Сведимензионална одбрана

О концепту сведимензионалне одбране

Извод из теоријског написа у стручном часопису „Савремени проблеми ратне вештине“ бр. 34−35, у Центру војних школа Војске Југославије, Београд, 1996.

Овај Извод је објављен на овом сајту 26. фебруара 2017. године

Пред одбрамбеним системом за време мира су четири основна изазова. Први је: очување безбедности државе. Други је – стварање услова за одвраћање свих потенцијалних агресора. Трећи – спречавање стратегијског, оперативног и сваког другог изненађења од стране оних који угрожавају безбедност државе. Четврти је – упознавање јавности о спремности за одбрану.

У време када је свима јасно да ће свет потпуно да се измеша расно, национално, религијски, културолошки, па и идејно, јер опонашање других веома је распрострањена и моћна одлика људи, поставља се питање шта од народних драгуља и традиција треба задржати и заштитити, да не би нестале вредности које се не могу обновити и које су основа цивилизације. Наравно, то важи за сваки национални идентитет. Још важније и теже питање је како заштитити наведени идентитет у условима глобализације, а не остати изолован, ван светских токова и настојања за сарадњу.

Све наведено је природно и разумљиво, али је проблем што победници немају намеру да престану с победама. Просто жуде за освајањем преосталих простора и ресурса. Стога, стварају услове за нове ратне походе, смишљајући нове психолошко-информативне конструкте, не би ли стимулисали своју нацију за даљу борбу. Због тога је према Фархаду Косрокавари, директору у Школи високих студија ЕХЕСС у Паризу, почео тотални и апсолутни рат исламиста против Западњака.

Освајање слободе – покоравање

Освајач обично одржава информациони хаос на свим нивоима, у већ створеној конфликтној ситуацији. Циљ је смањење борбене моћи војске у свим непослушним државама. То постиже постепеним сведимензионалним нападом: мерама економског, психолошког, политичког, информативног, културолошког и религијског карактера и последицама негативног утицаја већ раздешеног друштвеног окружења.

Суштина све доминантнијих неоружаних облика агресије, јесте у томе да се без употребе оружја освоји простор и придобију људи за остварење интереса земље нападача или коалиције, у присвајању туђих тековина. Спречавање такве агресије и одвраћање од ње је, пре свега, у сфери неоружаних облика отпора. Реч је о природној реакцији становништва на активности агресора, потенцијалног окупатора и претеће ратно стање, а заснива се на снази државе која се свевремено ствара, а организује мудро, савремено, вишедимензионално и свеобухватно.

Чудно је што се одговори на изазове у сфери неоружаних облика агресије често траже у војним мисијама и што није регулисано на основу којих наука и научних дисциплина и каквих доктрина, којом и каквом организацијом се могу спречити неоружана агресија и њене последице.

Независно од свих процеса и исхода, неопходних, прагматичних и актуелних одлука у вези са судбином државе, не може се, у таквим условима, стварати извеснија будућност без савремене стратегије одбране. Таква стратегија и одбрамбени систем заснивају се на студиозном истраживању и кристално јасним државним и националним опредељењима. Наведена опредељења проистичу из знања о исконском духу, космичким законима и непромењивом генетском коду, на којима се заснивају колективна настојања и хтења, да не би било покушаја да се мења непроменљиво. Важно је да се не стварају нове уобразиље и илузије, сличне неким дубоко угравираним заблудама и митовима. Јасна опредељења трасирају националну свест о потреби да се схвате и усвоје државни интереси. Тај пут је тежак, али ипак могућ, уколико постоји критична маса експерата који знају да одреде интересе.

Одбрана је могућа

Квалитетна одбрана од универзалног агресора, немогућа је без осмишљеног усмеравања енергије становништва. Мотиве грађанима могу да дају само јасна опредељења, јасни државни (национални) интереси, филозофија одбране, реални циљеви, концепција с разрадом по доктринарним компонентама, складан одбрамбени систем, програми типа катехизиса и припрема у којој се гради захтевана борбена моћ.

Мале земље треба разлику у моћи да надоместе мудрошћу, знањем, организацијом, сврсисходним управљањем и оптималним искоришћавањем расположивих снага и средстава. Све чешће, излаз је у опредељењима која подразумевају тешко прихватљива, али рационална тзв. оптимална решења. Реч је о солуцијама које се не би ни разматрале у нормалној ситуацији, без спољног притиска. Међутим, када државу угрожавају претње снажних потенцијалних освајача, природно је да се и оне узму у обзир. Једно од решења је "кога не можеш да савладаш и од кога не можеш да се одбраниш – придружи му се". Но, таква решења могу се разрађивати, искључиво, на одређено време.

Одбрамбена (заштитна) функција сваке организације је изузетно значајна, будући да припада снопу кључних и виталних функција, без којих рад, развој и опстанак нису могући. Од сведимензионалног напада једина одбрана је одговарајући одбрамбени систем и у њему правовремено организоване мере, активности и поступци, у свим нападнутим димензијама.

С обзиром на то да тема Сведимензионална одбрана поприма на значају, одлучио сам да овде на сајту поставим Инсерт из моје књиге Освајање слободе, објављене 2012. године. Рецензент је била проф. др Смиља Аврамов. Написана је на основу 164 књиге приказане у Литератури. Први пут сам у некој од књига  о сведимензионалној одбрани писао 1998. године. Та књига под насловом Неокортикални рат објављена је годину дана касније. Затим сам исту тему обрадио у стручном напису "Савремени проблеми ратне вештине" у броју 34-35/1996, у Центру војних школа Војске Југославије, па у лакцији за ШНО 1997, и у Војно-стручном часопису "Нови гласник" број 5/2000. Сада објављујем инсерт из књиге Освајање слободе и желим да процените колако је актуелан. 

Сведимензионална одбрана - Освајање слободе 

Да би се формулисали државна опредељења, интереси и циљеви неопходно је да се формира тим експерата за доктринарне и стручно-аналитичке послове. Тај тим би требало да ради непрестано у сменама, у истом саставу, и да моделује решења конкретних проблема. Треба да се састави од креативних стручњака који познају све одбрамбене сфере. Основна намена тима, након формулисања системских докумената, јесте да те документе одржава непрестано актуелним и да надмудри одговарајуће тимове стварних и потенцијалних непријатеља.
Држава мора да се припрема за одбрану од универзалног непријатеља, тј. од сваког ко има намеру да је нападне у било којој димензији. Наравно, ни непријатељи нису више оно што су некад били.[1] Наиме, важно је да се процене стварни непријатељи. Реч је о оним државама које у намери да остваре своје интересе и циљеве подривају економски систем, препарирају грађане за прихватање своје филозофије, културе, идеологије..., прете и уцењују да би подјармили државу, убацују своје концепте преко секти и тзв. миротворачких покрета, продају наоружање потенцијалним непријатељима итд.

У борби за опстанак на планети која је условљена све већом насељеношћу и смањивањем количине ресурса, неопходно је да се све брже доносе оптималне одлуке. Јер, више нема довољно времена за исправљање начињених грешака након недовољно промишљених и неправовремених одлука.
После разбијања и распада претходног биполарног светског поретка, указала се прилика да научни радници у области ратне вештине актуелизују своја изучавања и анализе, извуку поуке и унесу промене у теорију. Наметнула се потреба за ослобађање ратне вештине од идеолошких предрасуда, које су је одређивале после Другог светског рата, и за њену даљу надградњу сопственим и страним савременим искуствима. Идеализација источних друштвених система и односа у њима до 1989. године довела је до стања у којем није било могуће користити ни тадашњу теорију ратне вештине, нити доктринарна, а често ни нормативна документа, а они су чинили основу припреме за рат.

Слабост одбрамбеног система испољена је приликом распада и разбијања социјалистичке Југославије. Смањена употребљивост концепције ОНО и ДСЗ[2] и доктрина видова и родова, посебно у условима када је земља нападнута изнутра, били су кључни услов распада система. Зар није најбољи пример слабости одбрамбеног система језуитски симболично разбијање социјалистичке Југославије? Колико је подривана СФРЈ ослабила показало се на седници Хрватског сабора, 5. децембра 1991, када је Стјепан Месић: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема”.[3] Био је то још један показатељ лошег и недовољно реалног приступа одбрани земље, али и неодговарајућег односа према тековинама вештачки створене друштвене заједнице.

Чинило се да је прилагођавање одбрамбеног система непрестаним променама у свету завршено у целини у сегменту департизације војне организације када се Војска ослободила туторства Савеза комуниста Југославије. Међутим, „петооктобарски револуционари“ продрли су партијски још дубље у војне структуре. Српски одбрамбени систем је уназађен и стагнира. Очевидно је да га треба изнова изградити, уколико постоји намера да не нестану Срби и Србија. Стога предстоји даљи рад на усклађивању теорије ратне вештине и доктринарних и регулативних докумената с променама у свету, а те промене намећу услове за нове сукобе у међународној заједници.

