Извод из књиге

Све је јасно: Србима суде најбогатији бизнисмени, ради профита, простора и ресурса. Отуд два суђења у Хагу. Једно у којем се наводно суди појединцима, а не народу, друго где се суди држави (што значи народу) на основу суђења појединцима. И није то заврзлама, није то рашомон – то је планетарни мегакапиталистички злочин, у којем (са)учествују и српски подлаци, примањем крвавих пара из руку окрвављених српском крвљу.

Основни је утисак да је Оптужница за злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања, написана као да су је заједно писали косметски Албанци, НАТО и Ватикан. На пример, политичка тврдња косметских Албанаца „Циљ злочиначког подухвата био је истеривање знатног дела албанског становништва Косова, са територије покрајине Косово, у настајању да се обезбеди трајна српска контрола над овом покрајином...” била је основни садржај хашке оптужнице. Генерали су оптужени као да у СРЈ није постојала легално и легитимно, демократски изабрана власт и као да у тој држави нису постојале регуларне снаге безбедности. На основу оптужнице, изгледа да су се четири генерала договорила, на своју руку, да остваре неки свој безумни циљ.

Међутим, истина је сасвим другачија. У ситуацију да се морају бранити и оружјем, Срби у СФРЈ, СРЈ и СЦГ дошли су, пре свега, због понашања најважнијих институција у тзв. међународној заједници. Економске санкције, сталне уцене, притисци и претње војним интервенцијама, онемогућили су квалитетнији рад државних и привредних институција. У Србији се није смело, нити сада сме, мислити српски. Нико није смео, или није хтео, да пита оне који су од 1979. године подривали државу, у чијем то интересу раде, а камоли да пита „антиратне профитере” и „факс идиоте” ко су они и ко стоји иза њих. Сада је познато да су папа Павле Други и Конрад Аденауер 1970. године дали сигнал за почетак стварања „новог светског поретка“ по шеми нацртаној на илуминатском „мистер долару“, а да су у Москви 1989. године Михаил Горбачов и Дејвид Рокфелер покренули процес у којем настаје вавилонски поредак, а нестају непослушни народи и њихове тековине.

Под сталним, бездушним притисцима и подвалама приликом примене принципа „узми или остави” и „штап и шаргарепа”, створена је атмосфера сталног узмицања, колебања и накнадног пристајања на испуњавање каткад национално погубних захтева „будућих партнера”, истомишљеника и послушника. При томе, било је провидно, да је намерно изазван „контролисани рат”, ради нових граница, остваривања трајнијих „виталних интереса” великих сила и прерасподеле просталих балканских ресурса.

Откуд онда „међународна заједница“, и/или било који „њен” суд, оптужује Србе за нешто што су њихове слуге негде смислиле и наумиле, када Срби нису 16 година имали националну стратегију одбране (немају је ни сада, бар не истински своју, због страха да се не замере будућим партнерима)? То значи да Срби немају забележене јавне (или тајне) циљеве, а када немају циљеве не могу ни да их остварују. Осим тога, Срби ниједном нису ушли на туђу територију, а једини су, уз помоћ НАТО-а, Европске уније и САД прогнани с вековних огњишта. Уосталом, Срби ни у миру нису успели да се договоре како да се односе према било каквој регионализацији, или издвајању из постојећих федерација, јер такви процеси цепају њихово национално биће.

Срби су у транзицију ушли на исти начин на који се „преводе жедни преко воде” – без алтернативе. О транзицији знају само они који су искусили додир великих фондација, показали се као искрени глобалисти, антинационалисти, антипатриоте – они који су имали среће да науче наднационални језик и да походе курсеве и радионице транзиције, приватизације, пактирања, регионализације, партнерстава... учећи се да буду „кек“ и „нобл“ уз Сорошеве службене осмехе... Проблем је што их на стране курсеве није (по)слао народ. Још већи је проблем, што понављају оно што су чинили они преци који су се одродили (изродили) у процесима латинизације, германизације, поримокатоличавања, исламизације, помакедончавања, поцрногорчавања, арбанизације... (Они што се одричу свог соја, одувек су били највећи антинационалисти и настојали су да се истакну у поништавању сопственог народа). У Србији, изроди, ни овог пута, не деле судбину свог народа. Срби нису имали прилику да одлуче чак ни о томе да ли су за социјализам или капитализам и за какав су вишепартијски систем.

Уосталом, када је реч о Оптужници, зар Срби нису могли на перфиднији начин да удаље са своје територије илегално насељене Албанце, да им је то био циљ? Имали су за то на располагању деценије, а може се рећи и векове. Али, Срби су хришћани, православци, а многи међу њима – светосавци.

