Почећу да мислим
Издавач: Пан-пласт
Место: Београд
Година: 2024.
Тираж: 1000
Цена: 1.500 динара.
Опис књиге
Потребно је доста животних искустава, анализирања и учења из њих, како би се схватила важност сопствених мисли. То схватање је основни услов за освешћење и чишћење душе и почетак истинског размишљања које је пут ка самосвести и опстанку.
Убрзани процес освешћивања биће сурова неминовност, будући да је питање како ће се аријевска раса снаћи у нанотехнолошкој ери, у којој ће доминирати 5Г и 6Г технологије, роботи, холограми, сурогати, квантна механика и вештачка интелигенција, односно тотална удаљеност од једноставности и природе.
Извод из књиге
Сви смо ми безбожни Сизифи
Почећу да мислим. Постојење космичких закона је неспорно. Чак су и научници прихватили да постоји закон ентропије, а чини се да им није јасно која је његова суштина. Већи проблем је што се постојање других космичких закона само наслућује и наговештава. Када ће се у школском систему изучавати нефизички, енергијски, душевни и духовни закони? Набројаћу само неке законе чије би изучавање довело до разултата који би побољшали живот на Земљи: закон јединства, закон очувања енергије, закон равнотеже (поравнања), закон резонанце (повезаности и умрежености свега постојећег), закон почетка, закон стварања нових могућности, закон поларности, закон привлачења, закон синхроницитета, закон пристојности, закон склада, закон одраза, закон потентизације, закон „златног пресека“ (Фибоначијевог низа, Хорусовог ока, златне средине), закон расподеле, закон доминације, закон инерције, закон карме, закон аналогије, закон ентропије, закон плаћања, закон „критичне масе“, закон узрока и последице (закон „сетве и жетве“), Швабе-Волфов закон... Закон равнотеже усаглашава све у познатом свемиру, па чак и законе у оквиру Закона. Унутар закона равнотеже је и Ефекат лептира, што значи да су Законом обухваћени и принципи попут Хајзенберговог принципа и парадокси попут „Шредингерове мачке“.
Може да се каже да су сви људи Сизифи, али није проблем што непрестано клизе ка дну амбиса, него је проблем што им ништа није јасно. Уосталом, чему неслобода и зашто? Зашто су душе заробљене у телу? Да ли је душевни развој могућ без тела? Да ли је то што човек мисли о себи и својој судбини душевни развој? Чиме је човек заслужио да буде неслободан и као душа и као живо биће? Имати своју адресу и незнатну слободу кретања, која зависи од иметка, сигурно има неку сврху и смисао.
Морис Никол је покушао да схвати овај свет, понашање, знање и умеће људи па је записао: „Ако би се човеку значење саопштило директно, он не би разумео“. Такав став је открио суштину земаљских парадокса и апсурда, те могућности манипулације људима. Рекао је то након анализе Новог завета, посебно изјава Исуса Христоса. Тврдио је да се Исус Христос народу обраћао у параболама, што значи да његове речи нису директно значиле оно што је изговарао. Требало је универзалном човеку преводити Христосове речи. Наравно, за све људе који знају „тајне науке“ то значи да је Исус Христос припадао изабранима, јер су му „тајне науке“ биле доступне и познате. Говорити људима у 1. веку параболама које они не разумеју значи да није желео да их разумеју, те да је о животу знао много више од свог окружења. Никол је био уверан да: „Све док не буде знао, чуо и пратио учење о унутрашњој истини (истини о себи), човек не може да се промени“.
Можда је рушење Вавилонске куле симбол свих времена на Земљи, јер је још присутан и актуелан. По неким подацима кулу је изградио Србин Нино Белов. Према другим изворима, Вавилонска кула је водила човечанство у пропаст, будући да је Бог из љубоморе уништио претходни заједнички језик и расејао људе. Остало је записано да су погрешили људи, а не Бог. Према трећим схватањима, Вавилон треба да васкрсне и да се врати предвавилонско стање света. Зато су „вавилонци из Стразбура и Брисела“ прихватили Вавилонску заставу и изградили парлемент по угледу на срушену Кулу.