Техника је све префињенија. Електронске лампе преобличаване су, преко транзистора и интегралних кола, до скоро невидљивих микрочипова. На ратиштима се већ примењују нано-роботи. Сателити, авакси, позициони и информациони системи са Интернетом повећали су могућности великих сила за контролу светских мегатенденција и значајно утицали на суштину савремених ратова. Операције изван ратног стања, информатичке, неокортикалне и психотронске операције, примена економских санкција и (зло)употреба наведених невладиних организација изменили су суштину рата, која би, објективно, требало да се одрази на теорију, доктрину, регулативу и праксу ратне вештине.

Из убрзаног развоја техника и технологија проистекла је неопходност да се превазиђе теоријски јаз који је настао између идеологизоване теорије вођења општенародног ослободилачког рата и теорије ратне вештине као општег научног достигнућа свих оружаних снага света. У прилог малом помаку ка неопходној објективности потребне су и значајне измене у приступу процесу доношења оптималних одлука на нивоу организације у целини.
Многе теоријске основе, из различитих разлога и због људских интереса и побуда, нису примењене у пракси. Једно од теоријских решења односило се на ситуације сличне оној у којој се нашла ЈНА и могло је да буде примењено да је постојала воља да се формира група експерата различитих специјалности на нивоу Штаба Врховне команде (ВК). Поменуто теоријско решење за помоћ министру одбране у припреми предлога одлука било је предложено у Билтену ГШ ОС СФРЈ бр. 69, објављеном у августу 1991. године.

Уосталом, бројни су показатељи да сваки агресор веома детаљно и свеобухватно приступа припреми за агресију. У припрему су увек укључени готово сви потенцијали друштва, а у психолошком рату (који је неминован ради изобличавања циљева – да не би били препознатљиви конкретним непријатељима, и придобијања сопственог народа за агресију) учествују највећи умови друштва – експерти у разним гранама.

Поучан пример за то је припрема хрватског руководства за рат којим је требало да се убрза отцепљење од Југославије. Наиме, републичке вође су спојиле народ, цркву и војску не би ли целокупну енергију народа усмерили на рат. Чак су ушли у ризик да буду осуђени у институцијама међународне заједнице за повратак усташтва јер су остварили политичко и идеолошко помирење између непријатеља у претходном светском рату. У дипломатском сегменту, било је очигледно да представници Хрватске одмах по изласку са скупа организованог на савезном нивоу, на већ унапред најављеној добро осмишљеној конференцији за штампу, износе лажи за целокупно заинтересовану јавност, а затим затварају информативни систем не дозвољавајући да евентуални деманти стигне до њихових следбеника. На тај начин је хрватски народ додатно индоктринисан. Њихови челници су контроверзама оптерећивали јавност ван своје републике, а у својој републици су градили имиџ великана и доследних бораца за демократију.[4]

Можда је најбољи пример лицемерја био наступ немачког амбасадора у Београду Волфрама Маса на конференцији „Србија, Западни Балкан иНато – ка 2020. години“. Рекао је да се понекад погрешно схвата да је Европска унија само заједница заснована на трговинским везама: „За мене је логично да чланица ЕУ буде и чланица Нато-а. То питање (за Србију) доћи ће на ред после уласка у Европску унију. За мене ту није питање да ли треба постати чланица Нато-а, већ када”.[5] Уз то је додао: „Морам да критикујем власти у Србији што саме још увек користе термине попут ’Нато бомбардовања’“. Ни то није био крај: казао је присутнима да Срби морају својој деци објаснити да је бомбардовање 1999. било исправно да у будућности не би мрзела Атлантску алијансу. Будући да пронатовске снаге у Србији не чине Срби, иако су срболики, јасно је да су Срби вест примили као извор савршеног зла и помислили како се измичу мир и извеснија будућност.

До сада презентовани планови и поменуте манипулације, које су изазвале националну нетрпељивост и потенцирале национално дистанцирање, указују на деловање експерата из разних области. Та се чињеница не сме пренебрегавати, јер док се многи ишчуђавају новим „изненађујућим” потезима потенцијалног агресора у припреми за рат, он корак по корак реализује своје замисли користећи „време запрепашћености и чуђења”.
Као што нападачи у припремама користе све своје потенцијале, тако и браниоци морају да користе све, а посебно умне ресурсе. Препустити само војницима да бране отаџбину у условима савременог рата наивно је, неодговорно и опасно. Речју – бесмислено. Одговор на одлуке агресора, које су најчешће пуне обмана, лукавстава и перфидија, мора у свим ситуацијама да буде оптималан, а то, пре свега, значи свестран.
Да би се аналитичко-синтетичким вишекритеријумским и свеобухватним приступом обезбедиле оптималне одлуке у одбрамбеном систему потребно је да се обликује одговарајући тим експерата из разних области. Они би пратили војно-политичке процесе и проузроковано стање и предлагали контраактивности, пре свега, у прокаталептичком смислу.[6]

Свеобухватност одлуке може обезбедити само тим састављен од експерата за ратну вештину, као најопштијих стручњака, и експерата у разним областима из цивилних структура друштва. У тиму треба да буду стручњаци за организацију рада, психолози, социолози, историчари (за општу и војну историју), правници, етнолози, политичари, публицисти, економисти, стручњаци за физичку културу и, посебно, за борбене вештине, затим стручњаци који разумеју метафизичаре и, према потреби, друге врсте експерата. Тим експерата требало би да се састави од родољуба, и то оних чији се циљеви подударају с циљевима већине становника.[7]

Изузетно је значајно да се схвати да проблем одлучивања постоји на свим нивоима и у свим областима. Међутим, најприличније је навођење примера из војне организације, јер се у њој (не)одлучивање непосредно одражава на виталне интересе државе и народа.

Тимови за предлоге одлука постоје у различитим браншама и многи међу њима, нарочито у политичкој сфери, веома су познати. На пример, познато је да је најзначајнији утицај на збивања у рату на просторима претходне Југославије остварила скупина америчких дипломата блиских Стејт департменту, из тзв. Акционог савета за мир на Балкану. Тај савет, на чијем челу је био Збигњев Бжежински, чинили су између осталих Френк Карлучи, Реганов саветник за националну безбедност и министар одбране, Ходинг Картер, портпарол Стејт департмента за време Џимија Картера, Макс Капелман, шеф преговарачког тима Роналда Регана за стратегијско разоружавање, и Џин Киркпатрик, амбасадорка САД у Уједињеним нацијама у време Роналда Регана.

Наведене дипломате су 12. јула 1995. упутиле позив да се укине ембарго на уношење оружја у Босну и Херцеговину и предложиле да „НАТО покрене ефикасну кампању из ваздуха, која треба да буде стратегијска и чврста, а не селективни напад налик игличастом боду”. Познато је да су ту идеју, после бројних претњи српском народу, у Лондону 20. јула 1995. пласирали чланови америчке делегације: Ворен Кристофер, Вилијам Пери и Џон Шаликашвили. Предложили су укидање двоструког кључа у вези са одобравањем употребе снагаНато алијансе. У складу с иницијативом Акционог савета захтевали су да се Бутрос Бутрос Гали, који је већ учинио сличне преступе, унапред сагласи с одлукама команде Северноатлантске армаде. Прихватањем те „сугестије” погажени су изузетно важни међународни принципи, прогнани су Срби из Книнске Крајине и дела Босанске Крајине, преокренут је однос снага на ратишту и, што је још важније, створени су услови даНато од тих дана надгледа свет.

Шта се може рећи о смерном католику Хавијеру Солани Мадариаги, који је 29. маја 1999, док је већи део Београда због ракетирања и бомбардовања од странеНатоа био без струје и воде, тврдио да су Косово и Метохија део Југославије и да се не размишља о подели Покрајине. Будући да је тада био генерални секретарНатоа и заједно са Весли Кларком руководио агресијом на СРЈ, а да је већ био кандидат за шефа дипломатије Европске уније, зар то није доказ да је Хавијер Солана уНатоу, нападајући СРЈ, радио по плану Европске уније и налозима Европске комисије. Зашто би га примали на тако значајну функцију ако се не слажу с његовим мишљењем и понашањем? Уосталом, шта је он као предводникНатоа имао с тим чији су Косово и Метохија? Биографије Ричарда Холбрука, Мартија Ахтисарија, Питера Карингтона, Торвалда Столтенберга и Дејвида Овена подсећају на биографије трговачких путника, али им је свима заједничко да су се у луксузним хотелима више састајали тајно, него јавно, и да су сви високорангирани масони, везани за финансијске магнате, и немоћни и снисходљиви попут обесправљених и оронулих слугу.

