Извод из књиге

Суочавање са грехом

По свему судећи, космички закони су неумољиви, а другачије не може бити због космичке равнотеже. Они у најсуровијем смислу значе: „бол за бол”, а то је суштина космичке сетве и жетве. На тај начин се опомињу сви они који би да не поштују створену хармонију. Дакле, и научно је потврђено да ко не жели да осети бол не треба и не сме да га наноси другима.

Очевидно је да свет препун среброљубаца и златољубаца разуме само језик интереса и користи. То значи да ће творци мегакапиталног поретка устукнути једино када унапред знају да ће претрпети штету уколико остваре свој наум. Али свет није само чулан и предвидив. Чини се да узроци и исходи свих сукоба пресудно зависе од идеја и схватања. Хоће ли то препознати „копи–пеист“ генерације, које технолошки стварају креатори „новог светског поретка“, или ће, упркос информационом заглупљивању то схватити непокорна, природно умно надарена „индиго“ и „кристална“ деца?

Шта људске мисли могу чинити у борби са злом, може се закључити из једне од бројних исповести сличног садржаја:

„Дошао је рат, син ми је отишао у рат а ја сам са снахом остала да живим. Још од првих дана пошто ми се син оженио почела сам да мрзим снаху, као да сам подсвесно осећала страх да ме она не истисне из срца сина. Син је постао нека врста арене на којој су се рвале две љубави – моја материнска и снахина супружанска; оне су се мећусобно косиле и више несвесно него свесно желеле једна другу да потисну. У тој највишој љубави према истој особи, а по неодољивој природној осећајности често се рађа необјашњива мржња између свекрве и снахе, па та чаша мржње и горчине није мимоишла ни нас две.

Мржња између свекрве и снахе тако је честа појава, а поготову где је у питању јединац син, па и ја по својој женској слабости и материнској осећајности нисам могла да се отмем томе, него сам из дана у дан, за мој разум и сада необјашњиво зашто, све више и више мрзела своју снаху, да ме је та мржња одвела тако далеко да сам почела и о глави да јој радим.

За време рата, она је била учитељица у школи где су осим ње била још два млада учитеља – аустријски војници. На њу сам гледала кроз своју прошлост и своју младост, гледала сам њену младост, здравље и лепоту кроз моје стечене и пречишћене појмове о младим женама и томе додавала њено одсуство од мужа и присутна два млада човека дуго одсутних од својих жена. Све то скупа, стално ме је држало у уверењу да она мора имати недозвољене односе са њима. Ту моју сумњу и мржњу према снахи, крунисали су учитељи-војници, када су на Ускрс 1916. године дошли у нашу кућу са ретким поклонима да нам честитају празник.

Од тада, ја сам у снахи гледала најгорег створа и личног непријатеља, кога се по сваку цену морам ослободити.

Као да се најцрњи ђаво уселио у мене, ја сам месецима и годинама све до завршетка рата премишљала како ћу је приказати сину и направити је што црњом пред њим. У дугом ратном времену, ја сам се много пута преслишавала као ђак, а по доласку сина, још прве вечери, по утврђеном програму, ја сам избљувала све гадости за снаху и поставила неопозиви услов сину: има да бираш од двога – или без мајке или без Дане, трећег нема и не може бити.

Још пре повратка сина, кад год сам могла, ја сам јој сипала у чај теј од лиандера и она је венула; а када је син дошао била је кожа и кост и он од жене није имао шта да види. За оно кратко време док смо још били заједно по доласку сина, ја сам јој сем лиандера стављала у храну и друге отрове и она је убрзо по одласку из наше куће умрла.

Њен одлазак из наше куће и њена смрт породили су у мојој души неописиво сотонско весеље и радост. Ђаво ми није дао да видим да сам тровањем њеног тела тровала своју душу и убијањем њеног тела убила у себи и душу и тело.

Никоме о томе да сада нисам никада ништа рекла, нити сам одавала макаквог спољног знака своме расположењу, али, у та два момента, душа ми је ликовала од радости због те бедне и жалосне победе.

Моја радост убрзо се претворила у неутешну жалост. Један доживљај у кући пробудио ме, освестио и отрезнио од опијености мржњом, и ја сам тек тада прогледала правим очима, изашла сам из таме на светлост и видела сву грешност и прљавост своје душе.

Једног јутра док су моји унуци – Миша и Ђока, спавали у соби ја сам пословала у кухињи и у једном моменту када сам бацила поглед на њих кроз стаклена врата, видела сам Мишу како вуче Ђоку да седне до њега у кревету. Заинтересована шта ће деца даље да раде, гледала сам и наперила уши да чујем шта говоре.

Миша, који је већ ишао у школу дохватио је своју читанчицу и испод омота књиге извукао слику њихове маме.

Загрлио је Ђоку, показао му слику и рекао: ’Бато, видиш то је наша мама што је умрла, немој баки да причаш да ја имам ову слику, знаш, бака не воли нашу маму.’

Гледали су слику мало, и онда је прво Миша пољубио своју маму а за њиме Ђока, па је Миша опет сакрио слику испод омота на својој читанчици“.

Ретки су људи који не наслућују какав крај има и ова исповест:

„Заплакала сам као никада у животу, нешто ме намах стегло за гушу, грцала сам, срушила сам се и једва дисала. О-о-ох! Како сам тога момента сама себи изгледала бедна, ситна и ниска – физички и духовно, пред том малом децом, чију сам мајку паклено мрзела и убила – ја, ја лично.

Као да сам се тога момента преобразила физички и духовно и да сам могла и имала, дала бих својих десет живота за враћање у живот њихове маме.