Зар све наведено не делује наивно, а и опасно, јер су најмоћнији људи остали у прошлости, а Србима замерају када само помену прошлост? Парабола о Вавилонској кули је слика погрешног поступка људи. Оправдање за рушење куле је, да је човек направио кулу од опеке и блата, а требало је, да би Богу било угодно, да је изгради од камене и малтера. А Бог је рекао, како Никол тврди: „То не може бити!“. Да ли те параболе може да схвати и прихвати човек у 21. веку и да ли је то само још један камичак у мозаику апсурда? Још једна бесмислица и/или наивност? Колику част су имали људи да чују како им се Бог обраћа?
Уместо да се Исус Христос простом човеку обрати једноставним речима без задњих и прикривених мисли, неко је одлучио (можда и Он) да се све речено мистификује. Намеће се питање: коме је то одговарало и коме сада одговара? Елохимима, творцима религија, или масонима у језуитско-вавилонско-хананској „елити“? Наводно би просечан човек, ограничен буквалним схватањем „више истине“, могао сам себе да уништи, стога га је Христос спасавао заврзламама. Нисам очекивао од Мориса Никола, за којег претпостављам да је крипто-Јевреј, да у књизи Novi čovek – Tumačenje nekih Hristovih parabola i čuda напише: „Јевреј је свако ко не може да пређе са чулног на психолошко схватање значења“. Пази написао је свако! То значи да сам и ја потенцијални Јевреј.
Тумачи хришћанства сматрају да се не схвата централна идеја јеванђеља – идеја о индивидуалности еволуције и поновном рођењу. Искрено да кажем, ја то још увек не схватам. Индивидуалност се вероватно односи на схватање у вези са посебношћу и самосталношћу душе, што мајке широм света већином не схватају. Једни сматрају да је Исус Христос Бог и да је од рођења био Божји син, а други да Исус није рођен савршен.“.
Не знам како и на који начин су постали свезналице, али је очевидно да поједини аутори знају, или мисле да знају, све о животу и раду Исуса Христоса. Цитирам само један извод из књиге Нови човек – Тумачење неких Христових парабола и чуда, а потом ћу парафразирати и неке од осталих његових ставова из исте књиге: „Исусово напредовање у разумевању постало је очигледно... У искушењу у Гетсиманији молио је Бога Оца: 'Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова...' У искушењу на крсту узвикнуо је: 'Боже мој, зашто си ме оставио?'. Овде се мора истаћи да је Христос почео са подучавањем неке три године пре него што је достигао просветљење – своју пуну развијеност“. Чини се да је Морис Никол Исуса Христоса доживео као Бога, те да је његов приступ Богу нека врста објашњења како је од рођеног постао нерођени. На неки начин описао је како су се људи у време Есена/Терапеута односили према назарећанима, јер Исус је према тадашњим схватањима био назарећанин (ишчекивани).
И у сфери религија, бројни научници пишу нучне радове које нико не разуме, па чак ни они сами. Човек овакав какав јесте не може да досегне виши ниво. Сви захтеви постављени пред човека тичу се достизања другог стања себе – освешћивањем и самодовршавањем душе. Све чему је наводно Христос подучавао, повезано је са постизањем вишег нивоа, названог поновно рођење. После 2024 године његовог подучавања, треба се осврнути око себе и схватити докле су стигли његови ученици. Ратују Русија, Украјина, Сједињене Државе, Велика Британија, Немачка, Француска, Израел, Палестина, Северна Кореја, Кина, Тајван, Пакистан, Сирија, Иран, Ирак, Сомалија, Судан, Централна афричка република, Либан, Јемен, Аргентина, Еквадор... Не треба све набрајати. Човек као да је посејан по земљи за још једну фазу у развоју. Он је супстанца за „Царство небеско“ (Девахан), а достигнути душевни ниво данашњег човека, нажалост, обележава – насиље.
Као да се неко поиграо са људски родом и желео да људи не схвате (о)лако живот. Када се том схватању прикључе друга, попут историјских доказа да у прва три Христосова века нико у књигама (писане су руком) није поменуо Исуса Христоса као историјску личност, онда је прича о истини на Земљи још проблематичнија и мистичнија. Шта рећи за чињеницу да су свештеници прегласавањем одлучили да Христоса прогласе Богом?