Када се разматрају тимови који утичу на судбине држава, важно је да се запазе улога и значај познатих појединаца. На пример, очевидно је да Хавијер Солана има веома одговорну и активну политичку улогу у свету. За високо рангирани утицај квалификовао се 2. децембра 1995, када се као руководилац Западне алијансе уписао иза својих претходника: лорда Хастингса Лајонела Исмаја, Пол-Анрија Спака, Дирка Стикера, Манлиа Бросија, Јосефа Лунса, лорда Питера Карингтона, Манфреда Вернера и Вилија Класа. На место генералног секретара Натоа дошао је консензусом затајене елите 16 атлантских савезника. Према критеријумима Европске комисије, пре те функције Солана је био успешан министар иностраних послова Шпаније.
Солана је запажен и по томе што је упозорио Ибрахима Ругову да треба да поштује интегритет СРЈ, затим по признању да је Хрватска извршила агресију на Републику Српску Крајину (29. јул 1995), обећању да ће Европска унија тражити од Хрватске да заустави агресију, по захтеву да се Хрватска примора да остави оружје и седне за преговарачки сто и по саопштењу Србима да ће им Запад укинути ембарго само у случају да преговори у Дејтону буду успешни. После пријема дужности министра иностраних послова Европске уније, Солана је утицао на решавање криза у СРЈ, Македонији и на Блиском истоку. Остаје тајна који га појединци и у којим институцијама предлажу за значајне светске функције. То би било важно да се зна, посебно због резултата који личе на опасне вештачке дипломатске конструкције, које ће се, по свему судећи, првом приликом урушити.

Очевидно, није спорно само то да Хавијер Солана припада неком тајном утицајном тиму. Познато је, на пример, да је попут Ричарда Холбрука масон 33. степена и члан Комитета 300, што значи да има изнад себе најмање 30 потенцијалних налогодаваца. Када се говори о „владарима из сенке”, важно је рећи да Савет безбедности чине исте чланице које су уНатоу или контакт-групама, тако да је нелогично и наивно очекивати да ће Савет безбедности реаговати кадаНато прекрши његове одлуке. То се и догодило 1999. године, када јеНато без дозволе Савета безбедности ракетирао и бомбардовао СР Југославију, пре свега Србе и Србију. Савет безбедности се није састао да опоменеНато, а камоли да захтева престанак агресије и његово хитно повлачење, иако је требало да Алијанси запрети санкцијама. И неписмени људи знају да је тај савет према међународном праву најодговорнији и најнадлежнији за мир у свету. Али се зна и друга страна медаље: чланице Савета безбедности су чланицеНатоа, које продају више од 80 одсто светског наоружања и зарађују највише од учешћа у ратовима. Био је то само један од ратова у којем су чланице Савета безбедности стекле планирани иметак.
Војно-политичким аналитичарима, доктринолозима и стручњацима за геополитику није потребно говорити о томе колики утицај има тим у Савету за иностране послове САД који је израдио „Пројект 80-тих” и разрадио студију „Омекшавање СФРЈ”, о чему је у Упсали 1978. године говорио Збигњев Бжежински. Тада је јавно формулисао опште принципе из пројекта „Самоопредељење у новом светском поретку”.[8] Занимљиво је да су сви главни стручњаци који су 1990. године у организацији Карнегијеве задужбине учествовали у изради наведеног пројекта постали високи функционери америчке владе (Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт, Дејвид Шефер, Мортон Абрамовиц и други).

Само такви тимови могли су 8. септембра 1997. да оцене америчку политику на следећи начин: „Вашингтон не зна шта хоће у Босни.” Јасно је, наиме, да такву оцену могу да дају само људи утицајнији и моћнији од државних лидера из групе „Г–8“.

Када се довољно зна о инструментима „великог брата”, може се извести закључак о тимовима који припремају нападе, а природно је право и свих нападнутих да формирају тим за оптималну одбрану. Наравно, малим земљама су потребни још пробранији, организованији и обученији тимови, који с много мудрости треба да дају одговоре на сличне, али и на све друге изазове.

Како је у постојећим условима „пројектовања силе”, неокортикалног рата и увођења нанотехнологије у све поре живота скоро избрисана граница између мира и рата, тим би у истом саставу требало да настави рад и у најављеном, објављеном или озваниченом класичном рату. То значи да не би требало да ради само у време кризе и у предратном стању.

У једној варијанти могуће је да се прошири тзв. ратна формација Штаба Врховне команде. Наиме, аналитичка група намењена за разматрање и праћење дејстава сопствених и противничких снага на сукобишту[9] могла би да се ојача експертима из цивилства, па би и о томе требало да се води рачуна при изради мирнодопске и ратне формације.[10]

Све време треба имати у виду да је реч о тиму који одлучује о будућности државе и свих њених великих система (па и одбрамбеног), али не као одлучилац, него као предлагач одлука онима који су надлежни да их доносе, парафирају или потписују (верификују). Обука тзв. цивилних лица у тако обликованом телу реализовала би се у миру пре било какве изнуђене потребе. Јасно је шта то значи, јер у 21. веку није лако доказати да постоји мир, будући да је економски рат синоним за економске односе у свету.

Основу одбрамбених приступа чинила би знања о стратегијама и доктринама налогодаваца, команди и снага које могу да изазову и воде светске и регионалне ратове. На тај начин би се обезбедио брзи и једноставни прелазак на рад у време криза, предратном стању и ратним условима, с новом или прилагођеном организацијском структуром управљања, руковођења и командовања.[11]

Начин рада био би тимски, а вођа тима требало би да буде пробрани експерт за ратну вештину који се разуме у сведимензионалну одбрану. Било би неопходно да се прати и региструје шта је већ реализовано од познатих планова потенцијалних непријатеља и у ком обиму. Анализа садржаја требало би да покаже у ком правцу су усмерене њихове следеће активности. Потребно је да се прикупе подаци о месту рада и саставу тимова који руководе непријатељевим операцијама ради анализе склоности и способности чланова тимова. Анализе те врсте могу умногоме да олакшају предвиђања тима, а стварају се услови и за ометање рада супарника.

Министар одбране би се о раду тима информисао на месту рада тима (нека просторија у оперативном центру, на пример). Не би требало да се пишу никакви документи и информације. Уосталом, на састанцима Групе „Билдерберг” нема гласања и формалних закључака, ни било каквих резолуција, тј. нема никаквог трага. Све се своди на маштовите извештаје чланова Групе,[12] иако су, на пример, од 5. до 8. јуна 2008. у хотелу Marriot (Вирџинија, САД) расправљали о сајбер-тероризму, односима САД – Европска унија, заједничкој стратегији према Кини, Русији и Ирану, „потковици” око Русије, нуклеарном тероризму и подршци Бараку Обами (да уз помоћ Џорџа, тј. Ђерђа Сороша и Збигњева Бжежинског постане председник Сједињених Држава).[13] Будући да је то природно за рад сличних тимова, предлози су већином усмени, изнесени у непосредном контакту. Метод рада и организација тима прилагођени су конкретној ситуацији и задацима, а за њих је одговоран вођа тима.

У оперативном органу тима, осим стручњака за математичка и информатичка моделовања, била би и савремено опремљена техничка екипа за уобличавање усвојених предлога у прописане радне и борбене документе и документе за информисање јавности (кад год је јавно публиковање примерено или неопходно).

Варијанте решења би председнику Владе и министру одбране, а у рату и председнику Републике Србије, саопштавао вођа тима (или његов заменик), у присуству осталих или пробраних експерата, ради евентуалне допуне и прецизнијих објашњења варијаната и у току саопштавања. Тај тим, заправо, требало би оформити по угледу на онај који је у Великој Британији формиран за разбијање „Енигме” – нацистичког система за шифровање (кодирање и декодирање) наређења по штабовима Вермахта.[14] Стога је једна од првих обавеза оснивача тима да подробно проучи рад наведеног и сличних тимова ради анализе њихових предности и предупређења испољених слабости. Из тима би потицали одговори на провокације, уцене и претње непријатеља и предлози који садрже перфидије, обмане, лажне активности и слично. Сврха тима је да се надмудре, односно интелектуално надјачају непријатељеви тимови у свим елементима сукоба. Реч је о томе да тим мора да предвиди и спречи даљу реализацију замисли противника, и да, истовремено, предузимањем активности поврати и одржи стабилност одбрамбеног система и безбедност друштвене заједнице на нивоу на којем су били пре почетка наслућених активности противника.

Основни задатак тима јесте да предвиди следећи потез противника и предложи сопствене поступке. Такође, треба да предвиди утицаје будућих поступака обе стране на даљи развој сукоба и реакцију јавног мњења унутар и ван земље, и да формира моделе који би дали верну слику новонастале ситуације. Како је Србија непрестано у некој врсти рата, јер јој „велики брат” не допушта да се осамостали и опстане, тим заправо мора све време да предлаже оптималне одлуке за излазак из кризе и за однос према међународној заједници, а унутар државе – за оптимално управљање институцијама државе и великим системима који се налазе у њеном саставу.

