Тринаеста конференција за новинаре
(23. март 2001, у 11 сати )[1]
Извод из књиге Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве. Занимљиво је да снимке конференције, који су у поседу Војске Србије, не успевам да добијем од маја 2018. године, иако би све ово што сам говорио као Портпарол Војске Југославије истински доприносило политици, дипломатији и безбедности Србије. То само показује да су сарадници окупатора распоређени на свим важнијим местима у државном апарату.
Двадесетог фебруара 2001, у Моровићу, удаљеном од Београда 108 километара, одржан је састанак највиших војних и државних руководилаца у вези с пројектима Доктрине одбране СРЈ, Војне доктрине и организације Војске. Затим је 22. фебруара, на радост многих читалаца, информативна служба ВЈ одговорила на острашћени напад на „војни врх“ колумнисте „Политике“ Љубодрага Стојадиновића. Начелник Генералштаба ВЈ дао је следећег дана ауторизовани интервју за аустријску ОРФ радио и телевизију.
Напади на Војску су одбијани, а било је све јасније да су непријатељи и они који не разумеју ситуацију, те стога и због свог не знања покушавају да подрију сопствену Војску. Занимљиво је да је Радио Б92 у својим вестима непрестано наговештавао хапшења Слободана Милошевића и других непријатеља НАТО-а, од 1. марта 2001. Године.
Средства јавног информисања су, ко зна по чијој идеји, ради „транспарентности“ захтевали да им Војна информативна служба достави списак најодговорнијих личности у Војсци Југославије.
У „Недељном телеграфу“ објављен је текст о поклону који је начелник Генералштаба ВЈ (наводно?) дао својој супрузи. Личило је то, уколико је истинито, на „дно дна“ за сваког часног официра. Зар би „челни војник“ тако нечасно продао част свих војника и официра које представља? Истину је знао само прозвани генерал. Сви у Војсци смо занемели и чекали да о објављеним подацима нешто каже генерал Небојша Павковић.
Но, догађаји су се и даље сустизали. Новинари су инсистирали да се Војска одреди према одлуци Савета ЕУ и НАТО-а о сужавању Копнене зоне безбедности (поседање зоне Ц – Исток) и о спремности ВЈ да уђу у ту зону с оклопним транспортерима и хеликоптерима. Одговорено им је да није ред да Војска тврди да ће да поштује одлуке државне администрације, јер се то подразумева, нити да треба да саопшти јавности да Војску радује таква одлука.
Петнаестог марта од 14.15 до 15.30 начелник ГШ ВЈ дао је интервјуу за други програм немачке телевизије – ЗДФ, смештен у Мајнцу. „Пети октобар 2000“ био је све јаснији. Тај интервју је историјски документ, важнији за будућа покољења него за постојећа. На међународној сцени назирали су се нови сукоби. Сједињене Државе су повећале помоћ ирачкој опозицији. Назирао се још један напад на суверену земљу, који се неће сматрати агресијом.
Излагање
Даме и господо,
У овом „времену изазова“, где се догађаји сустижу и преплићу, Војска Југославије готово свакодневно потврђује да је доследна у остваривању прокламованих ставова испољавајући при том завидан степен професионализма. Без обзира што смо свесни да се много тога подразумева у вези с односима на релацији народ – држава – војска, били смо у прилици да доказујемо и докажемо да је Војска Југославије народна, департизована и да поступа безусловно према важећој регулативи.
Познато је да је однос Војске према народу и држави регулисан Уставом и законима, а основни критеријуми за непристрасност у наведеним односима и приликом одлучивања су легалитет и легитимитет институција са којима Војска сарађује. Суштину очуваног официрског и војничког професионализма, у изузетно сложеним условима, Војска Југославије је показала на готово истоветан начин 5. октобра 2000. године, када се није умешала у решавање проблема изван своје надлежности, као и 14. марта 2001. године, када је беспоговорно и професионално обавила задатак размештања у зони Ц (Исток) на југу Србије, доприносећи стварању услова за мирно решење ситуације у том делу Савезне Републике Југославије.
Проблем контакта Војске са јавним мњењем је до сада много пута решаван. У једном од бројева листа „Војска“ 1903. године изашао је напис „О слободи писања код официра“, у којем су упоређене демократије Француске и Србије и исти проблем у обе земље – шта официр може да пише и о чему може да говори. Очигледно је да је да још постоји иста дилема. Распон између уставног права на мишљење, говор и писану реч и могућности (зло)употребе наоружаних снага остао је нејасан и каткад је предмет спекулација. Сада све чешће о одбрани и Војсци говоре искључиво цивили, што је заиста демократски, али с пропустима, који неминовно настају када се не уваже ставови експерата.
Упркос лако препознатљивим психолошко-пропагандним кампањама израженим у формулацијама као што су: „Припадници тзв. ОВПБМ нису терористи“, „У ВЈ и полицији још увек постоје људи који не желе мирно решење кризе на југу Србије и на Космету“, „Јединице Приштинског корпуса, које се налазе у близини КЗБ, треба да буду замењене другим јединицама“, можемо рећи да је повратак југословенских снага безбедности доказ поверења „међународне заједнице“ у нове власти у Београду и да су то поверење стекле и јединице Војске Југославије својим односом према решавању кризе и уздржаним понашањем према свакодневним провокацијама албанских терориста и екстремиста.
Уколико сте се на претходној Конференцији осетили ускраћени за одговоре на актуелна питања овога пута ћемо вам накнадити ускраћено.
Данас је међу нама начелник Генералштаба Војске Југославије који је прихватио да одговори изворно на питања која вас занимају у вези с Војском Југославије. Подразумева се да питања можете упутити и портпаролу Војске Југославије.
Конференција ће трајати до 60 минута. Приликом постављања питања замолио бих вас да се представите и саопштите из које сте редакције. Изволите.
Напомена:
[1] Петнаестог марта разговарао сам први пут са начелником Кабинета начелника ГШ ВЈ о предстојећој конференцији за новинаре. У среду 21. марта 2001. у 15.05 председник СРЈ др Војислав Коштуница одобрио је конференцију за новинаре, на којој је планирано да наступи и начелник ГШ Војске Југославије. Излагања с конференције упућена су у и војним дипломатским представницима. Конференцији су присуствовали новинари из свих домаћих редакција и већине страних редакција – око 60 новинара и осам ТВ екипа. До 18 сати успели смо, у Одсеку за Интернет Управе за морал ГШ ВЈ, да ставимо на Интернет целокупан садржај конференције на српском и енглеском језику, у писаном облику, уз аудио запис. После конференције сви су били задовољни – новинари и „војни врх“”.