Пета конференција за новинаре

(29. август 2000. у 11.00 )[1]

Извод из књиге Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве

Из дана у дан било је све јасније да се после СФРЈ и СРЈ разбија преко Војске, најјаче споне између Србије и Црне горе. Тако је штампа 27. јула 2000. објавила да је Стејт департмент цитирао изјаву Мила Ђукановића да Црна Гора више није у Југославији. У америчком саопштењу је писало да „његов народ више није део Југославије, а да је његова република напустила савезну државу”.

Због таквих догађаја, али и односа новинара који су углавном били уз опозицију и тзв. демократске снаге, што значи за интернационалисте који су се представљали у наводно измењеном руху, одлучио сам да следећу конференцију за новинаре почнем обраћањем у којем упозоравам јавно мњење на проблем који изазивају новинари, када не преносе истинито шта се догодило на конференцији ВЈ и да им нагласим колико интереси њихових налогодаваца могу да буду погубни за будућност грађана Савезне Републике Југославије.[2]

Провокације су биле свакодневне од оних које је износила Наташа Кандић, до изјаве за јавност коју сам морао да дам поводом премештања из Подгорице у Београд четворице ухапшених странаца (два Британца и два Канађанина), договора МУП-а Црне Горе с Војском Југославије да се не провоцирају узајамно и „упада“ КФОР-а у „Трепчу“ 15. августа 2000. године.

Истовремено, Војска је помагала народу у борби против ватрених стихија (пожари), којих је било више од 30.

Излагање

Господине генерале,
даме и господо,

Готово свакодневно пристижу агенцијске вести у вези с активностима Војске Југославије. Већина информација је афирмативна, али има, све више атрактивних, и оних које, због ситуације у којој се налази свет, Савезна Република Југославија и Војска Југославије, изазивају посебну пажњу јавности: „Заустављени шлепер и глисер са шверцованом робом”, „На проконтролисаном броду у унутрашњим водама слепи путник”, „Ухапшени страни држављани без докумената, али са експлозивом”, „Војници пуцали у гуме камионy који је покушао да их згази” итд. Сви написи о појавама у вези с Војском садржали су и моралну и правну димензију, а за нас је значајно да су војници спречавали инциденте и хватали изгреднике у акцији, да се редовне и планске активности Војске Југославије све чешће у антијугословенским политичким круговима проглашавају нерегуларним, што се уклапа у најављене покушаје да се разбије Савезна Република Југославија, и да су вести о војним активностима биле међу ударним садржајима средстава јавног информисања.

Сви ми, овде присутни, саучесници смо, сведоци и жртве сведимензионалних операција, заснованих на америчкој војној доктрини, које су суштина настављене агресије на СРЈ и основни метод у „освајању света илуминатским доларом“. С обзиром на то да су раскринкани фама о „новом светском поретку“ и настојање Сједињених Држава да задрже примат и у следећем веку, ретки су они који не знају да живимо у непрестаном рату и да смо свакодневно изложени психолошким, информационим, медијским, идеолошким, концептуалним, информатичким, а у оквиру њих и електронским, мрежним, компјутерским, хакерским и виртуелним доктринарно предвиђеним, разрађеним и наметнутим операцијама.

Будући да се у „операцијама изван ратног стања“ и тзв. цивилним операцијама креира наше окружење и контролише југословенска криза, данас ћемо рећи нешто више о њиховом утицају на морал људи на нашем простору и на морал Војске Југославије, ради сагледавања моралне снаге, храбрости и непоколебљивости припадника Војске Југославије. Претпостављам да ћете и ви закључити да је Војска Југославије с правом поносна на своју моралну снагу.

Мондијализам и морал

Очевидно је да на југословенским просторима, креатори „новог светског поретка“, покушавају да психолошким и пропагандним активностима обавештајно-безбедносних служби, фондација, невладиних и хуманитарних организација, и злоупотребом медија (мада су војне психолошке операције, ради манипулисања медијима, забрањене америчким законом) утичу на психу, вољу, осећања и имагинацију људи, како би лакше и једноставније остварили своје „виталне интересе“.

