Једанаеста конференција за новинаре

(11. децембар 2000, у 11 сати )[1]

Извод из књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве

Медији су били опседнути темама „цивилна контрола војске и полиције“, „Хашки трибунал“, „реогранизација Војске“, „професионализација Војске“, „скраћењу војног рока“, „анализа односа актуелне власти у Црној Гори према СРЈ и Војсци Југославије“ и „стање у Копненој зони безбедности“.

Излагање

Даме и господо,

На данашњој конференцији биће речи о актуелним проблемима у Копненој зони безбедности (КЗБ) на југу Србије и месту и улози Војске Југославије. Реч је о стању због којег је већина учесника расправе у Већу грађана Савезне скупштине оптужила Сједињене Америчке Државе, тврдећи да користе „шиптарске сепаратисте“, односно косовско-метохијске Албанце, за формирање нове колоније на Балкану. Многи аналитичари сматрају да терористичке активности тзв. Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца представљају покушај интернационализације „косовско-метохијског питања“. Већина њих мисли да је проширивање мандата КФОР-а уско повезано с понашањем Шиптара. Бројни су и експерти који тврде да су косовско-метохијски Албанци само инструмент за стварање кризе и „управљање кризом“ на Балкану, ради оправдавања останка САД у југоисточној Европи и Европи уопште. Овога пута, на евентуална стручна и детаљнија питања у вези с темом одговараће генерал-потпуковник Бранко Крга.

 

Терористи освајају Копнену зону безбедности

Не треба заборавити да су догађаји у Копненој зони безбедности уследили после рата на просторима претходне Југославије. На Балкан су стигли модалитети НАТО алијансе. Прво, ИФОР, после Дејтонског споразума, касније преимонован у СФОР, затим КФОР, после агресије на СРЈ и Кумановског споразума. Интереси и однос снага нису значајније промењени, али су односи, посебно однос СРЈ према интересима Запада, суштински измењени. 

Од потписивања Војно-техничког споразума у Куманову у јуну 1999. до почетка марта 2000. није било већих проблема у Копненој зони безбедности. Тада је почела кампања која је почела формирањем тзв. Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ), а завршила се убацивањем делова Косовског заштитног корпуса (КЗК), делова „ОВПМБ“ и добровољаца из Албаније у Пчињски округ. Наиме, приштински дневник на албанском језику „Зери“ објавио је 2. марта 2000. да је наоружана формација Албанаца са југа Србије, која себе назива Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца, преузела одговорност за напад на полицијску патролу недалеко од Бујановца. Лист је навео да се наоружане и униформисане особе са ознакама тог покрета обучавају и да патролирају у демилитаризованој зони од пет километара, која је установљена дуж административне границе аутономне покрајине Косова и Метохије. Истог дана „Дејли телеграф“ је обавестио своју јавност да се повећава број инцидената у јужној Србији „надомак Косова” и нагласио да будући да Војска Југославије не сме деловати у зони од пет километара до Косова, српска полиција „пресреће убачене герилце с Косова“.

Поводом информација да се погоршава ситуација у демилитаризованој зони између Косова и Метохије и уже Србије генерал Весли Кларк је изјавио: „Ми смо косовским Албанцима јасно ставили до знања да се противимо сваком насиљу у том региону и сваком ширењу насиља. Имамо гаранцију албанских лидера који кажу да деле такав став.“ Генерал Клаус Рајнхард, командант КФОР-а, поводом сукоба у селу Добросин, 6. марта 2000. изјавио је да ће „КФОР учинити све да Косово не буде база за покретање насиља“ у подручју Прешева, Медвеђе и Бујановца. Истог дана портпарол мировних снага на Косову и Метохији, Филип Анидо, је рекао да су примећени „наоружани албански екстремисти у близини Косова“ и нагласио да је локална српска полиција „овлашћена да обезбеди цивилни закон и ред на територији 'безбедносне зоне' која би, према Кумановском споразуму, требало да је демилитаризована“.