Најбоља варијанта одлуке бирала би се методама вишекритеријумског одлучивања на основу задатих (пробраних) критеријума. Дилеме би решавао за то школовани министар одбране,[15] или стручно лице које он овластити. Овлашћено лице (министар или његов заменик) предлагало би премијеру (у рату председнику Србије) одабрану варијанту (с образложењем), а обавестили би га и о осталим расправљаним варијантама, уколико су у расправи биле равноправне предложеној, уз кратко образложење зашто нису усвојене.[16] Тако би онај ко одлучује могао још увек да се определи за неку од варијаната око којих се двоумио тим.[17]

Приликом предлагања одлуке министар одбране треба да има у виду војно-политичку ситуацију и ставове претпостављеног, односно претпостављених институција, што не би требало да оптерећује рад тима. Да би варијанте предлога биле разноврсније, не би требало да буде већих ограничења у сугерисању варијаната. Дакле, може се предлагати све што је у функцији циља и што одговара решењу (оптималном одговору).[18] Притом, једина ограничења треба да буду међународни правни кодекси иза којих стоји већина чланица Уједињених нација, а у српском случају и светосавски принципи.
Информације највишег нивоа које пристигну у оперативни центар морале би да стижу и у тим, будући да је састављен од најповерљивијих људи. Тим мора да води рачуна о: 1) савременим кретањима у свету, Европи и на Балкану; 2) усмерености решења ка будућности; 3) цивилизацијским нормама, култури, обичајима и менталитету већинског народа и 4) могућностима сопствених снага да реализују предлоге.

Осим покретача идеје, у тиму би, како је речено, били изабрани и посебно способни људи из свих струка, стручњаци за организацију и формацију, а у одбрамбеној компоненти и из органа безбедности. Основу тима би требало да обезбеде институције којима је то иначе посао, а одбрамбени састав треба ојачати експертима из друштва. Многим стручњацима би позив у такав тим у време кризе (предратно време) и ратним условима био частан изазов и могућност да реализују своје родољубље и патриотизам и да будућност државе учине извеснијом.

Тим би радио нон-стоп, 24 сата дневно, у више смена, и у суштини би опонашао функционисање човековог мозга: 1) радио би непрестано и када нема посебних активности; 2) предлагао би одлуке на основу претходног знања (искуства) и новопристиглих информација; 3) реаговао би на сваку информацију, без обзира на њен значај, и разматрао њене последице или их с разлогом одбацивао и поједностављивао; 4) располагао би фондом неприкосновеног знања неопходног за ефикасно одлучивање; 5) не би имао „мртвог хода” у предлагању одлука; 6) располагао би са свим врстама заштићених веза неопходним за контакт с околином; 7) био би технички савремено опремљен и непрестано на располагању одлучиоцу, и 8) оснивао би одговарајуће „мозгове организација” на свим другим нивоима, чијим би се радом обезбедила потпуна функционалност тима.[19]

Најважнија веза тима који би се налазио у објектима Владе и решавао државне проблеме обједињавањем рада свих министарстава била би веза с одговарајућим тимом у Министарству одбране. Тај тим би обезбеђивао и прослеђивао на даљу обраду информације прикупљене у обавештајној служби и, поред војне сфере, сугерисао би одбрамбена решења у различитим областима (као што су економија, политика, дипломатија, технологија, религија, култура, информациони систем, сеизмологија итд.).

У којој варијанти ће тим радити и када ће бити активиран „ратни део” одлучивао би председник Владе, на предлог министра одбране, односно начелника Генералштаба. Стога министри одбране и начелници Генералштаба морају да се оспособе за тако одговорне дужности.[20]
Заштита тима, коришћење и примена података и њихово усмеравање требало би да се организују по угледу на организацијско решење у војсци Велике Британије које је остварено у обезбеђењу тима „Ултра”.[21] За тај тим се ни тридесет година након завршетка рата није знало да је постојао, а био је извор најважнијих обавештајних података у Другом светском рату.

Основни принципи рада тима требало би да буду реалност, сврсисходност и еластичност. Неки од основних задатака, уз предвиђене у постојећим нормативним документима, могли би да буду: 1) раскринкавање тимова, циљева и идеја противника, због чега тим мора да има увид у светски информативни систем[22] и целокупан информативни простор своје земље;[23] 2) предлагање садржаја за комуникацију одбрамбеног система и оружаних снага с јавношћу; 3) предлагање начина условљавања и бољих решења која треба понудити врховној, односно претпостављеној команди у случају да се добије задатак који може да компромитује и доведе у неповољан положај државу, њен одбрамбени систем и сопствене оружане снаге; 4) предлагање задатака најважнијим установама, одбрамбеном систему и Војсци у мирнодопским, кризним и ратним условима када се сазна за војно јачање противника, а посебно када та активност може да доведе државу и одбрамбени систем у неравноправан материјално-технички однос; 5) предлагање начина за обезбеђење редовног финансирања државе, одбрамбеног система и сопствених оружаних снага у свим условима; 6) предлагање начина за продужену борбу после завршеног сукоба и мировног договора ради остваривања интереса државе; 7) предлози за превазилажење могућих неспоразума у случају да се сугестије тима лаконски одбијају и слично.[24]

Тиму, осим техничког материјала, треба да буде на располагању сва литература везана за сличне ситуације и слична дејства у прошлости и савременим ратовима. Расположиви подаци морају бити актуелни због привилегије одбрамбеног система и оружаних снага да имају обавештајне институције и извиђачке јединице, а морају бити и обимнији и потпунији од података добијених преко средстава јавног информисања.

На предложени начин обезбеђује се да кадар буде сасвим извесно у вези с интересима и циљевима државе и њеним одбрамбеним циљем, да се процес доношења одлуке реализује најсавременијим методама и да се обезбеде непрестана иницијатива и офанзивност у приступу одлучивању.
Међу најприхватљивије методе за одлучивање на стратегијским нивоима спада једна од најактуелнијих математичких метода – вишекритеријумско програмирање. Она омогућава рангирање варијаната према њиховим вредностима у односу на критеријуме. Погодна је када су у понуди много варијаната и мноштво критеријума а варијантама треба одредити оптималну вредност. Будући да је реч о поступку рангирања у непрестано понављаној процедури, за његову примену су неопходни, осим наведених експерата, и информатичари (програмери), математички експерти за поменуту методу и оператери на рачунарима.

Само такве и сличне методе омогућавају оптималне предлоге одлука јер се подразумева да се за конфликтне ситуације разматра више различитих варијаната решења. Када се одлучује на класичан начин, догађа се да број варијаната буде веома мали, каткад и само једна, због непоштовања или непознавања савремених метода одлучивања. Дакако, најбоља је основа за ефикасан процес доношења одлука савремено планирање, које такође треба да се заснива на математичким методама вишекритеријумског програмирања. На тај начин се избегава могућност да држава уђе у рат недовољно припремљена. Ако би се то десило, значило би да није било добрих информација, да се нису поштовали принципи ратне вештине, да нису на одговарајући начин коришћене снаге и, што је најважније, да предвиђања нису била добра. Све би то, у ствари, указивало на пропусте у избору и оспособљавању кадра, на технички и технолошки застарели државни систем и неприлагођеност организације и формације насталој ситуацији.
Министри у Влади би, после формирања тимова у државним институцијама и великим системима, на тај начин задржали веома значајну улогу да одлучиоцу непрестано нуде најбоља решења. И што је најважније, наведеним начином организовања и методом одлучивања премостио би се проблем који у управљању државом и руковођењу одбрамбеним системом и оружаним снагама настаје када отпочну непријатељеве активности, а то нису констатовали и верификовали највиши органи у земљи, или још увек нису проглашене ванредне прилике и ратно стање, а противник увелико делује.[25]
Све наведено је теоријски тачно и незаобилазно. Међутим, иако постоје теоријска решења за тимско вођење организације, у пракси се често тимови (на пример, министарства) састављају према критеријумима подобности, што свакако није занемарљиво. Мало пажње се обраћа на суровост свакодневног живота, у којем се никад не толеришу организациони и персонални пропусти. Кризе, предратно стање и рат намећу потребу за најбољим кадровима и ефикасним системом. Цена неорганизованости, неизбора и лоших решења плаћа се животима.

Предложену групу експерата могуће је уклопити у све државне нивое, у било коју организацију, у сваки велики систем и било које оружане снаге, тј. свуда где се доносе значајне одлуке. „Мозак државе” и сваке значајније организације у њој обезбеђује већу ефикасност и предупређује слабости у различитим ситуацијама у пракси.

