Америчко сидро у Сарајеву

Лист „Српски глас“ бр. 46, у Зворнику, Република Српска, мај 1997.

Избијање Сарајева из српских глава

Недељник „Ревија 92“ бр. 213, 12. децембар 1997.

Сједињене Америчке Државе успеле су да преотму контролу над Балканом од Европске уније. Амерички војници експериментишу на босанском полигону.

Вест да амерички генерал у пензији Фредерик Френкс помаже босанско-херцеговачким муслиманима и Хрватима у Босни, објављена крајем јануара 1995., највише је значила војним аналитичарима, који су знали да је стари Френк заједно са генералом Гордоном Саливеном коаутор најновије америчке доктрине. Дакле, у Сарајево је стигао највећи експерт за „пројектовање силе“ и мобилност јединица. Када је први пут представљао нову америчку доктрину, Френкс је нагласио да је у америчком конгресу одлучено, „ради оздрављења америчке привреде“, да се смањи буџетски дефицит преко војног буџета, што је изражено, између осталог, и затварањем око тридесет војних и поморских база. Али је подвукао, да су наведене промене, у складу са новим концептом интервенција и вишеструким улогама САД у свету.

Политичка, углавном наднационална и експанзионистичка компонента доктрине, заступљена је опредељењем да ће се америчка војска употребљавати у мировним мисијама и хуманитарној помоћи нацијама које развијају демократију. Генерал Гордон Саливен је истом приликом додао је да ће Америчка армија бити тако организована да ће моћи „брзо и ефикасно да маневрише снагама у операцијама у дијапазону од борбе са наркомафијом у Јужној и Централној Америци, до рата у Заливу и интервенције у Панами“.

Пошто се политика увек одражава на војну доктрину, после свега што се догодило на просторима претходне Југославије, јасно је да САД негују Балкан као вечито „буре барута“ не би ли се и даље задржали у Европи. Присуство генерала Френкса је троструко индикативно: Прво, очигледно је да проверавао резултате још једног америчког доктринарног експеримента; друго, Балкану је придат прворазредан значај, и треће, Босна остаје под америчком контролом и ништа се у њој не сме препустити случају.

Вероватно не треба ником објашњавати да је свеједно да ли су на Балкану америчке или НАТО снаге, јер су амерички генерали и адмирали на свим кључним функцијама у НАТО-у. Присуством СФОР-а у Босни успостављена је и употпуњена америчка превласт над Балканом.

Румунија, Мађарска, Бугарска, Албанија, Словенија и Македонија приступили су између 26. јануара 1994. и 15. новембра 1995. године „Партнерству за мир“ (које је у ствари предворје за улазак у НАТО). Хрватска своју перспективу види у истој алијанси. Грчка је и раније била чланица НАТО алијансе. СР Југославија тежи реинтеграцији у међународну заједницу. Босна и Херцеговина је на основу Дејтонског споразума под неком врстом међународног протектората, а на њеној територији су снаге Северноатлантског пакта. Албанија, која има стратешки кључну позицију за НАТО, понудила је базе Америци и већ прихватила америчке бомбардере и формирала центре за борбену обуку. Део америчких снага из база у Немачкој прешао је у бившу југословенску републику Македонију. У штампи је објављено да се из Мађарске осматра ваздушни простор изнад простора претходне Југославије, да се формира „Мали Пентагон“ у Румунији, затим да је премештен центар ЦИА из Београда у Софију, где су на располагању НАТО-у аеродроми, навигација, складишта и болнице, те да је у Приштини отворена Америчка информативна агенција УСИА. итд.

Према америчком плану 

Америчка заинтересованост за балкански простор расла је од краја јуна 1991. године, када су САД подржале ултимативни захтев Европске заједнице да се контроверзни Стипе Месић изабере за председника колективног шефа СФР Југославије. Признавање Словеније и Хрватске од стране Европске заједнице и изјава Алије Изетбеговића да ће "мир жртвовати за суверену Босну" наводно су изазвали у Вашингтону благу забринутост. После иницијативе да се СР Југославији уведу санкције, америчка делегација је тражила да се не прихвати захтев СР Југославије да настави мандат СФРЈ у Уједињеним нацијама.

