:
некуд у круг,
(свуда у круг),
где ничег нема,
дао бих сузе за жеђ,
а нека киша за сваки цвет.

Замци су ми на дну језера.
Време ми прошло пре рођења.
А бејаху моје кише
заводнице као сад роса што је.
Плешу светови,
па варају очи
време и ветар.

Негде се капи сакрише
и моја крв се просу улицама.
То није река
и није ветар,
то су капи Сунца.

Предао сам шетње забораву
и мисли своје
и молбе спаса.
Распукла се срца у горњој тврђави.
То крв сада грца.
Моја крв.
Пустите је морима
и нека ми киша.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

Сањарење

Строфе (мушки глас):


Ови дани тако дуги
још су дужи кад те нема
ја на стражи, а у души
као да се зима спрема.

Маршујући на те мислим
где си сада сањалице
док ме чекаш замишљена
сузе крију твоје лице.

Обука је целог дана
преморена душа дрема
ови дани тако дуги
још су дужи кад те нема.

Сањарим док пушку грлим
сам на стражи усред кише
са мном су сва писма твоја
не треба ми ништа више.

Рефрен (женски глас):

Стрепела сам, сад не стрепим.
и у души влада мир.
Загрли ме, обриши зној.
на пчела рој, личи твој строј.

Песма „Сањарење“ је отпевана на Фестивалу војничких песама и корачница

одржаном под насловом „Чета корача у мени“, у „Сава центру“,

15. јуна 2001. године.

Песму су певали глумци Никола Булатовић и Јелена Јовичић.

Песма је изведена и на Отварању Предолимпијских игара у Атини.