Истражујући разлоге за арогантно и недоследно понашање америчке администрације према СРЈ, војни аналитичари су посебну пажњу обратили на признање бившег америчког официра Харија Самерса да су администрације САД увек демонизовале све оне које су, због „виталних интереса“, прогласиле за непријатеље. Зато су њихови експерти усавршили тзв. псеудоеволуцију, најновији метод за бестијализацију и сатанизацију држава и народа који се супротстављају остваривању њихових кључних циљева.

Можда делује политизовано, али тешко је мислити о моралу у садашње време, а не узимати у обзир чињеницу да ЦИА издваја за буџет 27,7 милијарди долара годишње и да га првенствено усмерава на тзв. кризна подручја. Од 1989. године тај новац је усмерен према Балкану и превасходно служи за успостављање нових граница и довођење на власт подобних људи. После свега што се догодило, и што се свакодневно збива, намеће се питање да ли заиста постоји неко ко верује да су ЦИА, ДИА, НСА и друге обавештајно-безбедносне организације толико неспособне и неуспешне да нису успеле да заврбују појединце и организације на овом простору. С војног одбрамбеног аспекта намеће се „дежурно питање“: зар баш ништа нису успеле да учине, на „пројекту регионализације“ (распарчавања СРЈ), бројне невладине организације, које у свом извештају спомиње Хелсиншки одбор за људска права у Србији, а које сваке године плански и условљено, али редовно, на основу посебног програма, формира и финансира Сорошев „Фонд за отворено друштво“?

На који начин поседници мегакапитала намеравају да остваре своје замисли може да се закључи на основу изјава Џона Дојча, бившег директора Централне обавештајне службе Сједињених Држава. Наиме, он је на неколико скупова поновио: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство“.

Зато се у последње време често наглашава да су ретки независни медији и да се средства јавног информисања често (зло)употребљавају у политичке сврхе. Уосталом, Конгресна истраживачка служба у САД установила је да се непрестано смањује број независних дневних новина. Проблем је што та тенденција утиче и на живот грађана Југославије. Занимљиво је да је, на пример, „Њујорк тајмс“ под контролом Савета за иностране односе, у којем лидер Трилатерале Дејвид Рокфелер има пресудну улогу, и да је управо он обележио почетак југословенске ратне кризе.

Будући да агресивно и перфидно психолошко-пропагандно деловање САД и њених дужника, ради дестабилизације и дезинтеграције Савезне Републике Југославије и потпуног слабљења Србије, не јењава ни после окончања оружаног облика агресије ни после доласка војне и цивилне мисије ОУН на Косово и Метохију, већ само поприма нове модалитете, јасно је да је морал Војске Југославије био, и остао, прва мета њиховог напада, а његово нарушавање њихов основни циљ.

Морал Војске Југославије

У функцији посредног нарушавања морала Војске Југославије су непрестани политички притисци, економске уцене и санкције, медијске манипулације, тероризам и слично. На Војску Југославије делује се и непосредно ради разбијања њеног јединства, смањења спремности и борбене готовости и рушења угледа и поверења народа у сопствену војску, посебно оног стеченог у одбрани од агресије Атлантске алијансе.

У планирању, организовању и извођењу психолошких операција против наше земље обезбеђена је и успостављена потпуна координација активности на линији Вашингтон – Брисел – Приштина. Праћење и анализа медија обављају се у оквиру Команде јужноевропског војишта НАТО-а у Бриндизију (Италија), а за потребе КФОР-а у америчкој војној бази „Бонстил“, у рејону Гњилана.