Најреалнију оцену стања објавио је „Тајмс“ у закључку: „Иако је КФОР, према Војно-техничком споразуму, 'дужан да обезбеди границу од могућих упада албанских герилаца у Србију, Албанци могу да користе Косово као сигурносну зону, а да униформе и оружје складиште у јужној Србији и нормално прелазе границу'“. „Вашингтон пост“ је крајем марта 2000. обелоданио да су припадници тзв. Ослободилачке војске ПМБ „одлучни да наставе са изазивањем српских оружаних снага у 'Прешевској долини', наставили да носе униформе и оружје, те да реализују вежбе и обуку у демилитаризованој зони“.

Већ тада је заправо речено да КФОР не остварује своје обавезе и да је својим понашањем пружио прилику шиптарским и албанским есктремистима да злоупотребљавају Копнену зону безбедности. Најбоље је то формулисао начелник Главне управе за међународну војну сарадњу руског Министарства одбране генерал Леонид Ивашов, када је на конференцији за штампу у Москви изјавио да се косовски Албанци инфилтрирају у зону изван Косова и Метохије, која је демилитаризована, а амерички контигент „не предузима ефикасне мере да то спречи“.

Да САД имају посебан интерес према КЗБ показао је портпарол Стејт дипармента Џејмс Фоли изјављујући на конференцији за новинаре 3. априла 2000. да је Вашингтон „забринут поводом извештаја о могућем упаду Војске Југославије у тампон-зону“ код Косова. Тада је упозорио: „Врло озбиљно узимамо свако нарушавање Војно-техничког споразума од стране југословенских снага“ (заборавио је да су споразум нарушили шиптарски сецесионисти) јер, цитирао је, „у Споразуму се јасно каже да ни под каквим условима било које снаге Југославије или Србије не могу ући, улазити или остати на територији Косова или безбедносне зоне“. Скоро сва западна штампа известила је 24. априла да се у тзв. демилитаризованој зони општина Прешево, Медвеђа и Бујановац налази албански „Штаб ослободилачке војске“ који не крије намере да оружаним акцијама (нападима на југословенске оружане снаге и установе Србије) доведе до одлуке „међународне заједнице“ да и ово подручје буде под контролом међународних снага.

Почетком маја 2000-те Војска Југославије морала је да демантује нетачну изјаву начелника Генералштаба америчке војске, генерала Хенрија Шелтона да команда НАТО-а „има овлашћење да пошаље трупе у демилитаризовану зону (област Прешева, Медвеђе и Бујановца), ако то буде потребно“. Нагласио је да ће евентуалну одлуку да интернационалне трупе пређу административну границу Косова, донети Команда НАТО-а за Европу у координацији са командом КФОР-а. Била је то још једна провокација и повреда Кумановског споразума. За геостратешке аналитичаре била је то потврда подршке формирању шиптарске паравојне формације у Копненој зони безбедности.

Поједини шиптарски екстремисти заговарали су још средином септембра „хитно предузимање насилних акција, док траје конституисање државних органа у СРЈ и Србији, како би се у међународној заједници створило мишљење да, без обзира на промену власти, не треба размишљати о повратку Косова и Метохије под суверенитет СРЈ, а посебно Србије“. Упркос томе, до октобра месеца није било значајнијих активности терориста, бар не видљивих и јавних.

На редовним састанцима Заједничке комисије за примену „Војно-техничког споразума“ најчешће је спомињано смањење активности, а све се у КЗБ сводило на правдање повремених неовлашћених улазака припадника разних контигената КФОР-а. Међутим, 13. октобра после наиласка на противтенковске мине (ПТМ) погинула су двојица и рањено је 11 припадника МУП-а Србије у близини села Мали Трновац (општина Бујановац). Затим је 28. октобра, са простора Косова и Метохије уследио минобацачки напад на пункт локалне полиције у истом рејону. До 4. новембра терористи су се прегруписали и тада извели први минобацачки напад из КЗБ на села Спале, Кончуљ и Брезницу. Уочено је и надлетање хеликоптера КФОР-а изнад пункта локалне полиције село Кончуљ. Минобацачки напади су били све учесталији. Десетог новембра шиптарски терористи напали су из КЗБ рејон „Девојачка чука“ а 15. новембра рејон северно од села Добросин. Продор на источну ивицу КЗБ завршили су 21. новембра, када их је око 400 припадника паравојних јединица из рејона села Добросин и села Брезнице, после минобацачких напада на полицијске пунктове код села Кончуљ и Лучане, упало у село Кончуљ. Сада је јасно да су шиптарски терористи из тзв. Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца подржани од Косовског заштитног корпуса ушли у КЗБ у рејону Добросина и потиснули припаднике МУП-а Србије из Пчињског округа на југу Србије. Јасно је и то да су, до ивице зоне, код Прешева и Бујановца, прошли преко сектора „Исток“, који надгледају 9.538 војника из америчког контигента КФОР-а. Познато је да се сада положаји терориста протежу дуж линије село Трновац – село Кончуљ – село Лучане и да их сачињавају припадници тзв. Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, припадници Косовског заштитног корпуса и добровољци из Албаније.

