Свет измиче ласу неспретних каубоја

Прилог проценама руске администрације и руском народу, ради бржег реаговања на актуелне процесе. У нади да ће текст неко превести на руски језик.

Иако је учествовао у креирању нових балканских граница, амерички председник Бил Клинтон није знао, нити је хтео да зна, суштину балканских међуетничких проблема. Први демократа света, имао је сопствене нерешиве проблеме с моралом и хуманошћу.

У праву је Владимир Путин када тврди да догађаје у Украјини изазива језуитска администрација Сједињених Држава. Уколико рат не почне 2014. прорачуни су (дакле не предвиђања и не процене, већ прорачуни) да ће Запад свој нови рат изгубити до 2018. године, а последица би био улазак Русије у Истамбул 2023. Реч је о неминовности да похлепни Запад настави с продором према Кини и још важнијој неминовности да изгуби сву моћ у том походу.

Маске су пале у сукобу са Србима и православљем. Сада је све откривено. Чак се још једном обрукао министар спољних послова Шведске, Карл Билт, крајем априла 2014. године, бесмисленом изјавом: „Православље је претња за западну цивилизацију“. Поход на Исток почео је оног момента када су председници САД умислили да су они разносиоци демократије и да њихов вид демократије (American way of life) треба натурити целом свету. Касније се потврдило да баш та администрација није слободна и да веома зависи од скупова најимућнијих људи у реду „Лобања и кост“, групи „Билдерберг“, „Трилатерали“... Показало се да је реч о пројекту, да сви председници САД изговарају исте речи и да је нови поход на Исток исто што и стварање „новог светског поретка“, те да је почео је 18. јануара 1989. године, иако је сигнал дао папа још 1979.

Сједињене Државе су добиле специјалну улогу и почеле да је ревносно обављају када је заклетву пред „Белом кућом“ у Вашингтону, положио демократа Вилијам Џонсон Клинтон, звани Бил Клинтон. За 42. мандат председника САД изборио се 4. новембра 1992. године, баш када је Вашингтон почео да усмерава „америчке виталне интересе“ према Балкану, а 43. мандат заслужио је 5. новембра 1996. као награду за три лична трофеја: Палестинско-израелски мир, Дејтонски споразум и ракетну одмазду, због интервенције Багдада на северу Ирака, којом је укроћен Ирак. У улози представника нације, која је опседнута сопственом демократијом и тежњом да је дели са свим становницима планете, амерички председник успео је да стекне имиџ главног креатора тзв. новог светског поретка. Ипак, његова слава и популарност у највећој мери били су засновани на великој агилности, личној амбицији и наметљивости, непрестаним иницијативама, „хуманитарним“ интервенцијама широм света, ноншалантном спортском понашању, простодушним загрљајима и младалачком помало несташном осмеху. Зато није чудно што је саудијски лист „Сауди газет“ прогласио Ричарда Холбрука за човека 1995. године, јер је допринео да Бил Клинтон постане „лидер светске класе, са највећим успесима на спољнополитичком плану“.

Занимљиво је, да председник Бил Клинтон у сваком тренутку показивао да је свестан да предводи супер силу и нацију која треба да уреди свет према свом лику. У Денверу, 20. јуна 1997. године понашао се толико арогантно и надмено да је, после једне од сесија, француски председник Жак Ширак рекао италијанском премијеру Романо Продију: „Ми овде губимо време“. Његово господарење осетили су становници Багдада након што се сетио да их бомбардује „због покушаја атентата на Џорџа Буша“; Кинези због подршке антикинеског режима на Тајвану; Руси после економске и информационе окупације; Кубанци, пошто је запретио кубанској влади да се не меша у провокативну церемонију кубанских емиграната на флотили чамаца, које је пратила америчка обалска стража и не крши „основне норме међународног понашања“; затим Иранци, Хаићани, Сомалијци, Срби..., укупно 35 разноврстним санкцијама изолованих „непослушних народа“.

Јадни муслимани

Иако је примао књиге о Србима (једна му је лично предата 9. априла 1994.) и располагао бројним доказима о српском вишевековном страдању, амерички председник није изустио ниједну реч којом би се та страдања окончала, напротив. Крајем јуна 1997., на вечери демократа у Вашингтону, показао је колико је надобудан, јер је већ пет година уређивао балканске односе, а није се потрудио да их схвати. Рекао је том приликом: „Шта је с Босанцима, међу којима буквално нема разлике? Сви су грешком историје подељени због политичких снага које су заједно дошле на простор садашње Босне. Правослаци су постали Срби, католици су постали Хрвати – или обрнуто – а људи који су остављени у средини колонизовани су од Отоманске империје и постали муслимани...“ Такву глупост може да срочи само политичка наказа и незналица.