С обзиром на то шта је све у информативном рату предузето против СРЈ и Војске Југославије информисање јавности о ставовима Војске Југославије у вези с агресијом на СРЈ имало је и има изузетан значај. У време агресије земаља чланица НАТО-а на СРЈ, за 78 дана, у Штабу Врховне команде и јединицама и установама Војске Југославије припремљено је и армијској и друштвеној јавности посредовано око 2.100 информативних садржаја. Урађена су 243 саопштења за јавност, око 1.150 интерних информација и 150 билтена за интерно информисање. Одржано је 11 брифинга и конференција за штампу и дато око 230 изјава и порука за јавност. Преко Интернета, у свет је посредовано око 20.000 информација, вести, ауторских прилога и фотографија на српском и енглеском језику, које је свакодневно пратило око 200.000 корисника. Издато је 40 ратних бројева листа „Војска”, три броја „Војног дела” и специјални број „Новог гласника”, и приређено је око 320 дневних прегледа о писању домаће и иностране штампе о Војсци Југославије.

У командама, јединицама и установама Војске Југославије реализована су 1.622 културна садржаја, и то: 305 информативно-образовних садржаја; 631 културно-уметнички садржај; 16 изложби слика ратних фотографија и карикатура, од којих су неке, преко СМИП-а, достављене у више од 30 југословенских представништава у иностранству. Организовано је 139 посета културно-историјским споменицима, 521 посета грађана и удружења ратним јединицама Војске Југославије и 10 промоција књига. Издате су четири запажене публикације о агресији НАТО-а на СР Југославију: „Трагови нечовештва”, „Мете – Таргетс”, „Сатирање агресије” и „Слобода између бомби”. Са филмом „Гњездо” Војска Југославије освојила је прво место на Југословенском фестивалу документарног и дугометражног филма и „Златног витеза” на фестивалу словенских и православних земаља у Смоленску. Запажен публицитет имали су и видео-спотови за нове војничке песме, као и документарни филмови. Све чешћи су написи у штампи на Западу да је Војска Југославије на информативном и психолошко-пропагандном плану успешно блокирала пропаганду НАТО-а и, у основи, добила медијски рат.

И заиста, бриселска пропаганда је успешно оспоравана и контролисана. Спречено је оперативно изненађење у информативној и психолошко-пропагандној делатности. Превладан је психолошки шок првих удара из ваздушног простора. Спречене су масовне појаве дефетизма, дезертерства и кукавичлука. Повећан је одзив резервног састава и добровољаца у ратне јединице. Појачано је уверење у могућност и ефикасност сопственог оружја и успешност супротстављања агресору. Знатно је ублажена теза о техничкој инфериорности Војске Југославије у односу на агресора. Појачано је уверење у подршку и помоћ мирољубивих снага света. Спречене су појаве страха и панике становништва и онемогућен ТВ пренос рата „уживо“. Оснажено је и афирмисано јединство војске и народа. Повећано је поверење грађана у Војску Југославије и подигнут њен углед у домаћој и иностраној јавности. Посебно треба нагласити да је командни кадар Војске Југославије очувао јединство и ефикасност система командовања, својом спремношћу, одлучношћу и стручношћу надвисио ривале у командама НАТО-а и неутралисао моћ високо софистициране технике 19 најразвијенијих земаља света.

Војска Југославије, захваљујући студиозном раду војних психолога и андрагога, поседује егзактне показатеље о својој моралној снази. Још су актуелни резултати истраживања о стању морала обављени крајем априла и јуна 1999, затим у периоду од 1. јануара до 30. јуна 2000, и резултати најновијих истраживања завршених крајем јула ове године. У 1999. години, за време агресије на СРЈ, истраживање је обављено у 49 јединица, тежишно у Трећој армији и РВ и ПВО, чији су припадници чинили нешто више од половине укупног узорка истраживања. У првом полугодишту 2000. тежиште је било на саставима Прве и Друге армије, а крајем јула на граничним јединицама и јединицама војне полиције Друге армије и Ратној морнарици. Дакле, истраживани су индикатори морала у саставима који су били најзначајнији с аспекта одбране и борбене готовости. Прикупљено је више од 600.000 података и информација о различитим видовима борбеног морала Војске Југославије. На основу њих, у потпуности је сагледано стање у јединицама. Сада је могуће једноставније и боље процењивање ситуације, а омогућене су и објективније оцене борбеног морала за време одбрамбеног рата против НАТО-а и сада, у периоду обнове и реформе Војске Југославије.