Однос енергије, створене материје, стално ствараних информација и нествореног Бога је посебна врста заврзламе – прави рашомон. Све то нагони на размишљање. Што је више умне енергије у материји, материја је више мисаона, односно информисана, умна. Супротно, када је више материје због потиснутог духа, мање је умне енергије (Бога) у материји. У ствари, изгледа да се Бог/Креатор поиграва равнотежом, као да је успоставио свемирску клацкалицу и налази се на њеном тежишту. Иако Виши ум/Креатор није материјалан, иако је само умна свепрожимајућа енергија, човек може да замисли како се на исто тако замишљеној клацкалици мисаоно прелива час ка једном час ка другом краку, а не креће се ни на тренутак, јер не треба и не мора. Ето, чему служи машта.
Освешћење и свест су засновани на мислима, као и „замишљена клацкалица“. Све постојеће је заправо мисао прожета емоцијама. Познато је да мисао производи одговарајућу хемију која је усклађена с њом, а та хемија креира емоцију. Емоције са средиштем у срцу отварају врата ка подсвесном уму. Зато је мислима могуће повезати прошлост, садашњост и будућност. Материја је у информацији, а информација у материји у неиспољеном стању. Притом, умна енергија пресуђује. Да нема умне енергије, зауставила би се клацкалица и живот би нестао – урушио би се. Уосталом, обожена материја је информационо поље, а обожена информација је материја. Бог (Бог отац, Творац свега постојећег, Апсолут, Креатор), као трећи елемент, омогућава неманифестовано јединство једне у другу супстанцију. Мудри људи су све наведено поједноставили и на свој начин, кроз још једну религију, приступили људима учећи их вековима како да се односе према стварности коју није једноставно разумети, посебно не у различитим вековима, када се број информација неумитно нагомилавао. Да би приступили човеку 1. века, тумачи Бога су објаснили СвеМир на начин који му је најједноставнији за разумевање. Нажалост, очевидно је како су обични људи схватили објашњења у параболама. Исход људског (не)схватања, које траје дуже од 2024 године, је садашње стање свих друштвених процеса на Земљи.
Неко не говори истину, тумачи Бога, верници који верују некоме или нечему мислећи да верују Богу или у Бога, или научници попут Стивена Хокинга. Астрономи тврде „да би звезде изгледале тако мале и слабог интензитета сјаја, раздаљине до њих мора да буду толико велике да су њиховој светлости потребни милиони или чак милијарде година да стигну до Земље“. Тврде и да у галаксији Млечни пут живи хиљаду цивилизација. Логично је да се запитамо: Ако има више галаксија, да ли у свакој постоји „интелигентан живот“? Да ли свака галаксија има свога Исуса Христоса? Да ли је Христос Божији син за цео свемир, а не само за људе на Планети? То су „храбра питања“, научницима допуштена. Нико не може рећи да су безбожна, јер Бог за већину научника који су допринели човечанству није споран.
Када мислимо о религијама, дежурно је питање: шта се још од „безгрешних папа“ може очекивати? Како им веровати после свих исписаних књига о њиховој похоти, похлепи и спремности на злочине и бесрамне лажи? Један је обећао да ће 2000. године објавити истиниту Библију; други да „више верује у народна предања него у јеванђеља када је реч о Христовом васкрснућу“; трећи је у отвореном писму листу „La Republica“ написао да ће Бог људима који у њега не верују опростити све, само ако прате своју савест, да је Божић прослављен 25. децембра 2015, можда и последњи Божић и да је православље болесно.
Шта се догодило са историјом најбоље се може схватити на примеру најчитаније књиге свих времена – Библије. Њен назив је једноставно: Књига. Назив је мистификован. Већина људи мисли да је реч о називу књиге. Но, ко је и када написао Књигу? Персијски јевреј Хиви Габалки, који је живео у 9. веку, приметио је, да у неким књигама Мојсије прича о себи у трећем лицу. Које је књиге Габалки читао? Библија се састоји од 77 књига, од којих 50 чине књиге Старог завета и 27 – Новог завета. Међутим, у средњем веку, они који су имали право да одлуче, прихватили су само 22 књиге у састав такозваног Старог завета. Само 22 књиге! Занимљиво је да је до 21. века стари део Библије нарастао скоро за 2,5 пута.