Основни разлог за размишљање о потреби да се формира „мозак организације”, који функционише непрестано у непромењивом саставу и који има све неопходне делове (типове људи и потпуни научни обухват), јесте чињеница да свака организација настаје, траје и нестаје. То је у теорији најбоље разрадио Исак Адижес. Неспорно је да од знања и мудрости припадника организације зависи колико ће она трајати. И што је важније, показало се да то није теорија, него пракса. Наиме, ко год се оглушио о врлине (квалитет) и вредности (квантитет) које захтева здрав организам (организација) да би добро функционисао малтретирао је сопствени организам (организација) и кад-тад постао неуспешан.

Рад тима требало би да повећа ефикасност одлучивања, а не да замени рад постојећих органа у припреми и доношењу одлука.[26] На таква решења приморана је свака организација.

Када је реч о изради стратегија и доктрина, неопходно је да се формира тим доктринолога, озбиљно приступи његовој обуци и потпуно финансира посао у групи. Уосталом, само изузетно студиозним и стручним управљањем и руковођењем у државним органима, специјализованим образовањем из свих области живота и рада, посебно из области савремене ратне вештине, може да се ослободи енергија грађана и оствари садржајнији и сврсисходнији рад, а затим заштите и одбране друштвене тековине.

На предложени начин одговара се на постављено питање: шта с политиком одбране? Је ли то дневна, дугорочна или трајна политика? Да ли ће она да се темељи на националном или на државном (грађанском) програму, и зашто? Ко има право да формулише опредељења, циљеве и интересе народа, па и оне везане за одбрану?[27]

У овом случају предлоге нуде најумнији грађани Србије, а одлуку о најважнијим питањима донеће изабраници грађана Србије на основу својих надлежности.

Установа која формулише филозофију и политику одбране мора да формулише и своје циљеве. Промене људи у тој установи треба да трају све док се не обликује састав који може оптимално да нуди ефикасна решења у реализацији формулисане и прихваћене политике државе и њене одбране. Дакако, ко не успе на пословима израде стратегија и доктрина не значи да није способан за друге послове и одговарајуће радно место.
Како је реч о већ описаном тиму, важно је ко ће и на који начин усвојити баш такву или сличну организацију и састав тима и његов начин рада. Једна од најповољнијих метода је тзв. планинарска метода. Њу би применили обједињени умови на првом радном задатку, приликом првих договора. То значи да би размотрили предлог организације (модел тима) и у процедури усавршавања предложеног прихватили став по став, а потом усвојили статут установе, правилник, односно упутство за рад тима, и пословник.[28]

Уколико су аналитичари разумели Николу Теслу, посебно радове у којима је писао о међуљудским сукобима, ратови ће престати тек након глобалног информатичког рата. Непрестаном разменом информација требало би да се повећа број енергетских пражњења ниског интензитета у све краћим временским интервалима, што ће онемогућити формирање велике разлике потенцијала и отклонити могућност ратних сукоба на физичком плану.[29] Још није касно да то време Србија дочека спремна и да у њему донесе оптималне одлуке неопходне за извеснију будућност.

Са становишта Војске Србије, доктрина одбране треба, осим одговора на питање како одбранити државу, да садржи одговор и на питање како се супротставити стварању хаоса у војној организацији. Јер, тек уколико се онемогући негативан утицај на Војску може се рачунати на успешан отпор војној интервенцији. Истинско и ефикасно одупирање агресији споља могуће је само уколико се схвате намере агресора и проуче његови интереси, циљеви, политика и концепти за остварење циљева. Сопствене циљеве и одбрамбене концепте треба користиеи као критеријум за доктринарна решења и за однос према конкретном непријатељу. Евентуално преузимање ставова из туђих доктрина и ослањање на њих није ни рационално, ни делотворно.
На „пројектовање силе” и „сведимензионална дејства” може се, по свему судећи, одговорити искључиво „сведимензионалном одбраном”. Одбрамбени систем мора да буде оптимално организован од избора квалитетног кадра на улазу у тај систем до изградње што је могуће вишег степена борбене готовости, као резултата правовремено обављених припрема. Да би се то постигло, неопходно је много више рада и озбиљности у раду, али би требало, што је и најважније, променити начин размишљања који је већ довео до угрожавања и губитка многих тековина.

Када се размишља о доктринарним решењима, намеће се значајно питање у вези с тим колика је моћ Војске и какве одбрамбене компетенције она има. Познато је да су услови у којима су оружане снаге СФРЈ трансформисане у оружане снаге СРЈ (а затим у оружане снаге СЦГ, па у Војску Србије) узроковали многе слабости, односно да је одбрамбени систем наследио много непожељног из претходног периода. Међутим, чињеница је и то да су улагани надљудски напори да би се одржала борбена спремност јединица на највишем могућем нивоу.

С обзиром на то да се Србија, у некој за сада имагинарној ситуацији, може наћи на удару војне коалиције великог броја држава и да су већ примењене бројне мере и различите методе из арсенала мултикомпонентне моћи, уз предузимање војне интервенције, чини се да за ефикасну и свеобухватну одбрану није довољно да се реорганизује само Војска. Наиме, том циљу треба прилагодити целокупну државну апаратуру.

Оптимално решење је формирање организација које би биле одговорне за контрамере које су неопходне да би се држава одбранила у свим сферама, тако да Војсци остане само војна компонента одбране. На пример, стране фондације, хуманитарне организације и агенције требало би да буду у надлежности институција економског система, а народ и државу, од њиховог евентуалног харања, требало би заштитити одговарајућим економским мерама.

Активности фундаменталистичких цркава требало би да истражује и контролише, али и да предузима одговарајуће мере и контрамере, институција састављена од представника Министарства иностраних послова, секретаријата за информисање, Министарства за вере, Српске православне цркве, Министарства за образовање и других заинтересованих институција.[30]

Разне покрете и организације које пропагирају програме и методе за побољшање индивидуалне успешности и успостављање мира требало би да прихвате државне социјалне установе, ојачане психолозима и другим експертима. Секте би требало да истражује посебна институција која има могућности да реагује у образовној, психолошкој и криминолошкој сфери. Наравно, требало би да се формирају и друге државне институције не би ли се правовремено (превентивно) реаговало ради неутралисања негативних ефеката примењених менталних операција. Трансформација државних институција неопходна је и због информативног система – да би се сврсисходно усмерио проток информација и да би новоформиране државне институције добиле и информације које су раније биле у искључивој надлежности Војске. Подразумева се да би Министарство за одбрану требало да има улогу координатора и да би његова коначна трансформација зависила од броја примарних функција и броја организација.

На основу сазнања о раду секти, фондација, разних агенција и Римокатоличке цркве и њиховим резултатим може се закључити да одговарајуће државне институције не функционишу довољно ефикасно. По свему судећи, још није достигнут потребан степен јединства мишљења, знања и политичке воље да би се решили проблеми унутар подсистема од којих зависе квалитет одбране и борбена моћ Војске.

Одбрамбена снага земље треба да буде јача од претње агресора, заснована на очигледној могућности да се наметне неприхватљив степен деструкције и/или нанесу ненакнадиви губици сваком нападачу. Претња браниоца мора да буде најмање двокомпонентна: да наговести моћ и да директно најоштрије упозори на готово извесне последице. Основни циљ и суштина одбране јесте да учини своју територију толико опасном за агресора да га очекивани губици и могућа штета одврате од рата, а уколико до рата ипак дође – да се агресору нанесу губици због којих ће устукнути. То могу постићи и мале земље, али само на један начин – стварањем система који ће све време деловати и у функцији отпора свим врстама агресије. Наравно, Војска може и треба да има значајну улогу приликом иницирања и осмишљавања идеје, у припреми и у току стварања таквог система.

Неоружани облици отпора, према дефиницији, припадају свим структурама друштва. Улогу Војске у неоружаним облицима отпора треба тражити у њеним периферним функцијама, јер оружана снага државе примењује неоружане облике отпора само у изузетним ситуацијама. Свакако, то нису само информативне или неке друге војне делатности у којима се не користи оружје. Дакле, неоружани облици отпора припадају цивилној одбрани, тј. ванармијској средини, а само део сарадника треба да буде из Војске, и то, пре свега, у фази организовања државе за садржајнији отпор у оквиру свеобухватне одбране.