Морал припадника Војске Југославије у одбрамбеном рату против НАТО-а био је изузетно висок и стабилан. Таквом стању допринели су: правовремена војностручна, морално-психолошка и психофизичка припремљеност војника и старешина за успешно пружање отпора агресору; високо изражена патриотска свест и искуство стечено у борби релативно добро позадинско обезбеђење и добри међуљудски односи у борбеним јединицама.

Према резултатима истраживања за време рата, високу спремност за одбрану слободе, независности, суверенитета и територијалног интегритета Савезне Републике Југославије испољило је 96 одсто испитаних војника и старешина. И сада је та спремност на изузетно високом нивоу, будући да се девет од десет испитаника изјаснило, крајем јула, за одбрану слободе по сваку цену.

Велика већина припадника Војске Југославије изјавила је да је уверена у могућност одбране СРЈ, а већина војника и старешина сматрала је да може успешно да обавља борбене задатке више месеци без одмора. Чак 98 одсто испитаника изразило је поверење у Врховну команду, 93 одсто у непосредне старешине и 84 одсто у наоружање и борбену технику коју су поседовале јединице Војске Југославије. На основу шестомесечне анализе, засноване на истраживању, поверење у највише војно руководство и непосредне старешине веће је сада него што је било за време рата (90,7 одсто).

Јединство у борбеним колективима, односе међу људима, развијено другарство и бригу за људе високо је оценило 95 одсто, односно 91 одсто испитаника. И на основу најновијег истраживања девет од десет припадника Војске Југославије задовољно је међуљудским односима у сопственој јединици.

Изградњи моралних вредности највише су доприносиле старешине. Командири и команданти били су централне личности у јединицама. За борце на ратишту борбени морал је био првенствено резултат вештине и способности командовања. У истраживањима је потврђено да је лични пример старешине био веома изражен, о чему сведоче ставови 89 одсто војника и исти проценат старешина. То је потврђено у првом полугодишту 2000. године и, посебно, у јединицама Друге армије.

У психофизичком погледу, војници и старешине су се добро прилагодили на ратне услове живота и рада, добро су се осећали, нису показивали страх и нису панично реаговали, а нису имали ни веће органске сметње и неуротске симптоме, иако су најчешће деловали у амбијенту минских поља, заседа и бомбардовања.

За успешно обављање ратних задатака најистакнутијим припадницима Војске Југославије додељене су 18.253 стимулативне мере, што чини око шест одсто ратног бројног стања Војске Југославије. Од укупног броја одликованих, унапређених, награђених и похваљених припадника Војске Југославије 90 одсто чине војници и војни обвезници. Похвале и захвалнице за патриотизам и допринос одбрани земље уручене су и бројним појединцима и институцијама изван Војске Југославије. У најновијем истраживању већина припадника Војске повољно је оценила систем за стимулисање и предузете стимулативне мере.

Наравно, важнији од морала Војске у прошлом рату јесте морал Војске Југославије сада, када је изложена бројним кампањама, које се испољавају кроз: интензивне полемике о уставној заснованости и оправданости употребе синтагме „врховни командант“, оптужбе да Војска припрема војни удар и да је чинилац дестабилизације економских и политичких прилика у Црној Гори, наглашавања да Војска нема уставну улогу да штити уставно уређење, оптужбе да је Војска Југославије политички инструментализована и да има елементе паравојних формација у свом саставу, отворено позивање припадника Војске да откажу послушност државном руководству, позивање регрута да одбију пријем оружја при служењу војног рока итд.

Истраживања у Ратној морнарици, у јулу 2000, показала су да је 96 одсто припадника Ратне морнарице спремно да се за слободу отаџбине бори до краја. Око 97 одсто припадника Ратне морнарице спремно је да брани суверенитет, територију, независност и уставни поредак СРЈ у свим ситуацијама, што је за око седам одсто већа спремност за одбрану у односу на узорак Војске Југославије. С аспекта одбране и борбене готовости, изузетно је важна чињеница да припадници наше морнарице највише оцене дају сопственој борбеној готовости, стручности и професионалности кадра, међуљудским односима, поверењу у претпостављене, другарству и одговорности при обављању задатака.