Холандски филозоф-материјалиста Бенедикт Спиноза, написао је у 17. веку, свој чувени Теолошко-политички трактат. Посебно је нагласио да је „нашао“ у Библији велики број недоследности и дефинитивних грешака. На пример, да Мојсије описује своју сахрану. Постоји податак да је Јерусалимски сабор 1672. године одлучио: „Верујемо, да је Свето Писмо саопштено Богом, и зато морамо да му верујемо без сумњи, а не како ко жели, већ како га тумачи и даје католичка црква“.
Италијански лингвиста Мауро Биглино је после анализе Светог писма написао: „Библија, а ту мислим на Стари завет, је класична историјска књига која се не бави религијом. И сами Елохими се нису никада, према ономе што пише у Библији, бавили духовношћу или оностраним. Моји пријатељи Жидови, из жидовске заједнице у Торину, ми кажу да они о оностраном не знају ништа, јер им њихов Бог никада ништа о томе није рекао. Могу само додати да је то једна велика истина.“ Уз то Биглино је записао: „Читајући оригинал Старога завета јасно је да он уопште не говори о Богу, већ о мноштву Елохима, о владарима који су својим летелицама сишли с неба и владали људима, који су међу собом поделили власт на земљи, у Вавилону, Египту и у другим крајевима, а Јехова је био само један од њих и то мање утицајан, њему је била дата власт над семитским племенима некадашње Палестине; већи део Старога завета описује братоубилачке и геноцидне сукобе између сродних семитских племена која су се борила за територију.“
Управо због збуњујуће стварности, савремени стручњаци који се баве проучавањем Библије већ дуже време претресају Стари завет. Оно што се после тога појављује јесте фантастична слика сачињена од легенди. Истраживачи долазе са свих страна. Оријенталисти дешифрују табле исписане клинастим писмом. И у старим текстовима са Нила штошта указује на праву историју Хебреја. Историјска основа Библије нарочито је непоуздана.
Неугодан ударац Библији задао је Израел Финкелштајн, главни археолог са Универзитета у Тел Авиву. Његова књига Без јерихонских труба потврђује да су неистинити централни текстови Библије: „никада није било никаквог егзодуса јудејских племена из Египта; Канаан није силом освојен; працарства Давидова и Соломонова су варка. Ови израелски краљеви владали су само 'безначајним деловима рубних подручја'“.
Професор Бернд Јерг Дибнер је на свом првом предавању из теологије изјавио: „Израел је 'мистична величина', а Тора је 'дипломатски документ пун компромиса', који је дорађиван и брушен све до 50. године после Христа... Библија представља резултат борбе за превласт у домену религијског вођства – прави кримић из области културне политике, који је започео високи свештеник из Јерусалима тако што је изменио историјске чињенице и 'у прошлост пројектовао сопствене снове о велесили'.“ Коме није јасно ко су логографи и глосатори треба само да разуме шта је урадио „високи свештеник из Јерусалима“.
Наручивање
1. Наручивање књига за купце из Србије:
Ради наручивања књиге ПОЧЕЋУ ДА МИСЛИМ, можете да се јавите на мобилни телефон 062 448 965, или да напишете СМС поруку са вашег мобилног телефона. У поруци наведите пуну адресу на коју је потребно да се упути књига. У року од једног дана, осим када нисам у Београду (годишњи одмор, приватно путовање, трибине, предавања и промоциjе ван Београда) биће вам упућена књига пост експресом. Њену откупнину плаћате поузећем (1.500 дин, уз одговарајућу поштарину). Осим тога, књиге се, са истим подацима, могу наручити порукама преко овог сајта, ФБ странице и преко и-мејл адресе. Све податке имате на овом сајту.
2. Наручивање књиге за купце ван Србије:
Због компликоване процедуре око слања књига у иностранство и убацивања царинске администрације чак и за једну књигу, иако је штампана ствар лако проверљива, упућујем вас на интернет књижаре:
https://www.korisnaknjiga.com/