Приликом дефинисања услова за стварање свеобухватне одбране треба узети у обзир и следеће: 1) у периоду тзв. хладног рата није постојао, нити је морао да постоји, стварно припремљен и организован систем за неоружани отпор евентуалном агресору – најчешће су постојали недовољно повезани и само формално постављени системи; 2) најважнија геополитичка промена – померање граница Запада према Дрини – приморала је становништво балканских земаља да покуша да прида већи значај сопственој одбрани у много тежим условима; 3) схватање стварних односа у свету, Европи и на Балкану, али и чињенице да на просторима названим „вериге света” и „тектонска пукотина” постоји историјски продубљен и наглашен сукоб вишеструких, разнородних и вишедимензионалних интереса. Реч је о тешком историјском наслеђу, које и даље прети да продуби мржњу и границе између источног и западног духа; 4) за стварање снажног друштвеног система неопходна су многа одрицања и одговоран, организован и предан рад, и 5) једино снажан друштвени систем може да одоли свим искушењима и да опстане. То је могуће једино уколико целокупно становништво схвати да дели судбину „кључног” народа, без обзира на то како се он зове, будући да на судбину сународника одлучујуће утиче чињеница да се налазе на балканском раскршћу. Наравно, учешће Војске у ојачавању ванармијских структура неопходно је саобразно њеним могућностима, што је и најбољи начин да ојача (посредством повратне спреге).

С обзиром на то да државна структура, по себи и за себе, омогућава услове за почетну организацију наведеног одбрамбеног система, неопходно је да се догради вишедимензионална одбрамбена функција, која би се заснивала на неоружаним облицима отпора. Заправо, треба разрадити целокупну одбрамбену функцију државног апарата која се, за сада, нажалост, своди на војну компоненту.[31] Под тим се подразумева стварање свести о потреби да се на сведимензионалне операције агресора одговори сведимензионалном одбраном у свим активираним сферама готово свих институција државе. Тада би организације у систему синхронизовано и координисано преузеле и део одговорности за одбрану. Да би се то остварило, треба створити одговарајући кадар, који треба оптимално распоредити, тако да се искористе ефекти образовних и васпитних институција насталих на основу „култа рада”. Дакле, да би одвраћање било ефикасно, неопходно је да се оствари једнодушност у приступу одбрани, што је могуће само кроз образовање.
Савремени друштвени системи на почетку 21. века требало би да буду отворени за све технолошке, културне, економске, информационе и друге вредности, да их као бисере негују и да њима оплемењују друга друштва. Само снажан друштвени систем (држава) у стању је да се понаша тако да нападачу „не пада на памет” да га осваја.

О евентуалној агресији на Србију споља, после грађанског рата на просторима социјалистичке Југославије и агресије на СРЈ које су изазвали наднационалисти, у којима је интервенисаоНато преузимајући улогу инструмента за увођење „новог светског поретка”, није могуће расправљати на класичан начин. Основни разлог за то је управо помињана примена „сведимензионалних операција” у тоталном рату.
Већина закључака из досадашњих анализа војних експерата у Србији личи на нереалне жеље како би требало да се понаша будући агресор. Та нереалност је постала пословична, будући да је свеједно ко је на власти. Очевидне опасности се не виде, а непријатељ се не мења. Што је најважније, информације о стварним и потенцијалним непријатељима не прихватају се на одговарајући начин и немају очекивани утицај на доктринарна решења.
У вези с наведеним, потребно је нагласити да је са одбрамбеног становишта, у конкретним условима у Србији, опасна заблуда да постоји само војна агресија и да је она потенцијална. Јер, познато је да заблуде паралишу одбрамбени систем и, што је најгоре, онемогућавају предузимање правовремених одговарајућих превентивних и одбрамбено-заштитних мера.

Значајно је да сви који су надлежни за одбрану државе схвате истину да за ефикасну одбрану није довољно да Војска одговори свом задатку. Напротив, све више је неопходно да свака од државних институција преузме свој део одговорности у одбрамбеном систему и да се припреми онолико колико се припрема Војска. Уосталом, на основу намене и задатака војске у Србији може се закључити шта се не брани, а требало би да се брани: „У одбрани земље Војска је главна оружана сила и носилац оружане борбе и свих других облика оружаног супротстављања непријатељу. Војска, посебно њен мирнодопски састав, има прецизне стратешке задатке: 1) очување безбедности државе и територијалног интегритета; 2) одвраћање потенцијалног агресора; 3) спречавање стратегијског и оперативног изненађења и других услова за брзу и правовремену војну и општу мобилизацију; 4) спречавање и гушење оружане побуне, масовног тероризма и других облика насилног рушења уставног поретка и нарушавања територијалног интегритета земље; 5) организовање и извођење обуке сталног и резервног састава; 6) пружање помоћи државним органима и службама и учешће у отклањању последица природних, техничко-технолошких и еколошких катастрофа и удеса, и 7) учешће у мировним операцијама за очување и одржавање мира у другим земљама, у служби међународне организације по одобрењу Савезне владе“.[32] То је у реду, али, коме припадају остале димензије одбране?

Уколико се као критеријуми за дефинисање агресије користе традиционална знања о ратовима и, притом, узму у обзир догађаји у току разбијања и распада СФРЈ и тренутно стање у којем се налази Србија, мора се прихватити чињеница да је већ остварено неколико фаза сведимензионалне агресије. Наиме, нема дилеме да агресија и даље траје. Јасно је да је у току „трећег балканског рата“ Мајкла Роскина, после агресије на СФРЈ, на основу одлуке америчког председника Џорџа Буша Сениора, агресија делом преусмерена на СРЈ и да је после њеног разбијања настављен процес регионализације у којем се уситњавају њени остаци. Зар није јасно где се налази Србија и шта су талмудисти наумили са Косовом и Метохијом и Војводином?

Имајући у виду досадашње ефекте рата са гледишта српског народа (губитак територије, нови геноцид и прогон више од 700.000 Срба), за нападнути српски народ готово је без значаја да ли су смртни ударац СФРЈ и СРЈ задали Ватикан и германска школа, Михаил Горбачов, Дејвид Рокфелер, Клаус Кинкел и немачка обавештајна служба, Ција, недовољно познати Хорст Телцик, Бил Клинтон, Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт или неко други. Међутим, важно је да сви у Србији, ради боље и извесније будућности, коначно схвате, како рече Милорад Екмечић на Другом конгресу српских интелектуалаца, да се „само стара и трула ткања осипају”.

Да не би неки следећи рат грађани Србије дочекали недовољно спремни, један од предуслова за стварање сложеног система за сведимензионалну одбрану јесте добра обавештеност о развоју војне мисли у измењеним војностратегијским односима после тзв. хладног рата. Те лекције морају да савладају припадници Војске и одлучиоци о одбрани државе. Наиме, због новонастале ситуације ратну вештину мора да познаје много већи круг људи него у време претходних ратова ради учешћа у одлучивању о судбини земље и ванвојној одбрани.

Ко добро познаје савремене војне доктрине великих сила зна да је постављени циљ војске у малим земљама – „да се оспособи за успешно вођење оружане борбе у свим условима савременог рата” – немогуће остварити без учешћа у борби свих осталих одбрамбених субјеката. Војни однос снага не може се израчунати пре него што се отклоне наведени узроци деструкције државе и војске. Уколико се надлежни за одбрану не поставе како треба, одбрамбени систем ће до „очекиваног” рата, који иначе све време траје, бити до те мере нарушен да неће функционисати. То значи да због изгубљеног рата у ванвојној сфери класичног војног рата неће ни бити.

Ради лакшег разумевања приступа рату, као главном средству за остваривање политичких циљева, и поука за усавршавање одбрамбеног система, не треба заборавити да је Алфред Краус[33] дошао до закључка који је уврштен у теорију ратне вештине, а спроводи се и у политичкој пракси: „Свака политика мора довести до рата, па ма како била вођена, било да се води позитивно, тј. да на туђ рачун постигне известан позитиван циљ, било да се води негативно, тј. без неког позитивног циља, само ради одржања, одбране”. Генерал Краус је тврдио да „политика мира” безусловно доводи до рата, ма како то бесмислено изгледало, „јер представља својеврстан изазов за амбициозније земље”.

Будући да Србија популарише и разрађује искључиво одбрамбени концепт и намерава да сукобе решава искључиво политичким средствима и дипломатијом, јасно је да води самоуништавајућу политику. Правац самоуништења је цементиран настојањем да се Србија војно ослони на дојучерашње непријатеље, који не желе да повуку своју озваничену одлуку да је Србија њихов непријатељ. Изгледа сулудо, а ипак је истина.
Једини излаз је да се на свеобухватну агресију узврати свеобухватном одбраном, а то значи да нападе из свих димензија треба правовремено блокирати. Но, у том случају треба међу лакше задатке поставити отклањање последица негативних дејстава секти, фондација, агенција, тзв. миротворачких покрета, (п)откупљених припадника у политичким странкама[34] и мас-медијима, и сличних разбијача одбрамбеног система, а међу теже задатке – допринос подизању свих врста моћи.