Будући да су граничари и војна полиција, односно специјалне јединице, увек у центру пажње, подаци о њима су најзанимљивији за јавност. Истраживање у граничним јединицама Друге армије је најуверљивије, будући да је обављено на узорку који је чинио око 80 одсто свих припадника, док су истраживања специјалних јединица у категорији репрезентативних. Резултати оба истраживања су, због актуелне ситуације, заиста импресивни показатељи.

За одбрану части и достојанства народа по сваку цену определило се 96,9 одсто припадника граничних јединица и 98,7 одсто припадника војне полиције. За одбрану части и достојанства Војске по сваку цену определило се 95 одсто припадника граничних јединица и 97,4 одсто припадника војне полиције. За одбрану суверенитета определило се 94,9 одсто припадника војне полиције у Другој армији, а за одбрану уставног поретка изјаснило се (приближно 87 одсто) испитаника у јединицама оба рода. Значајно је да 93,6 одсто припадника војне полиције сматра да је Војска Југославије гарант одбране Савезне Републике Југославије. За граничаре је неприкосновеност одбране границе СРЈ на првом месту. С обзиром на то да су припадници војне полиције Друге армије грађани Црне Горе и да се у јавности често помиње њихов 7. батаљон војне полиције, с аспекта морала занимљив је још један податак. Чак 91 одсто припадника војне полиције тврди да су им породице задовољне статусом који они имају у Војсци, што значи да су уз њихов благослов на својим одбрамбеним задацима. Наведеном треба додати податак да су, због посебног избора кадра, у одреду формираном на основу Резолуције 1244 Савета безбедности, намењеном за повратак на Косово и Метохију, дословно сви показатељи морала изнад 90 одсто.

Не треба заборавити да је због непосредне ратне опасности и рата обука у последњих неколико година извођена, сем недеље, према скраћеном програму, уз повећани дневни интензитет. На хиљадама гађања и вежби достигнуте су високе врло добре оцене. На свим вежбама искуства из рата се зналачки примењују, што значајно утиче на морал војске. Зато смо с поносом рекли да не верујемо да, под истим условима, постоји војска у свету која би могла да се такмичи са војницима и старешинама Војске Југославије.

Истраживања која се у Војсци Југославије редовно обављају указују на високу психичку стабилност припадника Војске у периоду након агресије НАТО-а на СР Југославију. Брзо су превладане психолошке последице агресије и, практично, сви припадници Војске који се тренутно налазе у командама, јединицама и установама показује завидну психичку стабилност и физичку издржљивост. По свему судећи, у сличном стању су и грађани СРЈ, будући да су опште психолошке карактеристике младих војника, примљених у Војску Југославије после војне агресије у целини задовољавајуће. Војници су високо мотивисани, психички стабилни и прилагодљиви на војничке услове живота и рада. Више од 93 одсто регрута изразило је високу мотивисаност за служење војног рока. Висок проценат војника који долазе у Војску Југославије, око 97 одсто, задовољно је пријемом у јединицу. Такав одзив одржава се, уз мало варирање, из партије у партију војника, што потврђује раније оцене да Војска Југославије још увек има најбољи углед међу институцијама у друштву, па је отуда младим људима част да служе војни рок.

У последње четири генерације војника изузетно је повољна образовна структура. Већина војника (око 70 одсто) има завршену средњу школу, и ако се томе дода још око 10 одсто с вишом и високом школом, добија се релативно добар образовни потенцијал, који омогућава успешно савладавање програма борбене обуке и васпитања. Већина војника који се налазе на одслужењу војног рока има у здравственом картону оцену способности – 5,00.[3]

Наведена истраживања показују да смо пре и за време агресије показали ванредно јединство државе, народа и Војске Југославије. О том односу позитивно се изјаснило 98,6 одсто испитаника. Запад нешто слично никад није објавио, будући да њихови војници напуштају оружане снаге, јер, на пример, према изјави начелника Генералштаба британских оружаних снага, генерала сер Чарлса Гатрија, не желе да у неким „хуманитарним мисијама“ „пазе на сирочад и доносе чај старим људима“, чиме на Западу перфидно прикривају освајање света.

