Четрнаеста конференција за новинаре
(19. април 2001, у 10 сати )[1]
Извод из књиге Гушење истине - Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве.
Шта неваспитани и необразовани новинари могу да учине својој држави и народу показао је новинар листа „Данас“ објављивањем текста да делови 63. падобранске бригаде учествују у борбама око Тетова.[2] Прво сам изјавио да је информација апсолутно нетачна, а после консултације с начелником Управе за морал ГШ ВЈ одржао сам предавање новинару, у којем сам рекао да је то и нетачна и опасна информација, јер оптужује Србе, грађане Србије и државу Србију, који покушавају мирним путем да реше своје проблеме. Сугерисао сам да се још једном консултује са својим главним уредником, а овај са државним органима и да очекујем да ће их неко узети на одговорност што подривају настојања СРЈ да се извуче из тешке политичке ситуације. Тврдио сам да нико из државне администрације не би у постојећој ситуацији нешто слично наредио Војсци и да такво наређење није стигло до Војске Југославије.
Занимљиво је да се 30. марта у медијима појавио Извештај генералног секретара УН о питању тероризма и људских права. Било је потпуно јасно да неко веома моћан (на пример, „Илуминати“, трилатералисти, група „Билдерберг“, или Ред „Лобања и кости“) ствара „врзино коло“ – да се таквим приступом стимулише тероризам, односно заговара „тероризам против тероризма“, у којем се заборавља ко је крив и ко је први почео. Тог дана начелник ГШ ВЈ дао је интервју телевизији Б92 – Анем. Ниједан интервју није био тако природан, тежак и оштар. Новинарка је поставила сва горућа питања без имало респекта према саговорнику. Било би сјајно да су сви новинари света тако смели и добро припремљени и да имају исти однос према свим саговорницима.
Уследило је хапшење Слободана Милошевића. Као да је власт хтела да грађани виде директан пренос из Ужичке улице, сличан полицијском свргавању Николаја Чаушескуа, да се потом изморени преносом одморе следећег дана, у суботу. У средствима јавног информисања објављене су изјаве да су МУП и Војска у несагласју, да је пуковник Радимир Ћосић појачао војно обезбеђење и да је на тај начин Војска извела „мали војни пуч“. Истина је била да је Војска потпуно сарађивала с надлежним државним институцијама. Уосталом, било је припремљено саопштење за јавност за које смо чекали одобрење председника Савезне Републике Југославије.
Пренос из Скупштине Републике Србије 18. априла 2001. на најбољи начин је показивао у колико великом проблему се налазе српски народ, Србија и Војска.
Излагање
Даме и господо,
Уважавајући интерес новинара да сазнају што више о Војсци Југославије и да подаци о њој буду што атрактивнији, садржај ове конференције биће усмерен на све учесталије кампање против Војске, које, уколико се наставе, могу да нанесу штету и држави и народу. Какав је однос медија према Војсци може се закључити из прилога са показатељима који су вам достављени.[3]
Као што је најављено, тема је „Оптимизација сарадње Војске Југославије с медијима и другим институцијама“. Реч је о настојању Војске да обезбеди услове за што бољу сарадњу са медијима и што чвршће, непосредније и природније везе са државним институцијама.
Повремени покушаји да се Војска Југославије дестабилизује, деморализује и демотивише и да се умањи њена борбена моћ, оспособљеност и спремност, остварују се у време можда историјски највеће угрожености овог народа и његове државе. У току је отворено дробљење СРЈ и нешто прикривеније ситњење Републике Србије и Републике Црне Горе. Никада наша држава није била окружена с толико бројним и толико снажним оружаним снагама. Поједини делови територије нису слободни, а други су под непрестаним нападима. У зони „Б“ Копнене зоне безбедности албански ектремисти се припремају за даље провокације, а вероватно и нападе на југословенске снаге безбедности. Део Војске у Црној Гори живи и ради у неприродним условима неизвесности и с посебним финансијским тешкоћама. Бројне, углавном увезене, агенције, миротворачки покрети, фондације, партије, невладине и хуманитарне организације, секте и групе, нудећи различите контрарне концепте, утичу на културу и традицију и разлажу одбрамбену енергију становништва. Припадницима Војске Југославије, која је учествовала у борби против организованог тероризма на Косову и Метохији и у одбрани од агресије коалиционих снага Запада, сада прете и држављани Савезне Републике Југославије. У време када је судбина Балкана неизвесна, и када су угрожени мали народи, није јасно зашто не бисмо боље сарађивали и коме су потребне неистине о Војсци Југославије.
Чини се, да је сваки друштвени догађај повезан са Војском нова прилика за обрачун са њеним припадницима, као да нема пристојнијих начина да се остваре планови државе да се садашња југословенска војска реорганизује у бројно мању, модернију и ефикаснију оружану снагу. Да би се одбрамбени систем усагласио са актуелним изазовима, војске најугроженијих народа морају бити савремене. То значи да морају бити за респект са становишта знања, оружане моћи и у информатичком, организацијском, менталном и духовном смислу.