Сада је сасвим јасно зашто је Бил Клинтон непрестано тражио подршку за укидање ембарга на оружје босанским муслиманима и давао изјаве, попут оне у Халифаксу, да су његове велике симпатије на страни муслиманске владе у Сарајеву, откуд то да његова супруга учи ислам и зашто су он и његова супруга честитали муслиманима на храбрости и поручили им да „нису сами“ и да „шаљу помоћ“. Остало је нејасно, како су Османлије успеле да колонизују народ који је остављен у средини и да ли је то она средина коју је НАТО бомбардовањима омеђио. Још је нејасније зашто све доказе о умешаности САД у рат на српским просторима Хашки трибунал није узео у обзир. Као да судијама није важна истина у судским процесима. Јесу то наивна питања. Очигледно да није реч о грешци историје, већ о њеном учењу из погрешних књига. Нажалост, неко је подвалио, потурајући фалсификате, једном од политички најмоћнијих људи света, или је тај лидер био пристрасан, а можда и неслободан – свеједно је.

Наравно, после свега што се догодило у 20. веку, никакво чудо што се историја учи из лоших извора. На пример, руски научници окупљени у научном центру „Русика“ изучили су југословенску кризу, ради стварања националне политике Русије, из књига које су написане у Загребу, Сарајеву, Лондону, Чикагу, Сијетлу, у којима су међуетнички односи анализирани на основу текстова о Дражи Михајловићу, Милану Недићу и Димитрију Љотићу, а пробрани су наводно објективни зналци: Анте Павелић, Мате Баришић, Нијаз Дураковић... Уколико нису желели да историју изучавају на основу дела српских историографа Ђорђа Станковића, Милорада Стојића, Душана Берића, Реље Новаковића и писаца попут Јована Цвијића, Јаше Томића, Јована Стерије Поповића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Симе Лукин Лазића и других, могли су о фалсификовању балканске историје од стране германске школе и Римске курије да сазнају од светски признате и познате хрватске историчарке Наде Клаић или од Хрвата српског порекла Даворина Периновића. Није их занимало. Ваљда ће их сада занимати.

Америчка освета

Сада Руси имају прилику да уче брзо, а да податке прикупљају из њиховог изворишта – Србије. Да се подсетимо. Прве председничке спољнополитичке активности Бил Клинтон је започео у фебруару 1993., само две недеље након инаугурације, радећи на измени плана Сајруса Венса и Дејвида Овена, не би ли га, како је он то рекао, учинио прихватљивим за босанске муслимане. Постигао је то Планом за решавање сукоба на тлу бивше Југославије из којег су проистекле све кључне операције у Босни. Два месеца касније Бил Клинтон је потписао декрет којим је регулисао пооштрени режим санкција према СРЈ и позвао амерички војни врх на договор у вези с војном интервенцијом. Обележио је америчку политику према Босни као жељу да се казни „српска агресија“ предлозима: Да се снаге УН распореде на босанско-српску границу, ради надгледања „блокаде Београда против босанских Срба“; повећају снаге УН у Македонији (уз учешће снага САД); и треће, да се америчке ваздухопловне снаге искористе за подршку и заштиту трупа УН које се налазе у муслиманским „заштићеним зонама“ у Босни. Било је јасно да су САД узеле учешће у рату у Босни и Херцеговини и да то никад неће признати. Венс-Овенов план Бил Клинтон је уништио изјавом да би САД могле да прихвате поделу Босне на три дела. Од 29. јула 1993. Сједињене Државе су постале један од главних актера у босанском рату, према Клинтоновој одлуци да америчке ваздухопловне снаге учествују у заштити УНПРОФОР-а.

Све време амерички председник се залагао за НАТО интервенцију у Босни (тврдио је да је беспредметно претити, ако се те претње неће реализовати). Затим је инсистирао на потискивању, односно повлачењу српских снага са Игмана (14. август 1993.), повлачењу српске артиљерије из близине Сарајева (9. фебруар 1994.) и Горажда (26. април 1994.), потискивању и протеривању српског народа из Славоније (1. мај 1995.) и Републике Српске Крајине (4. август 1995.)... Ради укидања ембарга на увоз оружја, здушно се борио против Савета безбедности, америчког конгреса и чланица Европске уније. Уједињене нације је оптуживао да су погрешиле што су Босни наметнуле ембарго на увоз оружја, са Конгресом је глумио сукоб све време рата, а Французима и Британцима је замерио да им је било важније да избегну укидање ембарга на увоз оружја него да спасу Босну. Више није могао да утиче.