Потресена тим догађајем, неколико дана нисам ништа ставила у уста, нити ма о чему мислила сем о томе; а читавих недељу дана чини ми се да нисам ока склопила. Деца ми се нису скидала са очију и стално ми је звонио њихов глас – ’бака не воли нашу маму’. Од тога дана, ни сама не знам колико сам ноћи провела у неспавању, а у дугим ноћима, у мраку су ми излазиле разне слике из мога и снахинога живота. Но, почетак и крај тих појава, које су ме узбуђивале и мучиле била би слика деце коју гледам загрљену и јасно чујем њихов разговор. Присуство деце и сваки њихов глас, нагони ме да мислим о свом греху.

Да бих те и такве мисли одагнала много пута сам устајала ноћу, палила кандило и са сузама покајања прала своју грешну душу, свој грех, али сан ми није долазио, нити сам осећала душевни мир и физичку глад.

У мраку ми пред очи често излази живи костур човека са замахнутом косом и искежен како иде према мени и хоће главу да ми одсече. Иза многих непроспаваних ноћи, гладовања и суза дошло ми је живчано обољење а шта се све са мном за то време одиграло – не знам, ничега нисам била свесна, али једнога дана када сам дошла к себи видела сам да се налазим у лудници.

Дошла сам кући, пријатељи и комшилук избегавају мене а ја њих. Они избегавају мене као тешку грешницу и луду, презиру ме и гледају као на сотону а ја бежим од свакога и мислим, ако бих стала ма са киме да говорим да би ме свако прво питао за смрт снахе и живот деце па тек онда све остало.

Мом мучењу, чини ми се нема примера у свету и била бих најсрећнија када бих могла да ишчезнем из овога света, као дим или пара у свемир па да ме нема нигде и нико да не зна за мене“.

Епилог исповести описао је аутор књиге „Грешне душе”:

„Загрцнула се, престала да говори, а онда је дуго јецала као да би хтела своје тело на комаде да искида.

Свештеник је дуго чекао да се умири; и када се мало смирила упитао ју је: ’Имаш ли још шта да кажеш?’ – Она се напрезала два, три пута да проговори, па када није могла онда је руком давала знакове које је свештеник разумео, да треба да је остави на миру па да дође другог дана.

Када је свештеник покушао да је причести, она је ставила шаку на уста и тиме му дала знак, да не сме или неће да се причести, јер се није до краја исповедила.

Када се свештеник спремио за полазак, рекао јој је да ће доћи другог дана када буде могла говорити и тада ће наставити исповест. Она му је главом и очима дала потврдан знак да се са тиме слаже.

Тоша је као и обично, сутрадан изјутра, ушао у собу код мајке и намах стао збуњен, укоченим очима гледао је страшан призор док је његова мајка обучена у ново одело висила на прозору са омчом око врата. Обесила се о пречагу између луфтера и прозора.

Истога дана пре подне, извршен је лекарско-судски увиђај и утврђена смрт вешањем услед нервне поремећености.

Без свештеника и верских прописа и без благослова цркве, уз пратњу само сина и две жене из комшилука, сахрањена је увече на гробљу у једном углу. У тај угао гробља ни сада не може да се уђе од трња и мада нема никаквих знакова од гроба зле свекрве, народ још увек тај угао гробља зове ’гроб зле свекрве’ – Зло радити а добру се надати – никад!“

Знања о добру и злу су јавна, очевидна и лако препознатљива. Ретко ко ће у свекрвиној исповести препознати моћ мисли у борби добра и зла. Основни разлог за то је, што су добро и зло у различитим фреквентним подручјима, а само мисли их спајају. Једино истинита сазнања пружају шансу да се што више људи определи за добротољубље. На располагању су светосавски приступ и сваки други приступ истини и љубави (Богу), у којем се остварује борба против зла у душама и духу људи.

Наравно, да би се јасно одвојило добро од зла, никаквог разлога нема за коришћење „енергијског штита“ или „мисаоне блокаде“ пре непријатељевог напада. Показатељ првог и пресудног неуспеха у мисаоном рату је нечија „дозвола“, или одлука, да се прикупе авиони у борбени поредак и са смртоносним товарима упуте према недужним људима, или да се лансирају ракете са носача авиона. Нажалост, то се много пута догодило. Изгледа, нису довољне поуке из свих догађаја у историји физичких ратовања.

Уколико је истина то што тврде мистици, најпаметније за евентуалне агресоре је да се одрекну похоте и да напусте идеје о освајању простора. После бројних доказа, на основу експеримената са разним врстама енергија, очевидно је да наведени закони не припадају магији. Једноставно, реч је о познавању неумитног утицаја мисли.

Није тешко закључити да однос према рату, победи или поразу, у садашњим врстама рата, значајно зависи од искрености и односа према истини. Остаје људском мозгу недокучив одговор на питање: је ли „Божја казна“ аутоматизам који се догађа када „дара преврши меру“, или је у питању „природни закон“, према којем делује нагомилана и сабијена енергија, а можда је у питању нешто треће. Могу ли се творци најновијег „новог светског хаоса“ дозвати памети на време, не би ли заједно са другима радили на новој парадигми? Зашто не окрену точак историје ка спасу цивилизације? Зар није јасно да се људски род налази над понором?

Планету треба смирити и домаћински се односити према њој. Сви треба да брину о својој а не о туђој души, а то значи да свака држава и народ треба прво себе да смире, па тек онда да покушају помоћи другима да учине исто. Уколико се то не догоди, будућност је предвидива до најједноставнијег дешифровања, будући да је много тога, због претходног понашања неповратно кодирано.

Наручивање

Ова књига има своје друго издање под насловом "Мисаони изазови". Ко жели да прочита остатак књиге треба да наручи наведену књигу.