Јединство народа и Војске на просторима Србије и Црне Горе, које је традиционално и чини једну од значајних тековина, свакодневно се потврђује заједничким активностима и узајамним поштовањем. Грађани су често звани гости у касарнама: на полагању заклетве, у посетама војницима, изложбама, спортским и спортско-рекреативним такмичењима, приредбама, филмским представама, предавањима, књижевним вечерима, прославама дана јединице, на техничким зборовима и аеромитинзима. Годишње кроз касарне Војске Југославије прође више од 200.000 грађана.

Будући да је живот и рад народа и војске прожет многим заједничким активностима уобичајен је и изразито позитиван однос народа према Војсци и одбрани, што се испољило и у време последњег рата масовним пружањем помоћи у обезбеђењу повољнијих услова за смештај и исхрану људи, уређењу борбених положаја и оправци оштећене ратне технике и других војних материјално-техничких средстава. Тако је, по ко зна који пут, потврђено да је извориште морала Војске Југославије у моралу друштва.

Информативна агенција „Импрес“ Института за политичке студије спровела је у време агресије на СРЈ два испитивања јавног мњења у којима је предмет истраживања био однос народа према Војсци Југославије. Резултати тих истраживања показали су да је поверење грађана у Војску Југославије било скоро стопроцентно: 98,02, односно 97,75 одсто испитаника изјавило је да има потпуно поверење у Војску. „Вечерње новости“ су објавиле резултате истраживања јавног мњења у Србији које је обавио експертски тим Центра за проучавање алтернативе и УГС „Независност“. На листи државних и друштвених институција уверљиво је прва Војска Југославије.

Није чудно што је народна војска освојила поверење народа односом према заједничком животу и доказима да доследно дели његову судбину. Јединице Војске Југославије пре, у току и после агресије на СРЈ нису се одвајале од народа, а сада учествују у заједничким акцијама у обнови земље. Грађани поштују Војску и због бројних прискакања у помоћ у случају елементарних непогода. Од почетка овог лета војне јединице учествовале су у гашењу пожара код Херцег Новог и Кумбора, затим у местима Делиблато и Дубовац код Ковина, на обронцима Маљена код Мионице, у рејонима Великог Градишта, Винци код Голупца, Мртвачког моста код Пирота, Беле Реке на Церу, Тополице код Даниловграда, Црног врха код Бора, Дубочице код Зајечара, Борског језера итд. При томе су коришћени и хеликоптери по одобрењу начелника Генералштаба Војске Југославије. У општини Сечањ, у ширем подручју тока Тисе и Тамиша, Војска Југославије је, у другој половини априла ове године, раме уз раме с мештанима спасавала пољопривредна добра, учествовала у заштити од поплаве и отклањању њених последица. Становници Лештана, Моштанице, Сремчице, Рушња, Брђана, Белог Потока и Зуца знају да је, када је било најпотребније, војним аутоцистернама допремана вода за пиће до њихових улица. Београђани су сведоци да су војни аутобуси кад год је долазило до саобраћајног колапса придавани Градском саобраћајном предузећу да би се што лакше регулисао њихов превоз.

Своју љубав према војном позиву и поштовање припадника Војске, грађани свакодневно испољавају коректним односом према војницима и старешинама, предусретљивошћу и искреном љубазношћу у међусобном обраћању, сарадњом када су јединице на логоровањима, гађањима и вежбама, безусловним учешћем у заједничким културним делатностима и слично.