Након што се државни апарат прецизно одреди према свим виталним интересима и циљевима, Војсци није тешко да иницира основе система за неоружане облике отпора. На основу тих поставки, све институције би требало, преко организационе структуре Министарства за одбрану, да израде конкретне програме за компоненту одбране у свом делокругу. Основни резултат наведеног приступа требало би да буду већа радна и одбрамбена способност и мотивисаност за одбрану створених вредности, као и за природну, ничим оптерећену сарадњу са свим прогресивним снагама у свету.
Уколико се искажу жеља и воља за одбрану већ нападнуте државе и стварање елементарних услова за њено оздрављење у миру, неопходно је да се схвати, на основу постојећих анализа, ко се налази наспрам Србије. Затим је неопходно да се направи концепт одбране у којем су разрађене мере према реалном непријатељу, ради анулирања ефеката конкретних утицаја и дејстава, а то најчешће нису војне акције.

Уз нову умну парадигму и успостављање природног односа према означеном непријатељу, неопходно је стећи најновије информације о креаторима „новог светског поретка”, актуелним доктринама и савременој техници и технологији. Потребна су знања, добијена на основу истраживања, о протоколима наднационалних организација и њиховом степену реализације, најновијим плановима фундаменталистичких цркава и најмоћнијих секти, сценаријима мултинационалних корпорација, државним и националним програмима суперсила и великих сила, националним катехизисима, и слично.
Одбрана Србије није могућа без усмеравања енергије становништва, које се мотивише јасним државним и националним интересима, јасним опредељењима, реалним циљевима, програмом на основу катехизиса, филозофијом одбране, концепцијом са разрадом по доктринарним компонентама, складним одбрамбеним системом и припремом у којој се гради одговарајућа захтевана борбена моћ. На пример, за укључивање одговарајућих државних институција у сведимензионалну одбрану неопходно је да се изради државна доктрина, у којој би се прецизирали учесници, обавезе и повезаност унутар одбрамбеног система. Једна компонента доктрине одбране је војна доктрина, која из ње проистиче и основа је за оптималну организацију Војске и за њене поступке. У главне услове припреме за сведимензионалну одбрану треба уврстити усклађивање школских система и заједничку обуку и вежбе војних и цивилних интитуција.

Значајно је, притом, да и држава и Војска рашчисте дилеме које имају пресудан значај за одбрану. На пример, да ли је православље уистину угрожено и нападнуто? Треба ли га бранити и ко то и како треба да чини? Да ли је православље са светосавским принципима беспомоћно пред ватиканским и исламским агресивним фундаментализмом и шта треба учинити због опстанка? Како дефинисати непријатеље и савезнике и успоставити природне односе према њима? Како покренути расположиве потенцијале и постићи креативну динамичност одрамбеног система?

То свакако није лако, али за принцип „нанети непријатељу губитке које он није спреман да прихвати” увек је довољно потенцијала и времена. Недостаје само воља.

Да би се успорило и ублажило, а потом и зауставило даље деструктивно деловање, потребно је да се издвоје средства за истраживања у којима би се разоткриле реалне опасности. Правном регулативом треба успоставитиа контролу система над конкретним организацијама, док војна организација треба да се угради у систем безбедности и одговарајући подсистем.

Ефикасност заштите може, и мора, да се повећава правовременим обавештајно-извиђачким активностима. Затим, неопходно је организовано и што пре предузети мере за заштиту Војске од евентуалне примене електромагнетног или неког другог новог оружја. На пример, уколико се потврди да се хомеопатске аеросоли могу употребити у војне сврхе, неопходно је, ради смањења њихових негативних ефеката, истражити да ли постојећа заштитна средства одговарају и тој намени, или треба стварати друге.

Наравно, не може се забранити људима да трагају за смислом живота и да се групишу према сопственим схватањима и интересима, али треба предузети све мере да њихове идеје и активности не ремете одбрамбене и остале могућности државе. Стога треба сазнати програме свих организација и група, законски регулисати њихов рад и упозорити их да своја деловања ускладе са интересима државе у одбрамбеној сфери. Утицај сатанистичких секти и организација које отворено подривају систем треба правном регулативом спречити, а потом предузимати мере правне заштите.
Након интердисциплинарних истраживања свих димензија рата изван војне сфере у којима би се ангажовали експерти и научници из различитих области, треба доградити теорију ратне вештине и, притом, дефинисати и противдејства.

Када је реч о новим садржајима рата, значајно је уочити разлику између психолошких и неокортикалних дејстава, јер је та разлика нови садржај на основу којег треба допунити теорију ратне вештине. Нови садржаји рата у тој сфери свакако се не могу исцрпети кроз морал припадника војске и њено информисање. Потребно је, исто тако, истражити у који елемент борбене готовости да се угради тзв. сајберспејс-димензија.

Наведене промене садржаја рата морају да се одразе на разраду концепције одбране, у којој треба обрадити и примену мера у ванвојној сфери. У државној доктрини (доктрина одбране) и војној доктрини треба прецизирати процедуру у случају откривања неоружаних облика агресије против становништва.

Да би пракса у тој области била уређена, неопходно је да се у регулативи предвиде поступци појединаца, војних јединица и установа и цивилних организација у случајевима различитих дејстава. На основу нових прописа, потребно је обучити јединице и установе за примену одговарајућих поступака и опремити их одговарајућим средствима заштите.[35]

Дакле, да се не бисмо упитали има ли Србија будућност, попут Анатолија Мартинова, који је јавно поставио питање: „Има ли Русија будућност?“,[36] неопходно је изменити основе теорије ратне вештине. Затим треба и вештину ратовања обогатити новим садржајима, на свим нивоима општости, и наћи решења која се могу ефикасно применити.

Напомене:

[1] Занимљиво је да су грађани СРЈ од 1991. до 2000. године живели у апсурдној ситуацији: били су званични непријатељи САД (на основу поменутих одлука Стејт департмента и председника САД) а да Сједињене Државе нису, ни званично ни незванично, доживљавали као свог непријатеља. Догодило се то, иако, по мишљењу Хенрија Кисинџера, објављеном 23. јануара 2000, „СРЈ није представљала никакву стратешку претњу за Сједињене Државе”.

[2] ОНО и ДСЗ – Општенародна одбрана и друштвена самозаштита.

[3] Ерих Шмит Енбом, у књизи Клаус Кинкел – ратник у сенци и немачка обавештајна служба, објављеној у Диселдорфу, навео је бројне податке о учешћу немачке администрације у разбијању СФР Југославије.

[4] Следбеници Грацјана Балтазара из Загреба и Приштине то раде и сада, у 2012. години. После сваког скупа су љубазни и насмејани, као да су победили. Затим одлазе својима и објашњавају „успех“. Они сматрају да је то дипломатија, а граде будућност на лажима и обманама. Како ће изгледати талмудска будућност може се сазнати анализом прошлости и из ње проистекле садашњости. Зашто је садашњост толико опасна и зашто се не назире извеснија будућност? Па управо због латинског лицемерја и донесеног историјског бремена, састављеног од крађа и лажи.

[5] На конференцији одржаној 26. октобра 2010. у Београду окупили су се: водеће про-Нато снаге у Србији, амбасадори САД и Немачке и шеф делегације ЕУ у Србији Венсан Џер.

[6] Прокаталепса – грч. (прокаталамбáнеин – пре других грабити, претећи) вештина античких говорника да предвиде и већ унапред побију приговоре евентуалних противника који би се могли јавити за реч (видети: Bratoljub Klaić, Veliki rječnik stranih riječi, стр. 1069).

[7] Због значаја тог фактора, у припреми за оснивање тима мора се изучити и литература о патриотизму и родољубљу. Једна од књига из обавезне литературе могла би да буде књига Ивана Иљина Пут духовне обнове.

[8] Милорад Екмечић о теми „Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992" у књизи Почетак рата у Босни и Херцеговини – узроци и последице, стр. 19.

[9] Смештањем групе експерата у оперативни центар Министарства одбране или Генералштаба решио би се проблем одбране СФРЈ који је настао 1991. године, будући да „ратни кабинет” врховног команданта (који је чинила група експерата) није активиран и зато није обавио своју функцију. Наравно, поставља се питање како би тај тим уопште радио и какве би предлоге дао, јер су његови чланови били из свих република, различитих националности и вероисповести, и различитих интереса и схватања.

[10] Ово ојачање експертима треба схватити условно. Значи да одређене експерте треба имати „на вези” за одређене проблеме. Међутим, експерте који не постоје у оружаним снагама, због нерентабилности њиховог школовања у војним школама или зато што су на значајним функцијама у миру, требало би уградити у ратну формацију. У сваком случају, експерти који нису предвиђени по мирнодопској формацији ангажовали би се по позиву, као резервни састав „експертске групе” Штаба Врховне команде. Штаб ВК морао би да има тзв. експертску листу.

