2025 година хришћанства
Овај темпо развоја аријевске цивилизације многи људи неће моћи да прате, а приморани су чак и да мењају свој начин размишљања, уколико желе да опстану.
Вести су сваког дана све бременитије информацијама о роботима, чак и у облику слонова у Индији, робосвештеника у Јапану, холограма певачица и медицинских сестара, вештачке интелигенције у манастирима, о репликама, сурогатима и напредовању у области квантне механике. Све то, у убрзаном времену у којем људи „немају времена да имају времена“ нагони да мислим, па сам стога одабрао тему којом настојим да схватим: Какве везе има аријевска цивилизација са Аријем који је изопштен и анатемисан 325. године у Никеји? Како на развој људског рода утиче дилема: Ако Христос није једнак Богу, онда његова способност да донесе спасење и искупљење за грехе човечанства постаје упитна. Зашто је веровање у Исуса Христа као помазаника, великог посвећеника, по свему судећи безгрешног и прихваћеног за Бога људи, обележило последњих 2025 година? Уосталом, иницијатор сабора у Никеји био је контроверзни и наводно веома грешни, римски цар Константин Велики, чије је понашање подсећало на садашње владаре психопате оболеле од Борна вируса.
Исус Христос се по многим изворима није сматрао безгрешним, али се најмање тридесетак година искрено и посвећено развијао у душевној сфери. Било му је жао, што се због његовог исхитреног беса, када је једном приликом проклео смокву, дрво смокве осушило из корена. Није убио ниједну животињу и поштовао је космичке законе из којих је произашла чувена Мојсијева заповест – не убиј!
Истражујући моћ мисли од 1994. године, схватио сам да се иза сваког веровања крије моћ мисли. Једноставно, уколико две милијарде и 382 милиона Земљана верује да је Исус Христос Бог, онда је реч о огромној, обједињеној мисаоној моћи. Научно је доказано да су мисли енергијско/честичне природе и да су свепрожимајуће. Исто тако, да је вера веома моћна када је искрена, али ништа мање када не произилази из истине и љубави. У ствари, вера је компонента мисаоног низа у којем су идеје, жеље, воља и намере.
Колико су мисли моћне најбоље показује један прозаичан пример из стварности. Познато је да је Никола Тесла водио спор са проф. Елајом Томсоном око тога ко је први открио метод за подстицање светла усијавањем проводног тела. Судски вештак Волтер Џонсон је пресудио у корист Николе Тесле, с образложењем да Теслино откриће није настало у једном дану и да је спорни патент заснован на принципима по којима је Тесла био познат. Суд није установио никакву превару, нити преписивање. Једноставно испоставило се да су научници истовремено дошли на исту идеју. Мистерија „истовремене идеје“ остала је неразјашњена. Али, уколико се узме у обзир начин на који људи прикупљају мисли из „универзалног ума“, онда та врста једновремености није мистична.
Ретки су људи који су се одважили да објаве своје мишљење о настанку мисли. У сваком случају, део мисли настаје присећањем на постојећи план рада. Усмерене су претходним идејама. Друге мисли јављају се као подсећање, изазвано нечим што су регистровала чула (слика, звук, мирис, укус), реч је о тзв. асоцијацији. Треће мисли настају под утицајем других „мислилаца“, њиховог понашања, захтева, планова... Четврте условљавају мисоне представе које су у вези с темом у време размишљања. Пети су изазване менталним сугестијама других људи. Човек није свестан њиховог узрока, те за њих има узречицу – „паде ми на памет“. Шесте су „непожељне мисли“, чини се ничим изазване, као да израњају из сенке душе, а човек настоји да их одбаци и да их се што пре ослободи. Седме настају у стању „дремежа“. То су инспирације, стваралачке идеје, које као да „одједном сину“ – с чувеним узвиком „Еурека!“. Вероватно настају у додиру с „универзалним умом“. Питање је: да ли постоје мисли које су стално присутне у човековом нервном систему или све, како је тврдио Никола Тесла, настају као последица спољних изазова. Како год да су настале мисли, најважнији је њихов учинак.
О моћи мисли може се мислити на основу бројних животних ситуација. Питање је колико је људи зна за правни спор у којем су учествовали ТВ водитељ Дејвид Летерман и извесна Колин Нестлер. Она је оптужила једног од најчувенијих америчких ток-шоу водитеља да је телепатски малтретира. Тражила је помоћ суда и захтевала да се Летерману изда забрана приласка на три метра од ње, и забрана да мисли на њу. Судија је издао такву наредбу.
Да би могло да се размишља о моћи мисли потребна је добра теоријска основа, која омогућава разјашњења бројних дилема у вези с њиховим настанком и особинама. Надам се да нисте заборавили – причам о феномену под питањем; Како је могуће да су Исуса Помазаника људи поистоветили с Богом?