(Не)морал агресора

Када је реч о моралу и способностима Војске, не треба заборавити да су наши војни експерти, у очекивању повратка на Косово и Метохију, закључили да је (не)морал основни разлог што припадници КФОР-а нису способни да обаве прокламоване задатке из Војнотехничког споразума и Резолуције 1244 Савета безбедности. Њихово понашање у „мировној, хуманитарној, а на тај начин и у моралној мисији“ најбоље илуструје исказ француског пуковника Емануела де Рижуфа поменут на трећој конференцији: „Треба постићи моралну предност над непријатељем, једном окрутном, али пресудном дволичном игром“.[4] То је очигледно доктринарни резон због којег су бројне српске куће изгореле наочиглед војника и старешина КФОР-а.

Неморал припадника снага за наметање мира је нескривен. Немачке јединице у саставу КФОР-а обележили су све српске куће у селу Мушниково жутом ознаком „икс“. У америчкој бази „Бондстил“ припремају се диверзанти, а они, свакако, не могу да допринесу миру и стабилизацији стања на Косову и Метохији. Поданици Бернара Кушнера покушавају да организују изборе, иако знају да избори, посматрано из правног аспекта, не могу да се спроводе у условима окупације. Париски „Фигаро“ и бечки „Дер штандард“ објавили су да се КФОР показао неспособним да заштити неалбанце и да се у његовом присуству наставља лов на Србе. Према писању лондонског „Гардијана“, КФОР штити терористе, сарађује са њима и ствара армију од тзв. Ослободилачке војске Косова. Лондонски „Тајмс“ је оценио да се после доласка „мировне мисије“ Косово и Метохија налази у стању „крвожедне анархије“.

Балкански пут дроге практично је легализован доласком тзв. мировњака, не само због чињенице да су на Косово и Метохију продрли албански мафијаши и да КФОР и УНМИК не обраћају пажњу на шиптарске трговачке малверзације него и због умешаности „кфороваца“ у трговину дрогом, која одавно угрожава младу генерацију на Западу. Британски официри Пол Гибсон и Едријан Фрир написали су у једној анализи да је КФОР слабо припремљен и веома неорганизован, а објављени су и подаци да све чешће долази до „пометње у ланцу командовања мировним снагама“.

Посебан проблем је и њихова неспособност самоконтроле, јер у својим редовима имају криминалце ослобођене издржавања казне и „псе рата“, ангажоване из других држава, што узрокује слабо обављање службе, дезертерства, самоубиства и саморањавања, учешће у криминалним радњама (силовања, убиства, недозвољена трговина „белим робљем“ и цигаретама, уцене, међусобне туче), уживање дроге и алкохолизам. На способност КФОР-а утиче и све више његових војника озрачених муницијом с осиромашеним уранијумом и оболелих од последица бомбардовања. Можда је то разлог што је америчким војницима забрањен излазак из базе, што су антиалбанска осећања учесталија и што нападе албанских терориста на колоне Срба посматрају равнодушно, незаинтересовано, уз осмех. Наравно, такве снаге не могу да остваре улогу предвиђену Резолуцијом 1244 и тзв. међународна заједница треба да нађе модус да Војска Југославије и полиција Републике Србије поново успоставе ред који је на Косову и Метохији владао до почетка стварења „новог балканског поретка“. У прилог претходно реченом је и чињеница да истина све више продире на Запад, упркос томе што земље чије су снаге на Косову и Метохији прикривају наведене податке од своје јавности. Већ је објављено да „добровољци“ из Немачке одбијају захтев НАТО-а да се додатно ангажују на Косову и Метохији.

Очевидно је да у наставаку агресије на СРЈ, пре свега специјалним дејствима, нису постигнути очекивани резултати. Висок ниво одговорности, обучености и патриотизма припадника Војске Југославије, уз бројне правовремено предузете мере командном линијом, и безрезервна подршка већине грађана СРЈ, били су брана свим страним насртајима на југословенско и народно биће Војске Југославије. Веома значајан подстрек јачању отпорности на испољену непријатељеву психолошко-пропагандну делатност имају резултати у обнови земље, у којој учествује и Војска, пробој истине у свет о отпору агресији НАТО-а и све снажнија подршка мирољубивих и напредних снага у свету југословенском опредељењу за одбрану самосталности, независности и изградњи равоправних односа у међународној заједници. За похвалу је и чињеница да је поред интензивног психолошко-пропагандног деловања и страначких активности сачувана нестраначка, политички неутрална позиција припадника Војске.