Од 10. фебруара 1993., када је објављен амерички план (тзв. План Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије), САД су преузеле у своје руке решавање кризе на Балкану. На српској непокорности заснован је план ширења НАТО-а на исток преко Балкана. На основу разрађеног америчког концепта, предузете су бројне мере које су условиле да узмицање Срба према Дрини прати ширење Запада према истој граници.

У Вашингтону је одлучено да се Србима у Босни запрети укидањем ембарга на увоз оружја за босанске муслимане. Покренута је иницијатива да се план Венса и Овена реализује упућивањем у Босну 70.000 „плавих шлемова“. Припремљено је за дејства по српским циљевима у Босни 250 америчких ловаца и бомбардера. Предложили су да се снаге Уједињених нација распореде на босанско-српску границу, ради надгледања „блокаде Београда против босанских Срба“ и дуж границе Албаније и „српске провинције Косово“ и да се америчке ваздухопловне снаге користе за подршку и заштиту трупа ОУН, које су се налазиле у муслиманским „заштићеним зонама“ у Босни.

У лето 1993., иако су вашингтонски званичници тврдили да „Босна није витални амерички интерес“, америчке снаге су биле ангажоване за одржавање зоне забрањеног летења, бацање хране из ваздуха и обезбеђивање тзв. хуманитарних летова. Америчке дипломате најчешће су тврдиле да је југословенски конфликт европско питање и да ће САД помагати Европи само као њен партнер.

Међутим, крајем јула 1993. почиње активнија америчка улога у босанској кризи. Наиме, САД су од тада биле спремне за „одмазду из ваздуха“ према Клинтоновој одлуци да америчке ваздухопловне снаге учествују у заштити УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини. Шеф Здруженог генералштаба америчке војске Џон Шаликашвили је жалио што су „Сједињене Државе пропустиле шансу да од самог почетка преузму водећу улогу у босанској операцији тврдећи да је „криза у Босни лекција за свет шта се догађа када нема америчке водеће улоге“. Америка је од тада заговарала тзв. концепт ваздушних напада.

Амерички генерали долазили су у Загреб да се упознају са ставом Хрватске о мандату УНПРОФОР-а и да би оценили стање у Босни и Херцеговини и проценили учинак евентуалних ваздушних напада, уколико се на то одлуче. Истовремено, Председник Бил Клинтон је, у замену за обећану финансијску помоћ Русији, тражио од руског председника да оствари притисак на Србе. Из Вашингтона су уцењивали СР Југославију тврдећи да би прихватање америчког плана (стварање лабаве федерације Хрвата и босанских муслимана и касније лабаве конфедерације те федерације са Хрватском) могло да доведе до укидања њених санкција, иако је било очигледно да „америчка иницијатива“ (око хрватско-муслиманског споразума) за решења сукоба у бившој БиХ забија клин између Срба у Крајини и других Срба.

Америчка офанзива 

Преузимајући све више балканску иницијативу, дипломате из САД су предузимали многе друге мере за дестабилизацију Балкана. Конгресмени САД су тражили признање „републике Косово“. Амерички медији прећуткивали су хрватске и муслиманске офанзиве, игнорисали кршење ембарга на увоз оружја и отворено сатанизовали Србе. Представници Стејт департмента сугерисали су влади у Сарајеву да препушта Србима да не прихвате америчке предлоге. Истовремено нису дозвољавали ниједној земљи да сарађује са српским властима, инсистирали су на продужењу санкција Србији, ометали рад Комитета за санкције и спречавали осуду Хрватске због блокаде УНПРОФОР-а и других прекршаја међународног права.

Амерички генерали Галвин, Сент, Френкс, Сјуел и Бојтс били су плаћени саветници владе Алије Изетбеговића, а сличан тим се налазио и у Загребу. Они су организовали армију Босне и заједно са инструкторима обучавали муслиманске и хрватске снаге. Америчке снаге су достављале обавештајне податке, посредством новог америчког шпијунског система инсталираног над Босном и помагале градњу импровизованих аеродрома.

Потврђено је да су Американци наоружавали муслимане и Хрвате и финансирали њихово наоружавање и обучавање, а да су њихови обавештајци били чак и у улогама возача УНПРОФОР-а. Мадлен Олбрајт је међу првима захтевала да се бомбардују Срби у Босни. Зато није чудно што су 25. маја 1995. амерички авиони у саставу НАТО-а напали Србе код Пала. Америчка дипломатија је непрестано претила искључиво Србима. Њихов амбасадор присуствовао је потписивању сплитскг споразума Туђмана и Изетбеговића, а тиме су САД дале "зелено светло" за војну интеренцију на Републику Српску Крајину.