За најновије прозивање ВЈ искоришћени су неуспели покушај привођења истражним органима бившег председника СРЈ и изборна кампања у Црној Гори. Прилика је да данас рашчистимо већину недоумица у вези са наведеним догађајима.
У вези са дешавањима око резиденције у Ужичкој улици број 15 у току ноћи између 30. и 31. марта свима који познају прописе јасно је да су припадници Гардијске бригаде, ангажовани на обезбеђењу војно-резиденцијалног комплекса, поступали у складу са Уставом СРЈ, Законом о ВЈ, Правилом службе ВЈ, Правилом стражарске службе, Правилом пријавне службе и према наређењима надлежних претпостављених старешина, која су такође била у складу са важећим прописима. Гардијска бригада престала је да обезбеђује и брани војно-резиденцијални комплекс према наређењу председника СРЈ и у договору с надлежним органима Министарства унутрашњих послова. Припадници бригаде приликом напуштања комплекса изнели су са собом наоружање и муницију. У унутрашњости комплекса остала су два оклопна транспортера, намењена за одбрану војног дела комплекса, која су према наређењу команданта бригаде разоружана и закључана, чиме је онемогућено њихово коришћење. Наоружање које је пронађено у објекту у којем је боравио господин Слободан Милошевић не припада Гардијској бригади, а његово уношење у објекат могли су да омогуће искључиво дежурна лица из састава Министарства унутрашњих послова, која регулишу преглед возила на улазу у тај објекат. Стога је логичније да о власништву нађеног наоружања говоре припадници МУП-а, који су били у резиденцијалном објекту и који су те ноћи (30/31. март 2001. године) и претходних вечери напустили резиденцију.
Упркос чињеници што највиша руководства СРЈ и ВЈ нису обавештена о акцији привођења бившег председника СРЈ, јер се договор односио на замену четири лица у обезбеђењу објекта, а не на било какву операцију, Војска ничим није ометала рад јединица Министарства унутрашњих послова. Непоштовање договора са припадницима ВЈ, у вези са заменом лица на обезбеђењу, тенденциозно је приписано Војсци. Да није председник СРЈ изјавио да је Војска радила према прописима, остало би забележено да је Војска намерно ометала јединице Министарства унутрашњих послова.
У анализи догађаја наметнула су се два проблема: 1) припадници МУП-а нису довољно поштовали регулативу којом је уређен одбрамбени систем СРЈ, и 2) изостала је прав(н)а координација, што се одразило на успех акције, будући да неко није стигао, или није хтео, да на време упозна Војску с променама у списковима, када је већ сакриван садржај акције. Иначе, на састанку, који је одржан 26. марта, речено је да МУП неће чинити ништа без знања и сагласности Војске. Ипак, кључни проблем је што припадници МУП-а нису знали где је прави улаз у Војску Југославије. Било је незаконито да се са списком, без обзира на то од кога је оверен, покуша улазак на капију било којег војног објекта. Уосталом, како ће се понашати ВЈ могло се закључити на основу анализе октобарских догађаја. Тада је, као и сада, на понашање Војске пресудно утицало поштовање прописа. Војска је и тада радила свој посао и није се мешала у надлежности МУП-а.
Други догађај који се користи против ВЈ јесте изборна кампања у Црној Гори. Иако је најважније што је председник СРЈ др Војислав Коштуница изјавио да Војска неће бити инструмент за политичке притиске, понављамо да злоупотреба Војске Југославије није могућа, будући да то не дозвољавају важећи прописи којих се стриктно придржавају сви надлежни за њену употребу, командовање и контролу. Упркос чињеници да је ВЈ доказала да поштује вољу народа, да ради према Уставу СРЈ и према законима и да је департизована, још се у дневној политици манипулише с надлежностима у вези са њеном употребом.
Наравно, у садашњој ситуацији, када многи не схватају суштину Војске, не познају одбрамбено-безбедносне прописе, превиђају услове у којима се налази СРЈ и заборављају шта су све припадници Војске учинили у последњих десет година, није чудно да се заговара тзв. демократска контрола Војске и да се од Војске захтева да одговара и за оно за што није надлежна. Запоставља се, при том, чињеница да само власт може заштитити народ и државу од штета које могу настати након усвајања предлога у вези с приговором савести, амнестијом, скраћењем војног рока и сталним провокацијама Војске, у време када су судбински угрожени народ, држава и Војска.