Очигледно је да је изостао успех агресора, што признају и они сами, будући да је ментални склоп Југословена остао тајна. За Запад је човек с нашег простора било да је грађанин, војник, полицајац, командир и командант – још увек загонетка. Честити људи знају да је Војска Југославије у садашњим условима оаза морала. Да је супротстављање монструозно снажном НАТО-у архетипско, и да је значајније од победе и пораза у сукобу. Знају да су одшкринута врата ка избављењу из могућег моралног суноврата, али и то да та врата, уколико Југославију нико не подржи могу да буду неповратно затворена за слободарски свет. Новинари могу много да допринесу борби за истину, слободу и правду, за човека и његов род, доброту и мир, уколико постигну истинску независност и одрекну се трке за сензацијама ради повећавања тиража. 

Треба очекивати да ће прикупљена и обједињена енергија угрожених народа, после процеса самосвести и препознавања сопствених врлина, преполаризовати и преорганизовати снаге, зауставити и преокренути нехумане светске процесе у корист поколења чије плодове мондијалисти сада необуздано убиру. Последњи написи објављени у „Тајмсу“, „Гардијану“ и „Индипенденту“ наговештавају да ће следбеници америчке администрације ускоро схватити да су погрешили поводећи се за идејама наднационалиста. Тада ће, ради сопствених интереса и своје слободе, напустити Косово и Метохију.

Хвала на пажњи.
Изволите. Поставите путања.

Напомене:

[1] Излагање сам у коначној верзији завршио 21. августа, а одобрено је дан касније. У међувремену, на крају радног времена 14. августа 2000. генерал Милен Симић, је рекао да треба да убацим у излагање и податке о моралу из истраживања за прво полугодиште 2000. године. Следећег дана сугерисао је да скратим увод који му је деловао есејски. Осим тога добио сам задатак да демантујем оптужбу КФОР-а да је ВЈ прелазила на Косово и Метохију. Био сам изненађен што текст први пут није у целости прихваћен, јер сам мислио да је добар и интелектуалнији него што је био према новом захтеву. Језичко редиговање текста обавио сам приватно, јер Одсек портпарола ВЈ није био формиран. После изузетно припремљене и одржане конференције није била ниједна примедба претпостављених лица, нити новинара. У 11 редакцијских извештаја „Политике експрес“, Вечерњих новости“, Данаса“, „Борбе“, „Политике“, „Блица“, Гласа јавности“, „Вијести“, „Војске“ и агенција „Фонета и „Бете“, осванули су занимљиви и значајни написи „Морал припадника Војске Југославије висок и стабилан“, „Сигурни браниоци“, „Високо поверење војника у војно руководство“, „Морал прва мета продужене агресије“, „Војска Југославије је с правом поносна на своју моралну снагу“, „Не очекујем сукобе у Црној Гори“, „Мировњаци довели Космет у стање крвожедне анархије'“...
[2] Питао сам новинаре „Данаса” 24. октобра 2000. године да ли ћу моћи за време „демократије” да пишем о НАТО-у и САД, као што сам то радио за време претходне (не)демократије. Ћутали су. Нису смели да разговарају уз микрофон отворено, бар онолико отворено колико је с њима причао НГШ ВЈ, иако је његова функција вишеструко осетљивија. Све је тиме речено.
[3] Шта би на то рекао амерички сенатор Сам Нан, који је говорећи о људском чиниоцу као ограничавајућем елементу у руковању модерном техником навео податак да је у КоВ САД једне године примљено 46 одсто војника с најнижим степеном интелигенције допуштеним за службу у оружаним снагама.
[4] Реч је о конференцији за новинаре одржаној 18. јула 2000. године.