 

(Не)поштовање Војно техничког споразума

Очевидно је да су терористи из редова косовско-метохијских Албанаца ушли у КЗБ с допуштењем снага КФОР-а, иако су, на основу Резолуције Савета безбедности број 1244 о Косову и Метохији, усвојене 10. јуна 1999, у улози Међународних снага безбедности, тај улазак морале то да спрече. На конференцији за новинаре у мају месецу говорили смо о (не)способности КФОР-а и УНМИК-а да одговоре својим обавезама.

Косовске снаге (КФОР) нису спречиле обнављање непријатељстава, нису завршиле обележавање и чишћење минских поља, нису обезбедиле присуство Војске Југославије и МУП-а Србије на светим српским местима, нити присуство на главним граничним прелазима. Те снаге, са својих 39.880 војника, нису демилитаризовале тзв. Ослободилачку војску Косова (ОВК) и друге групе косовских Албанаца, а помогале су њихов преображај у Косовски заштитни корпус. Међународне снаге безбедности на Косову и Метохији нису успеле да успоставе безбедно окружење, у којем избеглице и расељена лица могу безбедно да се врате кућама, међународне цивилне структуре могу да раде, у којем може да се успостави прелазна администрација и у којем може да се испоручи хуманитарна помоћ. Нису осигурале јавну безбедност и ред на Косову и Метохији. Надгледање граница није било одговорно према захтевима из тачке 9g поменуте резолуције. Забрињавајуће је што КФОР није успео да обезбреди заштиту и слободу кретања себи, као и међународном цивилном присуству и другим међународним организацијама. Напротив, и сами тврде да многе уступке чине косовско-метохијским Албанцима да их албански терористи не би нападали, иако свакодневно у ваздушни простор СРЈ изнад Косова и Метохије улазе борбени авиони и хеликоптери, специјални и стратегијски извиђачки авиони, авиони за електронско извиђање (ЕИ), авиони за психолошко-пропагандну делатност (ППД), радарски авиони из система AWACS и авио цистерне.

Због непоштовања одредаба „Војно-техничког споразума“ и Резолуције Савета безбедности УН 1244, у периоду од 10. јуна 1999. године до 18. новембра 2000, извршено је укупно 5.259 терористичких напада (4.852 на Србе и Црногорце), убијено 1.055 лица (Срба и Црногораца 893), рањено 1.045 и отето и нестало 1.022 (869 Срба и Црногораца). Уништено је, спаљено или озбиљно оштећено преко 50.000 домова, углавном Срба, Црногораца и Рома. Број кривичних дела на Космету је између 450 и 500 седмично. У свакодневним терористичким нападима доскора је просечно гинуло или нестајало 10 грађана Покрајине. Опљачкано је и уништено више од 2.400 кућа Срба, Црногораца и другог неалбанског становништва, највише у Косовској Митровици, Вучитрну и Србици. Из станова је протерано 700 српских породица. Запаљено је и срушено, или тешко оштећено, 86 манастира. Демолирани су и срушени бројни културни споменици. У приштинској библиотеци изгорело је око 400 хиљада књига.