Прво бомбардовање Срба било је по Клинтоновом плану за Босну одобреном 8. фебруара 1994. Упркос томе што је изјавио да Срби поштују захтеве НАТО-а Бил Клинтон је наредио да амерички авиони учествују у операцијама 10. априла 1994., када је НАТО бомбардовао српске положаје код Горажда. Заборављајући план који је потписао, Клинтон је пожурио да објави да су напади изведени према резолуцијама Уједињених нација.

Од првог до последњег НАТО бомбардовања Срба у Босни, амерички председник није мировао. Уследили су ултиматуми и напади, углавном америчке авијације, из НАТО састава. Без обзира што су Срби стално узмицали (Удбине, 21. новембра 1994,; Пале, 25. маја 1995,; Сарајево, Тузла и Горажде, 30. августа 1995,) нападе НАТО је пратила практично једнолична подршка Била Клинтона у понављаном исказу да је напад био примерен одговор на активности Срба у Босни. При том, изјавио је да је одлучио да, упркос ембаргу, САД не спречавају наоружавање муслимана.

Све до 2. јуна 1995. године амерички председник је сматрао да се сукоб у Босни продужава зато што су босански Срби непопустљиви, а у решавању босанског сукоба ослањао се на мишљење западних савезника, који су у то време Клинтонову политику видели као „потпуни пораз америчких покушаја да седи на огради босанског рата и диктира онима који су послали своје трупе у Босну шта да раде“. Међутим, од момента када је изнад Бањалуке оборен (а можда и није) амерички авион Ф-16, иако је изразио само уобичајену забринутост, иначе осветољубив и склон одмаздама, Бил Клинтон је узео ствар у своје руке. Већ 19. јула 1995., у телефонском разговору са Жаком Шираком и Џоном Мејџором, изнео је „јасне ставове о томе шта и како треба учинити у Босни“. За нови план, који се односио на агресивнију употребу авијације у одбрани Горажда и Сарајева, добио је на лондонској конференцији подршку из Париза и Лондона. И што је најважније, на основу тог плана уследила је подршка Клинтонове администарције хрватском општем нападу на крајинске Србе, под изговором да је хрватска офанзива изазвана нападима Срба у Босни. „Вашингтон пост“ је објавио да је дата прећутна сагласност „пошто САД нису биле у стању да пошаљу снаге у Бихаћ, па није лоше да то учини Хрватска“.

Као да се ништа није догодило, а није се догодило ништа посебно, јер је тек почела рутинска америчка освета, у време, када су у Србију, у најбржој сеоби Србља у историји, пристигле 151.934 избеглице, Вилијам Џонсон Клинтон је из свог врта говорио Американцима и свету да су циљеви САД у Босни: Минимизирање патњи становништва, обустављање рата, спречавање ширења рата и „очување интегритета босанске државе“ и да је Вашингтон још увек забринут за стабилност у југоисточној Европи.

За време најжешћих НАТО напада, које су користиле муслиманске и хрватске снаге за своје нападе, први демократа света лично је одобрио употребу крстарећих ракета, упозорио да ће НАТО наставити нападе ако Срби не повуку сво тешко наоружање и упутио јасну поруку босанским Србима да не могу ништа добити, а могу све изгубити. Била је то тачка на „и“. Срби су поклекнули и присиљени да потпишу план Контакт-групе. Уследио је 26. септембра 1995., у Њујорку, споразум о крају рата и 14. децембра 1995., мировни споразум о Босни и Херцеговини потписан у Јелисејској палати у Паризу, где се Бил Клинтон понашао као домаћин, јер је опет стигао пре свих и седећи дочекивао госте.

После свега Бил Клинтон је постао најбољи муслиман. Учинио је све да „Босна остане јединствена, међународно призната држава“, обавезао се да наоружава Изетбеговићеву армију и позвао Малезију и Турску да учествују у обуци и наоружавању босанске муслиманске армије. Обећао је и да ће, под одређеним условима, САД подржати учешће БиХ у „Партнерству за мир“.

