Рат свих против свих
Издавач: ИПА "Мирослав"
Место: Београд
Година: 2004.
Тираж: 700
Књига је распродата
Опис књиге
Ова књига има своје друго, допуњено издање под насловом "Освајање слободе".
„Сазнање да нисмо имали оформљену доктрину одбране у најкритичнијем периоду наше историје, објављено у овој књизи, деловаће, несумњиво, шокантно на јавност. Али, и тај шок, дубоко сам уверена, имаће терапеутско дејство и открити чворну тачку која нас је довела у статус пораженог народа“. Проф. др Смиља Аврамов
Извод из књиге
Војна сутрашњица
Једна одредба из Правила Копнене војске Сједињених Држава ФМ 100–5 на неки начин омогућава предвиђање будућности. Записано је, наиме, да ће се убудуће вишедимензионалне операције вероватно изводити у неразвијеним подручијма. То потврђује да је доктринарно разрађена раније наведена тврдња америчких политичких експерата да развоју САД прети највећа опасност од неразвијених земаља. Аутори Доктрине предвидели су да ће у том случају опасност бити слабо дефинисана, а да ће снаге непријатеља бити добро опремљене и убојите, те да ће се борити на свом тлу. Сматрају да ће операције бити у стилу „дођи онакав какав си”, с ограниченим временом за обуку. Дакле, јединице САД морају да буду увек у највећем степену спремности за војну операцију, хуманитарну помоћ или борбу с елементарним непогодама.
По коју цену ће бити изграђиван „светски демократски поредак” наговестио је Бил Клинтон априла 1993, у поруци Редакцији „Нато ревије”, после самита у Ванкуверу: „Снови су од немогућег постали стварност: крај хладног рата и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем Совјетском Савезу. Поздрављамо промене чак и онда када оне укључују неизвесност и опасност”.
Подразумева се да су то били, пре свега, амерички снови засновани на геополитичким идејама адмирала А.Т. Мејна из 19. века. Већина тих идеја је већ реализована, посебно најважнија – „велика сила која господари морима аутоматски господари и планетом”. То су били снови и Мејновог наследника Николаса Спајкмена, који је 1942. године дефинисао америчку стратегију у светској политици. Очигледно је да су ставови из Стратегије о стицању моћи и сада актуелни, примењиви и углавном примењени. Спајкмен је сматрао да приликом јачања државе треба узети у обзир: 1) територију – простор; 2) тип границе (тј. безбедност граница); 3) број становника; 4) сировине; 5) технолошки и економски развој; 6) финансијску моћ; 7) расну хомогеност; 8) оптималну интеграцију свих социјалних слојева; 9) политичку стабилност и 10) национални дух.
С друге стране, иако је очевидно да политика једине преостале суперсиле има дубоке и чврсте корене, порука америчког председника много је реалнија и практичнија. Наиме, њоме су објашњени разлози на основу којих су бивше чланице Варшавског уговора приморане да редефинишу своје интересе и позиције у новим условима. Сада је јасније зашто су се, после слома биполарног светског поретка, захтевима „новог времена” и „новог света” прилагодиле и државе учеснице Конференције за европску безбедност и сарадњу (од 5. децембра 1994. Организација за европску безбедност и сарадњу), чланице Европске заједнице (сада Европска унија), затим Уједињених нација и Натоа.
Због настојања да се све више цивила укључује у ратне операције и све више војника у цивилне, између геополитичке, геостратешке и војностратешке сфере све је мања разлика. То не значи да ће војна сфера бити запостављена. Напротив, она увек предњачи у развоју. Војни прогнозери верују да ће до правог враћања офанзиве као доминантног облика рата доћи у току четвртог циклуса ратовања одређеног револуцијом у информатици.
Према описаној подели у наведеној књизи, тзв. први циклус ратовања трајао је од 1865. до 1917. године. Тада је брзина кретања јединица била од 2,5 до 20 km/h (зона уништења – од једног до петнаест километара) и доминирало је пешадијско наоружање. У другом циклусу, од 1917. до 1961. године, брзина кретања јединица била је од 20 до 30 km/h (зона уништења од 15 до 250 km). У то време у копненој војсци доминирали су артиљерија и оклопне јединице. Основна средства у ратној морнарици били су бродови и подморнице, а у ваздухопловству – авиони и хеликоптери. У трећем циклусу, од 1961. до 1991. године, брзина кретања јединица, према Скеилсовим разматрањима, била је од 30 до 40 km/h. На срећу, у ратовима није проверавана највећа зона уништења због изузетне снаге нуклеарног оружја. У сва три вида доминирала је ракетна техника. У четвртом циклусу, од 1991. до 2010. године, очекује се да ће брзина кретања јединица бити повећана до 200 km/h. Зона уништења је готово непроцењива. Скоро је извесно да ће доминирати убојна средства за која се користи космичко пространство, подржана информатичком технологијом.
Амерички стратези предвиђају да ће у четвртом циклусу ратова њихове маневарске снаге имати способност да уочавају циљеве с јасноћом коју је немогуће превазићи. Верују да ће предвиђати развој догађаја с ненадмашном сигурношћу. Сматрају да ће, стога, моћи да убрзају темпо напада недостижном брзином и да ће њихове јединице бити оспособљене да непрестано одржавају непопустљив оперативни темпо. Такве снаге, према предвиђањима у Пентагону, умањиле би значај простора. Могле би да релативно нетакнуте пређу јаком ватром тучену зону, ма колико она била широка и смртоносна. То би омогућавало оружаним снагама САД да одлуче исход рата жестоким и онеспособљавајућим потезима. Рат би окончали брзо, с минималним губицима живота с обе стране.
У Заједничкој визији 2010, усвојеној у Пентагону, предвиђен је деликатан спој способности за уништавање непријатеља и способности за маневрисање. На тај начин америчке војне снаге би избегле „отегнуто ратовање” с изнуривањем противника посредством ватрене моћи. Наравно, то је лакше планирати него учинити. Ипак, свет се још увек налази у трећем циклусу ратовања, тј. у периоду у којем боље изгледе има бранилац приближно једнаке снаге. При томе, амерички војни експерти се прибојавају непријатеља који има вољу да се бори и средства да развије или набави властите системе прецизне ватрене моћи. У том случају, изгледи за победу у сукобу трећег циклуса још су скромнији. Они су свесни и чињенице да њихов противник с истинском моћи одбране, будући да би се највероватније бранио на познатом терену, не би морао да порази тактички снаге САД да би добио сукоб.
Рачунајући на изразиту надмоћност у ваздуху и на мору, амерички војни експерти очекују да њихов ривал неће толико стремити победи колико ће настојати да избегне пораз. Генерал Скеилс сматра да би за америчке „виталне интересе” било опасно ако би противник довољно дуго сачувао своје копнене снаге од америчке супериорније ватрене моћи. То би била противникова прилика за „пат позицију”, у којој би имао услова да снагама САД нанесе довољно губитака. У том случају, могло би се догодити да се амерички војници први „уморе од борбе”. И многи други амерички експерти упозоравају да би противник који има вољу да се бори на почетку сукоба вероватно временом јачао ако не би било директног заузимања или коначне америчке доминације на земљи.