Захваљујући необезбеђеној граници, КФОР и УНМИК омогућили су нелегалан улаз на територију Покрајине више стотина хиљада криминалаца и пљачкаша из Албаније, с циљем преливања хаоса из Албаније на Косово и Метохију. Албански терористи настоје да терор, хаос и безакоње из Покрајине пренесу и на друге делове Републике Србије и Савезну Републику Југославију. Стога се догађају повремени терористички испади у подручјима Прешева, Бујановаца, Медвеђе и др. Косово и Метохија су сада стециште мафијаша, дилера дроге, продаваца белог робља и уопште место где господаре „пси рата“, криминалци и терористи.

Етничко чишћење највећег дела Покрајине од Срба и Црногораца већ је окончано. На пример, у Приштини, је пре доласка КФОР-а и УНМИК-а живело око 40.000 Срба и Црногораца, а сада их је око 100. Од 25.000 студената и ученика српског порекла сада у Приштини има само 35, и похађају школу изван Приштине у месту Лапље село.

Од доласка КФОР-а на АП Косово и Метохију у КЗБ постављена је двадесетједна ПТМ, 15 је деактивирано, од којих је 11 било са сатним механизмом. Активирањем шест мина пет припадника МУП-а Србије и једно цивилно лице су изгубили живот, док је 12 тешко, а девет лакше рањено. Неспособност КФОР-а признао је Командант НАТО-а за Европу, генерал Џозеф Ралстон, када је рекао да још нема услова за повратак јединица ВЈ на Косово и Метохију „због безбедносних услова“.

С друге стране, без обзира на то што су подаци о ситуацији на Косову и Метохији неумитни Џорџ Робертсон, генерални секретар НАТО-а, изјавио је да НАТО неће смањити своје контигенте у КФОР-а, јер они „гарантују мир и стабилност у региону“.

 

Реакције заинтересованих страна

Индикативно је да је КФОР два дана после упада терориста у КЗБ, 23. новембра 2000. упозорио да неће толерисати „интервенцију“ Војске Југославије и нагласио да једино српска полиција има право да патролира Копненом зоном безбедности. Шиптарима се нису обраћали. Нешто касније су рекли да КФОР и УНМИК не подржавају терористичке активности албанских екстремиста, да КФОР непрестано надгледа границу између Косова и Србије и да ће свима који подржавају „ОВПМБ“ бити ускраћена помоћ. Министри одбране деветнаест земаља чланица Северноатлантске алијансе најавили су у Бриселу, 5. децембра ове године, да ће НАТО и КФОР уложити све напоре да спрече пребацивање наоружаних албанских терориста и оружја с Косова у Копнену зону безбедности на српској територији. Било би боље и логичније да су своје обећање проширили и наредили онима који су неовлашћено ушли у КЗБ да се врате на Косово и Метохију. Значајно је да је Европска унија осудила понашање шиптарских терориста.

Председник СРЈ Војислав Коштуница позвао је Ибрахима Ругову на преговоре и изјавио је да се Војска Југославије мора вратити на Косово и Метохију у складу са Резолуцијом 1244 СБ Уједињених нација. На тај начин потврдио је да су настојања Војске Југославије да буде непрестано припремљена за повратак на Косово и Метохију оправдана. Такође је предложио да се ревидира „Војно-технички споразум“. Министарство иностраних послова Француске подржало је његов предлог и саоштило је да би требало модификовати део „Војно-техничког споразума“, који југословенским снагама забрањује улазак у Копнену зону безбедности.

Председник Савезне владе Зоран Жижић истакао је, да је држава успела у потпуности да заштити народ на југу Србије од напада албанских терориста, да је влада припремна да примени све неопходно „у случају да мора учинити и оно последње“ и да је СРЈ отворила све неопходне међународне канале, обраћајући се на многе међународне адресе, у намери да дипломатским, мирним путем, издејствује да албански терористи буду истерани са територије Србије из Копнене зоне безбедности. Савезни министар за одбрану Слободан Краповић саопштио је да се у Копненој зони безбедности налази 1.200 до 1.500 албанских терориста и да очекује да ће они под притиском КФОР-а, а посебно америчког контигента, напустити тај простор.

Општи став југословенских власти је да уздржаност СРЈ има границе и да ће МУП Србије адекватно одговорити у складу с одредбама „Војно-техничког споразума“.

С друге стране, „Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца“ затражила је после свега, перфидно, самоиницијативно, или по нечијем наговору, интервенцију НАТО-а, „ради заштите локалног албанског становништва“.