Своју опредељеност Бил Клинтон је манифестовао и тако што се са српским представницима није сусрео ниједном до потписивања Дејтонског споразума, а муслиманске и хрватске представнике примао је у Белој кући и приликом посета других држава.

Домаћин Беле куће је и касније повлачио главне балканске конце. Значајно је, на пример, да је суспендовао санкције против СРЈ с напоменом да одлуку може опозвати уколико командант мировних снага НАТО у Босни утврди да Србија, Црна Гора или Срби у Босни не испуњавају своје обавезе по мировном уговору. Тако су Срби остали под сталном контролом Вашингтона.

Нису светски жандарми

Наравно, не осећају само Срби моћ америчких председника. Иако је америчка администрација у више наврата тврдила да САД нису светски полицајац, све чешће су се амерички председници ангажовали у уређивању света према својим назорима или нечијим на(д)зорима. Након што је у јулу 1993. упозорен Ирак, због неприхватања инспекције нуклеарних постројења, поред босанских брига, појавили су се и проблеми са Русијом. Од 21. септембра 1993., када је Борис Јељцин распустио руски парламент, амерички председник је био непрестано у вези са Москвом, да не би изгубио свог најпослушнијег партнера (американизовану кремаљску гарнитуру). Борис Јељцин је тада редовно обавештавао Била Клинтона о догађајима у Москви. Заузврат америчка администрација је пожурила с укидањем „антируских закона“ и брисањем свих ставова у којима су биле антируске констатације. Бил Клинтон је подржао потезе Јељцина и у Чеченији, али је условио помоћ Русији радикалном реформом руског друштва.

Прву годину Клинтоновог мандата обележила је и неуспела америчка интервенција у Сомалији. Под притиском јавности, средином октобра донео је три нове одлуке: О повлачењу трупа из Сомалије, у којој америчке трупе нису решиле ништа, а изгубиле су 32 човека; упућивању у Македонију најмодерније осматрачке технике; и поновном увођењу санкција Хаитију, због спречавања америчких снага у саставу УН да се искрцају на острво.

Клинтонова администрација изгледала је као стоглави змај, јер је успевала да истовремено одржава у расулу земље разбијеног СССР-а (на пример, Едуард Шеварднадзе је за Клинтонову подршку рекао да је „топла и дирљива“), отме Европској унији решавање балканског хаоса, укида (Вијетнам), одржава санкције (Северна Кореја, Ирак, Иран, Либија,...) и уводи нове санкције (Бурма), наоружава Јужну Кореју и Тајван, војно интервенише (Хаити) и поставља марионетске режиме (Хаити, Заир), решава блискоисточну кризу, утиче на балансирање центара моћи... У јулу 1994. окончане су „специјалне везе“ са Британијом и понуђено је, уместо тога, Немачкој јединствено партнерство у стварању јединствене Европе од Атлантика до Урала. Бела кућа је активно утицала на одлуке администрација у Атини, Анкари, Скопљу, Тирани, Кабулу, Токију и Пекингу, иако су са Јапаном САД биле у „аутомобилском рату“, а са Кином у „трговинском рату“, итд.

Заиста је Бил Клинтон постао симбол председника САД, будући да су сви следећи по свему личили на њега. Био им је узор или су са истог места примали безусловне налоге. Иницијатива Била Клинтона зачета на самиту КЕБС-а 1994. године у Будимпешти била је, по свему судећи, историјска. Тада је рекао да нико не може дати вето на ширење НАТО-а према истоку. У традиционалном годишњем обраћању нацији за 1997. годину председник САД је поновио: „НАТО мора да се шири на исток до 1999. године, истовремено земље које су биле непријатељи САД, могу да постану њени савезници“.

Бил Клинтон се понашао као да је имао на узици све велике силе, а посебно Кину, коју је провоцирао сусретима са Далај-ламом и представницима кинеског Тајпеха, и Русију, чијој је администрацији поручио да је Русија добила у НАТО-у право гласа, а не вета. Пошто су САД, очигледно, биле надјачале велике силе, није било чудно што су чиниле све да преузму међународне институције као инструменте за владање светом. У том смислу је био Клинтонов типично масонски, језуитски предлог да Савет безбедности одлучује који ће случајеви доспети под надлежност међународног кривичног суда, јер то значи да би оптужене бирала вашингтонска администрација.