Док је 29. августа 1995, у напуштеној Крајини падао снег, Американци су пре(д)узели завршну фазу решавања кризе на Балкану. Своју хуманитарну ефикасност показали су десетак дана касније, када су са ратне крстарице „Нормандија“ из Јадрана испалили 13 крстарећих ракета „Томахавк“. Гађани су привредни, стамбени и војни објекти у и око Бањалуке. На мети су били ПТТ и ТВ објекти, стамбене зграде, аеродром, касарне и положаји средстава противваздушне одбране.

Америчко усидравање на Балкану 

Непосредно након историјског и највећег бомбардовања НАТО-а, Вилијам Пери, амерички министар одбране, пренео је ултимативну одлуку САД да се успостави мир до краја 1995. године. Тако је и било. Швајцарски дневник „Нуво котидијен“ је објавио: „Последњи војни успеси хрватске и муслиманске војске и у Крајини и у Босни, сасвим је јасно, резултат су директног америчког ангажовања у корист тих нових 'победника' – НАТО ће највероватније у наставку 'мировне мисије' бити искључиово против Срба“. Да ли треба закључити да је политика САД била и остала (на њихову несрећу) прозирна?

Јавна је тајна да Американци у Босни испробавају најновију војну технику, специјална одела, шлемове, плочице за препознавање непријатељског наоружања и опреме, камере које су способне да снимак одређеног терена проследе командном центру за 90 секунди, пене које спречавају експлозију мина и сл. Под америчком контролом је и тешко оружје у српским војним базама. У Брчком су САД поставиле свог супервизора и одредиле „међународне полицијске снаге“ и тако још чвршће преузеле управљање балканском (босанском) кризом, док су друге две стране (муслиманска и хрватска) у међувремену постале потенцијални власници града, који према Дејтону није требало да се етнички дели, јер су све територије према споразуму подељене.

 *   *   *

Вилијам Коен, секретар одбране САД, предвиђа да ће се војно ангажовање САД у Босни окончати до јуна 1998. године. Сада је више него јасно, да ће САД када за годину дана оду амерички војници заправо остати дубоко укорењене у срцу Балкана, јер ће се (можда) извући само војне снаге које, пре свега, служе као претња. Учиниће све да Балкан за њих чувају други, а они ће владати у свим другим димензијама: Економској, дипломатској, информационој, психолошкој, културолошкој, религијској, ...

 

Накнадни коментар:

У октобру 2017., више од 20 година касније, скоро се ништа није променило. Америчка администрација „тера“ и даље балканску политику по Клинтоновом плану. Председник Србије Александар Вучић одговорао је на примедбе које је изнео заменик помоћника државног секретара Сједињених Америчких Држава Хојт Брајан Јиа. Господин Ји је изразио забринутост „због перцепције да је Србија једном ногом на путу ка Европској унији, а другом ка савезу са Русијом“. Изразио је и забринутост због руског утицаја у региону. Нагласио је важност наставка дијалога „Србије и Косова“ и истакао важност унутрашњег дијалога у вези са Косовом. Амерички званичник је, такође, истакао важност постојања опозиције у демократском друштву. Састанку је присуствовао и амбасадор САД у Србији, Кајл Скот. Иначе Ји је дан раније рекао „да руском центру у Нишу не треба да се да дипломатски статус“. После састанка са премијерком Аном Брнабић, Хојт Брајан Ји је додао: „САД ће дати Србији сву помоћ на њеном путу ка ЕУ“.

Све је остало неизмењено на политичкој сцени: Омаловажавање Србије (није је удостојио својом посетом ни државни секретар), Србија је приморана да се правда, Србији се издају задаци, опозиција је добила исту улогу као пре 2000. године, новинари су се поделили на оне који су плаћени од стране САД и остале.

Једино је нов однос САД према Русији, јер су Руси уместо послушника постали брана америчкој доминацији на Балкану. Биће занимљиво ко ће у догледној будућности владати горућим Балканом.