[11] Појам управљања у истраживању које се односи на управљање државом обухвата појмове као што су руковођење и командовање зависно од нивоа на којем се примењује. Дакле, управљање је општији појам од друга два наведена појма. Притом, чињеница је да постоји управљање на мануелном нивоу под којим се подразумева управљање возилима, уређајима... – свим средствима која имају управљаче. Но, тада се термин односи на техничке, а не на друштвене науке, посебно не на теорију организације.

[12] Састанку су, у својству чланова Групе, присуствовали: представница Француске телевизије, директор часописа „Стандард” и два новинара часописа „Економист”.

[13] Међу 140 учесника скупа налазили су се моћни људи из света политике, финансија, индустрије, едукације и медија који представљају стратешку елиту која доминира друштвено-економским системима различитих земаља. Заједнички именилац за све њих је успостављање „новог светског поретка“. Скупу Групе „Билдерберг“ присуствовала је 7. јуна и Медлин Олбрајт, иако није била на списку датом новинарима „Економиста”. Важно је да се зна да је Медлин Олбрајт председавајући борда директора Националног демократског института – NDI (National Democratic Institute), који делује у оквиру Националне задуҗбине за демократију – NED (National Endowment for Democracy), једног од инструмената САД којим се изнутра подривају државе.

[14] Аntony Cave Brown: Velike obmane Drugog svjetskog rata, стр. 45.

[15] Никада у историји Србије министри одбране нису били толике незналице. Неко се намерно поиграо судбином Срба и направио срамни списак људи који о одбрани не знају шта не знају јер нису завршили одговарајуће школе, нити су добили праве саветнике. Када је психолог Борис Тадић био министар одбране испред њега је по знању и оспособљености за ту функцију било најмање 2.000 људи. Исто важи за Павла Булатовића, Првослава Давинића, Зорана Станковића, Драгана Шутановца, Александра Вучића, Небојшу Родића и Братислава Гашића.
[16] Математичким методама увек могу да се упореде вредности варијаната (видети: Đurinović Sanja, Martić Ljubomir, Minichreiter–Klemenčić Branka, Pleli Nada, Neralić Luka, Tepeš Božidar, Topolovac Velimir, Višekriterijumsko programiranje, целу књигу).

[17] Дилема постоји само у случају када и неке друге варијанте имају исту вредност као основна варијанта после истовременог подвргавања свим задатим критеријумима. Међутим, када вредности различитих варијаната битно одступају, одлучилац не одлучује, већ верификује варијанту с највећом употребном вредношћу. Друга је ствар што се и тако изазвана „верификација” сматра одлуком због искључиве надлежности (видети: Стојиљковић Милован: Процес доношења одлуке, стр. 167).

[18] Најбољи пример за то да је веома важно да ум не буде ограничен и да су сва размишљања допуштена при одлучивању о стратешким стварима јесте размишљање Ендрјуа Маршала, начелника одељења за процену мреже (језгра свих мозгова у САД), који има право да предвиђа негативне исходе будућих ратова и тврди да Сједињене Државе неће доминирати у 21. веку. Јапанци плаћају експерте опоненте, који се баве искључиво критиком система, непрестано тражећи пропусте, грешке и неисправности. Чеси, Пољаци и Немци остављају канцеларије највећим предавачима и научницима и после одласка у пензију, чак и када су у дубокој старости, не би ли искористили њихово искуство.

[19] Вероватно пoстoје и мнoги други принципи који би се искристалисали кроз праксу тима.

[20] Министар одбране мора да заврши Школу националне одбране, а начелник Генералштаба мора да обави највише трупне дужности, заврши највише војне школе и буде најбољи официр у Војсци према свим законским критеријумима.

[21] Antony Cave Brown, исто, стр. 49.

[22] Једна од функција тима могла би да буде сугерисање садржаја за разговоре војног руководства Србије у контактима са страним политичарима, војним руководствима и представницима.

[23] Под његовом контролом била би и Агенција за доделу националних фреквенција, а тим би уместо те агенције одлучивао о садржају, квалитету и култури штампе, радио и телевизијских емисија. Притом би се поштовала основна начела демократије – не би се спречавали слобода мишљења и креативност.

[24] Наравно, задатака може да буде много више и другачијег садржаја, нивоа општости и значаја.

[25] У том смислу карактеристичан је распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Председништво СФРЈ донело је почетком 1987. године Одлуку о доградњи система руковођења и командовања оружаним снагама и стога су дограђена радна и саветодавна тела Председништва СФРЈ. Оформљен је Ратни кабинет, као радно тело Председништва, који је требало да окупи експерте из разних области. Када је то учињено, нису се имале у виду најмање две ствари. Прво, да је потребно прогласити ванредне прилике, а потом и ратно стање да би се Кабинет активирао. Друго, да је рат могуће водити и против некога против кога не желе да се боре сви чланови на тај начин окупљеног Ратног кабинета.

[26] Уосталом, Штаб ВК треба да буде тим који се бира и формира према изузетно оштрим критеријумима и са посебним захтевима.

[27] С друге стране, успостављањем система у којем најумнији представници народа предлажу решења отвара се простор за нова изузетно важна питања: ко је присвојио право да се опредељује за врсту државе без референдума, с обзиром на то да је народ створио државу, а не држава народ? Ко је преварио српски народ и увео га у капиталистички систем, у којем ће бити без слободе и извесно искоришћаван? Да ли је могуће да грађани пристају да им они који у свему виде само свој интерес објашњавају шта треба да раде? Да ли је логично да грађане у демократском систему опорезују они политичари који не воде бригу о њима? Итд.
[28] Под „планинарском методом” подразумева се да се ставови разматрају редом и студиозно, и тек када се несумњиво „прочисте” да се приступа њиховом усвајању. Наиме, алпиниста (освајач највиших врхова, потпуно оспособљен и опремљен за тешке напоре и најтежи могући подухват) прво укуца клин у стену, затим провери његову носивост трзајима руком или чекићем, па тек тада стаје на њега и укуцава следећи клин на одговарајуће место. Сваки став треба да се подвргне оцени експерата и да се усвоје само они ставови против којих нема аргумената. То не значи да се тим, та самостварајућа организација, неће кроз рад непрестано усавршавати у сваком смислу.

[29] Nikola Tesla, Science and the Discovery are the great Forces which will lead to the Consummation of the War, The Sun, Dec,, 20., 1914, New York.

[30] За то постоје објективни разлози, јер је, на пример, лондонски „Гардијан” обнародовао да је Ватикан даровао 40 милона долара Хрватској за наоружање за време рата у Босни и Херцеговини.

[31] Занимљиво је да су многи југословенски и српски експерти који су имали одговарајућу улогу у одбрамбеном систему под синтагмом одбрана државе подразумевали само војну компоненту, а Притом су анализирали, процењивали, предвиђали и планирали одбрану као да њихова држава није у условима ратне опасности. То значи да су (не)свесно запостављали остале димензије рата.

[32] Љубиша Стојимировић, одељак о теми „Место и улога Војске Југославије у систему одбране Савезне Републике Југославије” у књизи Научна изграђеност и чиниоци војне стратегије, стр. 231.

[33] Један од војних идеолога Запада, у анализи узрока пораза Аустроугарске монархије у Првом светском рату.

[34] Најутицајнију странку у Србији (Грађански савез Србије) „оптужио” је у листу „Курир” Драган Ј. Вучићевић да је настала као резултат сарадње невладине организације „Жене у црном” и Џорџа Сороша (видети: „Горан Свилановић са цветом у коси“, „Курир“, 9–19. август 2003, стр. 5).

[35] Роналд Стенли, амерички јавни тужилац, оптужио је Русе да користе део торзионог поља (биопоље) и психотронско оружје, посредством микролептонског поља, да би утицали на људски мозак и контролисали људске мисли. С друге стране, универзална средства за заштиту људи од електромагнетних утицаја већ постоје. Могућа је заштита апаратима попут „Витасепа” „Гама-7.Н”, „Гама-7.А”, „Серба”, ГПЗ-а (генератор позитивних зрачења), РЕН-а, и „Биогарда”.

[36] Анатолиј Мартинов је, 15. фебруара 1999, у листу „От севера” објавио напис „Има ли Русија будућност?”. Суштина његовог текста била је бојазан да човек неће успети да се заштити од природних и вештачких неокортикалних дејстава.

Накнадна опсака аутора:

С обзиром на то да председник Србије јача Војску и наглашава да ће у фабрици израђивати све популарније и све ангажованије дронове, а Жељко Митровић се хвали да њехова фирма ствара најмодерније верзије дронова, па чак и дронове камиказе, предлажем да приликом проучавања непријатељског оружја сазнају фреквенције на којима су засноване ракете и остале летилице и да у сведимензионалној одбрани примене дронове који су у стању да се доводе у резонансу са непријатељским оружјем.