 

Место и улога Војске Југославије

На претходној конференцији за новинаре рекли смо да су шиптарске терористичке снаге у Копненој зони безбедности утростручене и да у одбрамбеном смислу, према „Војно-техничком споразуму“, у тој зони надлежност имају само снаге унутрашње безбедности. Тада је било познато да су терористи са простора Косова и Метохије у ту зону пребацивали наоружање и опрему, углавном минобацаче калибра 82 и 120 мм, ручне ракетне бацаче, пешадијско наоружање, противпешадијске и противтенковске мине. Сада је ситуација стабилна и под контролом. Проблем је што по „Војно-техничком споразуму“ локална полиција МУП-а Србије има право да користи само пешадијско наоружање, а терористима је допуштено да се наоружају знатно снажнијим оруђима. Јединице Војске Југославије су практично у додиру са терористичким снагама, знатно снажније и боље наоружане и спремне за тренутну интервенцију уколико терористи покушају продор из КЗБ према унутрашњости Србије.

Очекује се реакција међународне заједнице, НАТО-а и посебно Сједињених Америчких Држава. За аналитичере је вероватно најзначајнији став Герета Еванса, председника Међународне кризне групе, да захтев СРЈ да Космет мора да остане у Србији доводи западне институције у директан неспоразум са албанским интересима. Јасно је да такав став неминовно води разбијању Савезне Републике Југославије и осамостаљивању Косова и Метохије. Ибрахим Ругова је рекао да нема потребе за преговорима са председником СРЈ, јер ће Срби бити приморани да поступе према одлукама „међународне заједнице“ и нагласио: „За Косово су, у сваком случају, мировне трупе неопходне – НАТО је наша приватна армија“.

Једно није спорно, кључ решења „косовско-метохијског проблема“ у рукама је америчке администрације. Познато је да ће америчку администрацију Албанци послушати, јер много је доказа о њиховој доброј и темељној сарадњи. На пример, Агим Чеку, командант КЗК, је 12. септембра 2000, на свечаном отварању касарне захвалио америчким снагама у КФОР-у, што су помогле изградњу касарне и помажу даљи развој „КЗК – Армије Косова“. Хуманитарна организација „IMC“, коју финансирају САД, организовала је камп „Радуша“ код Скопља за прихват Шиптара из Пчињског округа. Не треба заборавити изјаву Вилијама Коена, шефа Пентагона, од 4. фебруара 1999: „Албанци на Космету неће имати поверење у мировне снаге ако у њима не буде Американаца, јер знају да ће их Американци најсигурније штитити од 'напада Срба'“.

До решења ће се доћи када САД кажу Албанцима да се повуку. Тада ће амерички адвокати, попут Пола Вилијамса, бившег правника у Стејт департменту, престати да саветују косовско-метохијске Албанце шта даље да раде, америчке дипломате ће престати да подстичу Албанце на непопустљивост, амерички државни секретари неће у америчком Сенату да заступају косовско-метохијске Албанце и појединци, као што су Боб Дол, Џорџ Сорош, Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон, престаће да лобирају у корист Албанаца.

Хвала на пажњи!

 

Напомена:

[1] Иако сам 30. новембра 2000. предложио да на следећој конференцији разговарам са новинарима и одговарам на актуелна питања, конференција је, ипак, била тематска. Начелник Управе за морал ГШ ВЈ одредио је 8-ог децембра 2000. да се конференција за новинаре одржи у понедељак 11. децембра у 11 сати и одредио тему. Одсек портпарола ВЈ је све одрадио беспрекорно (умножавање излагања, попис учесника, припрему и деобу поклона, уређење сале, пријем новинара и сл). Вести са конференције је пренело девет радио и ТВ станица. Црногорски медији су били посебно заинтересовани. Основна порука листова „Данас“, „Вечерње новости“, „Глас јавности“, „Блиц“, „Политика експрес“, „Политика“, „Борба“, „24 часа“, „Дан“ и „Вијести“, сводила се на тврдњу да је Војска Југославије спремна на тренутну интервенцију у случају активности терориста у Копненој зони безбедности.