Демократски морал

Ретко ко не зна да је сваки амерички председник производ дубоке државе, фантом државе (државе без граница) и да је он само главна лутка на концу. Шта све обухвата његова улога на унутрашњем плану свет је сазнао већ (тек) 20. јула 1993., када је Бил Клинтон сменио шефа ФБИ „јер је користио службени аутомобил у приватне сврхе и злоупотребљавао јавне фондове за подизање ограде око куће“. То је требало значи да САД предводи изузетно моралан човек. Уосталом, већ следећег месеца објавио је рат криминалу, којег има у његовом главном граду толико да је градоначелница Вашингтона захтевала од Клинтона одобрење за ангажовање Националне гарде у борби против криминала.

Чинило се да је недовољна ефикасност у обрачуну с криминалом и мафијом условљена и неким личним моралним проблемима тада најактивнијег америчког демократе. Јер, тек је прошла година дана од његовог настојања да овлада светом, а обелодањено је да у САД увелико траје афера „Вајтвотер“, у којој су главни актери Бил и Хилари Клинтон. Готово целу 1996. годину породица Клинтон се повлачила по судовима. Прво је у јануарском рочишту Хилари Клинтон провела четири сата пред Великом поротом. У априлу је „Њусвик“ објавио да су припадници ФБИ открили отиске прстију Хилари Клинтон на документима у вези с афером, и то документима који су „изгубљени“ у Белој кући две године раније. У мају су осуђени Клинтонови ортаци; у јулу је председник САД још једном сведочио, у августу су његови пријатељи ослобођени (сем једног његовог пословног партнера, који је зарадио две године затвора). У то време су Бил и Хилари Клинтон дуговали адвокатима више од 1.660.000 долара, па је нејасно колико вреди објављени податак да је Бил Клинтон у то време био „тежак“ 760.000 долара.

Када је средином јануара 1997. Паула Џонс оптужила Била Клинтона да је „сексуално узнемиравао“ и то поновила крајем маја исте године, лепушкасти амерички председник је затражио имунитет од Врховног суда, инсистирајући да се против њега не воде грађанске парнице док му траје председнички мандат. Председников морални проблем усложен је тврдњом његовог бившег пословног партнера Џима Мекдугала да је Клинтон као гувернер Арканзаса био упознат 1986. године с незаконитим зајмом од 300.000 долара и при том одржавао и романтичне односе са његовом супругом Сузан.

Тешко је петпоставити да би се неко толико неморалан увукао на амерички трон, али за случај да се то ипак догодило, било би лакше одгонетнути неке необичне поступке Беле куће. Наиме, у новембру 1994. САД су купиле 600 килограма уранијума из Казахстана (колико је довољно за израду 20-36 нуклеарних бомби), а Бил Клинтон је изјавио да на тај начин спречава терористе и потенцијално нове режиме да се дочепају опасног материјала. Лично је у октобру 1995. затражио да се преиспитају владини истраживачки пројекти који се обављају на људима (најстрашнији случајеви су 18 особа којима су без пристанка убризгали плутонијум), а оштећенима је понудио накнаду.

Свакако, председник САД ниочему не одлучује сам, али сноси одговорност за евентуалну личну недоследност, која је опасна због његове објективне политичке моћи. У пролеће 1994. године Бил Клинтон је говорио: „Нећемо се мешати у рат. Немамо виталне интересе у Босни. САД неће слати војнике у Босну“. Све је то погажено када је одлучио (он или неко други из групе „Билдерберг“, или у реду „Лобања и кост“) да 2.000 припадника америчких елитних трупа из луке Тулон стационира на домаку хрватско-босанске обале. Када су Јенки стигли на Балкан, републикански сенатори САД су лаконски и неодговорно прокоментарисали: „Клинтон не држи реч“, а њихов председник је објавио да ће Вашингтон мировне снаге у Босни обнављати сваких шест месеци до средине 1998. године и да је могућа нова и дужа улога за америчке војнике у Босни. На основу јавних реакција америчких институција, чинило се да једино Американци нису знали да ће остати у Босни, како дипломате кажу, „дубоко ангажовани“ у цивилним активностима и после предвиђеног одласка америчких војника из састава ИФОР-а (СФОР-а), а та врста ангажованости је у САД и доктринарно регулисана.

Четврта неистинита тврдња америчког председника односи се на укидање ембарга које је све време бесомучно заговарао, да би се 21. октобра 1994. пожалио свету чудном изјавом: „Нисмо за једнострано укидање ембарга, али смо обавезни према Конгресу, који то захтева“. Тада је први пут признао да се у Босни води грађански рат, за који је и пре и после те изјаве осуђивао искључиво Србе. На питање: Да ли САД шаљу оружје у Босну одлучно је одговарао са - „НЕ!“, иако је Представнички дом америчког конгреса одобрио милион долара за истрагу: Колика је лична умешаност Била Клинтона у иранском наоружавању босанских муслимана.