Можда се одговор крије у књизи Спирала, коју су написали Светлана Синеок и Игор Јелисејев. Написали су: „Енергијско напајање људског организма обезбеђује се синтезом три поља: магнетним, Кулоновим и лептонским пољем. Магнетно поље помаже раду мишићних влакана и непосредно утиче на проток крви кроз крвне судове... Кулоново поље обезбеђује јонизацију биолошке материје и постојаност метаболизма. Оно је основа и принцип живота сваке живе материје, а прожима целокупан простор и основна је концентрисана супстанца Сунца, планета, људског организма, сваког органа и сваке ћелије...“.
За тзв. лептонско поље су написали, да је реч о пољу које се не може измерити и оценити, а које је праоснова информационо-енергијске матрице човека. Нагласили су да је та врста поља у вези са мишљењем, јасновидошћу, акупунктурним тачкама, биопатогеним зонама, Хартмановом мрежом, торзионим силама, земљотресима, муњама... Као да су написали да је то поље повезано са душом, или да прожима душу. То поље је, уз то, суштина „квантног скока“ и „квантног пада“, односно свих врста енергијских вратоломија и неразјашњености. У закључку су навели да је душа повезана са Мајком Земљом, да су сада многа поља истраживања отворена, те да их што пре треба превести из метафизике у физику.
Када се узму у обзир космички закони, очевидно је да су у настајању Бога у лику Исуса Помазаника одиграли улогу бројни природни закони. Према тим законима, људи су обједилили своја схватања, хришћанство је очувано вековима, направљен је баланс са другим религијама, повезано је и умрежено све постојеће, омогућено је мождано сагласје верника, хришћанство делује као да је било прво – избрисало је претходну историју, чини се да Исус непрестано васкрсава, оба пола у хришћанству имају једнако значајну улогу... Веће привлачење у историји не постоји, будући да је хришћанство потиснуло породицу стављајући Помазаника изнад сваког рода, све је предвидљиво због свемоћи Бога истинога, морал је постао основа хришћанске религије. По закону склада, који се чешће назива закон „златног пресека“, Фибоначијевог низа, Хорусовог ока и златне средине, очевидна је стална присутност „умне енергије“ коју људи поистовећују с Богом, Хермас Трисмегистусов закон одраза, у случају Исуса Христоса, условљава примену икона и боголикост.
Закони показују да је могуће наслутити да су Божја и човекова суштина исте, да су изазови и искушење на путу освешћења и повратка Извору, да се Исус све време борио да зло не доминира у односу на доброту. Уосталом, хришћанство је законито настало као инерција у савлађивању Митраизма. Због закона карме најбољи избор је поштовање принципа попут Божјих заповети, а када се невидљиво, које је очевидно, прихвати, безгрешност указије на беспрекорност, а беспрекорност на Бога. Христос је учио да изграђеност душе опстаје само сталним настојањем да се буде беспрекоран, јер све у физичкој, енергијској, душевној и духовној сфери има своју цену, па је Исус унапред упозоравао на своју судбину. Исус Помазаник је стално наглашавао да треба бити опрезан са жељама. Уосталом, Исус је постао Бог, оног тренутка када је квадратни корен из један одсто популације поверовало да је он боголико биће.
Исусов живот је доказ о постојању космичких закона – његов живот и смрт, па и васкресење су доказ њиховог постојања. После успеха нестају амбиције – када је постигао свој циљ Исус је напустио свет, усмеренест у једној области изазива деконцентрацију у другој (превасходно се мисли на мисли). Да су хришћани успели у свом науму, не би постојале друге религије. Важну улогу је одиграо закон циклуса и учесталости ритма (попут Швабе-Волфовог закона), који указује на суштину свемира у којем је велики посвећеник успео да постане узор. Може се рећи да је и плацебо закон, те да је Исус Христос (помазаник) и због тог ефекта постао Бог, јер људи верују да он то јесте.
Уз све наведено, не треба заборавити „закон хармоније и равнотеже“, који усаглашава све у познатом свемиру, па чак и законе у оквиру есенског, терапеутског Закона. Унутар закона равнотеже је и Ефекат лептира, што значи да су Законом обухваћени и принципи попут Хајзенберговог принципа и парадокси попут „Шредингерове мачке“.
Занимљиво је да људи у 21. веку нису схватили ни ко је и шта је Бог, нити шта је „квантна запетљаност“, како су уплетени фотони (који су попут мисли носиоци информација) и шта се догађа у „Пољу нулте тачке“, које се налази у човеку и свуда около у свемиру, попот свеприсутног и свепрожимајућег Бога. Зато није чудно што ми је намера да наставимо заједно да мислимо.