Како је могуће да се замисли да четири генерала смире политичко-безбедносну ситуацију на Косову и Метохији, ако су „ушли у свој рат”, с намером да чине злочине? Да се Србија обрачунава с терористима на својој територији знала је администрација САД у лето 1998. године, а заборавила, напрасно, у јесен исте године и ничим изазвано почела да прети војном интервенцијом. Сметнули су с ума свој Тексас, дефиниције тероризма и мир на Балкану. Цео свет је био у прилици да зна да терористи нису дозвољавали непрестано нападаним снагама безбедности Србије да обављају своје законом предвиђене дужности.

Како је могуће да свет прихвати ту ситуацију, када су сви, којима нису ускраћене информације, знали, да је Немачка обавештајна служба (БНД) известила да „албанске терористичке организације регрутују нове чланове међу албанским азилантима у Немачкој”, да је „Вашингтон пост” објавио да Албанија подстрекава терористе и снабдева оружјем, да је „Њујорк тајмс” објавио да су терористи ОВК у америчким униформама, да је Роберт Гелбард рекао да су припадници тзв. Ослободилачке војске Косова све ближе америчкој терористичкој листи.

Можда се више о догађајима на Косову и Метохији може сазнати од телевизијске екипе из Бугарске која је, 25. јуна 1998, снимила напад терориста, из редова косметских Албанаца, на припаднике обезбеђења Ричарда Холбрука. Занимљиво је да Холбрук, који се тада „случајно” сусрео, и изувен изгрлио, с вођама терориста, није реаговао. Зар то није личило на напад на колону возила у Добровољачкој улицу у Сарајеву? Разрађена доктринарна експлоатација несрећа, или наводних несрећа. Није Холбрук никад ни споменуо „инцидент”, а све се догађало на очиглед групе новинара. Из Пентагона је 16. јула 1998. године стигла вест да „оружје за терористе на Косову стиже из Албаније”, а из Беле куће да „САД не признају самозвани парламент косовских Албанаца”. Уосталом, до истине о Косову и Метохији може доћи сваки суд, који провери наводе из књиге „Ватикански тунели”, ватиканолога Александра Антонића. Провером наведених података, прикупљаних више од 15 година, изговорених устима спикера Радио Ватикана, може се склопити мозаик истине.

Многе активности у Оптужници приписане Србима, нису биле у интересу СРЈ и Србије, те није логично ни да су их Срби починили (на пример, „масовни прогони”). Како би се неко определио за масовне прогоне косовских Албанаца, у ситуацији када Сједињене Државе и НАТО више од шест и по година прете војном интервенцијом и држе Србију под контролом шест војних сателита, 6. флоте и авакса. Уосталом, у јануару 1993. године објављено је да је војна интервенција против СРЈ планирана. Већина српских активности, пре и за време напада НАТО-а на Србију и српски народ, учињена је с другим намерама, а не с разлозима наведеним у Оптужници (на пример, одузимање докумената онима који су одлучили да напусте земљу). Ако су одузимана документа, зашто судије нису покушале да схватње зашто је то чињено? За то је потребно само мало општег образовања и познавање историје. Судије не би требало да буду толике незналице.

Уз мало добре воље, судије Хашког трибунала могле би да сазнају за кога су Срби више десетина година, за време Тита и касније, издвајали огромна средства из заједничког државног буџета. Одвајали су „од уста” за Косово и Метохију, да Покрајину економски уздигну и чинили су све што су могли да тај део Србије не буде „рупа без дна”, а била је. Срби су се непрестано надали, свесни приштинске политике освајања простора наталитетом, и своје „беле куге”, да ће наћи начина за суживот са косметским Албанцима. Проблем је што су ти Албанци подстекавани, обучавани и финансирани да се изборе за независност споља – од вавилонаца. Јер, само независност Косова и Метохије омогућава остваривање поменутих „виталних интереса” преостале супер силе (њених мега финансијера) и легално освајање и црпљење природног богатства Покрајине.

Код толико „слепаца”, може се рећи да Бог зна да су сада на окупу сви умешани у „планетарни и космички злочин”. Они сада владају Косовом и Метохијом, који су намерно загађени осиромашеним уранијумом. Чине то „на свој начин”, користећи сироте и бездушне плаћенике наоружане до зуба. Уосталом, зашто „међународна заједница”, када има толико знања да може да суди народима, у Оптужници назива Косово и Метохију – Косово? То, свакако, није случајно. Познато је да је цео тај простор некада био српски, затим су Срби остали бројнији у Метохији, а сада и то треба да се заборави.

Наручивање

На жалост, приходи од претходних издања књига нису довољни да покрију трошкове штампања следећег издања ове књиге, будући да пристижу нова издања а пишем и нову књигу, те сам приморан да рангирам књиге по приоритету.

Следеће издање ове књиге зависи од тога да ли ће се решити њено финансирање. Уколико би неко био посебно заинтересован за доштампавање књиге једини начин је да обезбеди одговарајућа новчана средства за објављивање.