У настојању да се омета свакодневни рад Војске и да се она деморалише и дезорганизује, поједини коментатори стварају такву медијску слику да ће, ако се тако настави, ускоро бити природно да се ратна сирочад припадника Војске прогласе за децу ратних злочинаца. Висок углед Војске у народу непрестано се потврђује у све чешћим анкетама независних маркетиншких агенција и у истраживањима обављеним у Војсци Југославије. Међутим, поједине недржавне организације резултате анкета тумаче као заосталу свест грађана из претходног система, покушавајући да наметну схватање да су Војску напустили сви који су нешто вредели.
Војска Југославије се и даље оптужује да се меша у политички живот земље, да је део јединица ВЈ коришћен за притиске на црногорско руководство, да би се Војска употребила против народа, а да то до сада није учињено јер су против употребе силе били већина подофицира и војника итд. Најновија истраживања обављена с мартовском партијом војника демантују личне ставове и неаргументоване закључке тумача резултата. Довољно је да се нагласи да је 93,57 одсто војника тек примљене мартовске генерације изразило висок степен мотивисаности за служење војног рока и да је 95,53 одсто војника задовољно начином пријема у јединицу. Истраживање је обављено анкетирањем 7.982 војника.
Од боље сарадње с медијима Војска очекује да новинари више пажње посвете њеним вредностима. Да пишу, на пример, да је 3. марта 2001. на пара-ски купу „Дурмитор-2001“ одржаном на Жабљаку екипа ВЈ „Небеске видре“ освојила је 1. место у екипној конкуренцији, или о 119. хеликоптерском пуку из Ниша коме је у Палати федерације, 4. априла 2001, поводом акције под називом „У служби заштите – у служби човека“, додељена плакета „Златно сунце“ за допринос у гашењу пожара у 2000. години, или о мајору др Милану Спасићу са ВМА, који је добио значајну међународну награду за рад у области војне неурохирургије. Уместо што војни извештачи смишљају дезинформације о лошој сарадњи КФОР-а и ВЈ било би добро, и истинитије, да закључе да је ВЈ најбољи потенцијални сарадник КФОР-а у случају да се стање на Косову и Метохији погорша и уколико припадници КФОР-а буду озбиљније угрожени.
Толико о званичним ставовима Војске и данашњој теми. Традиционално смо вас обезбедили са интегралним текстом излагања, а овога пута написан је и сажетак на сугестију појединих новинара.[4] Приложили смо и измењене бројеве телефона за сарадњу, а то су 3346-089, 2350-576 и телефакс 3346-170 за Информативну службу ГШ ВЈ и бројеви телефона 017/32-347 и 018/509-640 у Команди здружених јединица безбедности у Бујановцу. Конференција ће трајати до 60 минута. Приликом постављања питања замолио бих вас да се представите и разговетно саопштите из које сте редакције.
Изволите.
Следећу конференцију одржаћемо 8. маја. Посветићемо је Фестивалу војничких песама и корачница. Хвала вам на данашњем учешћу.
Напомене:
[1] Четвртог априла 2001. године, на седници ужег колегијума НГШ ВЈ, добио сам задатак да припремим следећу конференцију за новинаре, која је требало да се одржи 5. а затим 6. априла. Тема је требало да буду односи МУП Републике Србије и Војске Југославије. Како је у међувремену заказан састанак представника обе државне иституције за 6. април, термин одржавања конференције је разложно одложен. Очевидно је било да је затајила координација између два руководства и да није била усаглашена регулатива. Када је термин конференције коначно одређен за 19. април, начелник Генералштаба ВЈ није имао примедаба на текст излагања порпарола ВЈ, који му је дат на увид. Садржај конференције подељен је новинарима и објављен на Интернету.
[2] Природно је да знам име и презиме тог новинара, али не желим после толиког времена да се повлачимо по судовима. Новинари су навикли на суђења. Тамо се бране и нападају због написане (не)истине, а већина уредника има своје адвокате и чести су гости Палате правде.
[3] У књизи Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве, приложио сам и табелу коју су добили сви новинари на конференцији. Прегледно је приказано да је број објављених негативних порука у Војсци Југославије у штампи растао од октобра 2000. до децембра 2000. са 177 до 405. Када је прошла петооктобарска еуфорија број порука о Војсци и одбрани је растао из месеца у месец. У октобру 2000. објављено је 640, а у марту 2001. године 1670 порука. Била је у току права антиармијска кампања. Будући да је била све очевидније некоректна (пуна измишљених афера и сплетки), повећавао се нагло и број супротстављених позитивних порука. У ствари, водио се у средствима јавног информисања прави медијски рат.
[4] На примедбу упућену новинарима да не објављују суштину садржаја конференција које организује Војска, поједини новинари су, сасвим коректно, рекли „па напишите ви сажето шта сте рекли, јер ми немамо више простора – тада ћемо обострано бити задовољни“. То је и учињено, без обавезе да уредници прихвате и објаве интегрално и тај сажетак.