Како је изгледала демократија, када ју је неговао најпопуларнији демократа света, осетили су пилоти „Америкен ерлајнса“, у фебруара 1997., када им је за тили час прекинуо штрајк одлуком према закону о штрајковима железничких радника из 1926. године. Још горе су прошли припадници покрета „Тексас република“ (а они, свакако, имају више права на аутономију него косовски шиптари, које је подржавао Бил Клинтон, јер Тексас је као независна земља под притиском припојена Сједињеним Америчким Државама 1845. године). Наиме, тексашке побуњенике су одмах, у планинама западног Тексаса, опсели и „угушили“ савезни агенти и полицајци. Да је Србија имала амерички демократски закон Ибрахима Ругову би, као Ричарда Мекларена, ухваћеног вођу „сецесионистичког покрета за независност Тексаса“, чекало 99 година робије.

Свет је за бољу Америку

После свега што се догодило у последних двадесетак година, у којима је америчка политика пресудно утицала на креирање нових балканских граница, нормално је што су Срби почели да се самооптужују и узајамно оптужују. Јер, очигледно је америчко залагање за растакање националних бића и „будућих банана република“ („бонсаи држава“). При томе је Вашингтон све време подржавао тзв. мировне покрете, секте, фондације и агенције, стварајући им услове да у време различитих санкција и ембарга (у време везаности српског народа) несметано раде „свој посао“ (на разбијању Срба и Србије).

Наравно, проблеме с америчким начином живота и мишљења немају само Срби. Пред први сусрет са Клинтоном, Ђијанг Цемин је оценио америчку политику према Кини као „конфузну и арогантну“. Коментатор њујоршког дневника „Њујорк тајмс“ Вилијем Сеифајер изнео да је амерички председник Бил Клинтон, у замену за обећану финансијску помоћ, тражио од руског председника да изврши притисак на Србе. Дејвид Овен је критиковао америчког председника да је саботирао мировни план и „насамарио муслимане“. „Севодња“ је оцену о Билу Клинтону дала посредно, коментаришући рад једног од његових продуката – Хашког трибунала: „Хаг је Србима ставио на знање да у савременом свету може постојати и злочин без казне и казна без злочина, све у зависности од воље Била Клинтона, Вилијама Перија, Ворена Кристофера, Медлин Олбрајт и сличних“.

Док једни сматрају да је Бил Клинтон иницијативом за ширење НАТО-а на исток започео „разбијање НАТО-а изнутра“, а други да „сила бога не моли“ и да треба чинити све што Американци захтевају, многи су схватили да будући владари света не знају довољно да би успешно владали и да немају за то довољно личног ауторитета. Исто тако, за читав свет може бити опасно уколико Бил Клинтон није био искрен када је у годишњем обраћању нацији 1996. године рекао: „САД неће подлећи изолационизму, али ни глумити 'светског полицајца' – биће миротворац, бориће се против тероризма, ширења оружја за масовно уништење, организованог криминала, трговине дрогом, националне и религијске мржње и ван својих граница...“ Било би, при том, добро да је успео да у најдемократскијој земљи света не буде бездушних интервенција, каква се десила приликом штрајка њихових поштара достављача. За свет је боље уколико америчке администрације одустану од одлуке да укину ембарго на извоз најсавременијих врста оружја земљама Латинске Америке и, када већ свуда интервенишу, да завири и у Алжир, где исламски екстремисти свакодневно сеју смрт.

Но, све је то прошлост као планетарно искуство у вези са увођењем „новог светског поретка“, у којем су САД уз НАТО само један од инструмената, а амерички председници недовољно умне марионете. Пред светом је коначни обрачун квантитативне, језуитске, мамонистичке, западне цивилизације и квалитативне источне цивилизације. Победник се већ зна. Запад завршава своју погубну мисију, која траје већ пуне 2523 безбожне године. Нестаје поредак „великог брата“, иако тако не мисле „Илуминати“. Мегафинансијери покушавају да освоје исток изазивајући унутарсловенски рат у којем би, узгред, требало да нестане и православље. Материја је пошла на „умну енергију“ из које је потекла. Нису сва оружја видљива. Вероватно ће људи убрзо након рата схватити, зашто се бездушност, лаж и мржња не исплате.