Страх самопрождируће Америке
Заслужено страховање САД од одмазде
Лист “Ревија 92” бр. 261, 15. октобар 1999.
Судећи према ставовима из војне стратегије Сједињених Америчких Држава највећи проблем њиховог одбрамбеног система могли би у 21. веку да буду тзв. џокер сценарији. Пренеражен због чињенице да су обавештајним службама САД промакле припреме за илегално тестирање индијских нуклеарних бомби, Лојд Спенсер, председавајући Одбора за безбедност Представничког дома САД је, 5. августа 1998., јавно изрекао можда најнеобичнију мисао садашњег времена: „Ми (у САД) немамо никакву одбрану“. Плашећи се да САД контролишу недовољно и на неодговарајући начин своје потенцијалне непријатеље, Портер Гос, председник Комитета за обавештајне службе истог Представничког дома, позвао је Џорџа Тенета, директора ЦИА, да одговори на питање: Да ли је власт Садама Хусеина већа, мања или је остала иста после непрестаних авионских напада на Ирак?
Бојазан америчких конгресмена, који све више подсећа на страх од могуће одмазде, на посебан начин указује на растућу психозу свих Американаца. Они су опседнути разним врстама непријатеља. Наиме, у многим стручним и научним студијама забележена су разврставања непријатеља и предвиђени начини њиховог будућег дејства. Описани су непријатељи попут држава које су Сједињене Државе затвориле у политичко-економске резервате, терористичких организација, затим хакера, бивших специјалаца и полицајаца, људи у медијима, нарко мафије и сличних. Размотрене су њихове специфичности и начини борбе против њих. Роберт Бакнер из Сан Бернардина, у студији „Петодимензионални рат...“ показао је, на најбољи начин, да су Американци свесни своје неизвесне будућности.
Роберт Ф. Елсфорт, директор Атлантског савета, потврдио је америчку опседнутост проблемима безбедности и одбране. У напису „Амерички интереси у новом веку“, објављеном у часопису „The Bulletin of the Atlantic Council of United States“, угледни стручњак је навео пет, веома индикативних, „виталних“ националних интереса САД: „1) Спречити, одбити и смањити опасност од напада нуклеарним, биолошким и хемијским оружјем на Сједињене Државе, 2) спречити појаву непријатељске хегемоније у Европи или Азији, 3) спречити појаву веће непријатељске силе на границама САД, као и у области контроле над морима или космосом, 4) спречити катастрофалан колапс важних глобалних система (трговине, финансијских тржишта, енергије и животне средине), и 5) обезбедити опстанак америчких савезника“.
Заснован страх од одмазде
Већина људи која верује у космичку правду сматра да су Американци заслужили да живе у страху од одмазде. Најмање што су заслужили, то мисле и сељаци из околине Пожаревца, из Ивањице и са Рајца, јер не могу да опросте Американцима „кромпирову златицу“, је да америчка деца сањају да им Индијанци припремају резервате на Источној обали, да Јапанци проверавају најновије наоружање за масовно уништење дејством по градовима на Флориди, или да их наизменично већ 50 година бомбардују и ракетирају ваздухопловне снаге алијансе састављене од снага Кине, Кореје, Гватемале, Индонезије, Кубе, Вијетнама, Конга, Лаоса, Перуа, Камбоџе, Ел Салвадора, Никарагве, Гренаде, Либије, Панаме, Ирака, Босне и Херцеговине и СР Југославије. За оне којима је скуп наведених држава чудан треба да се напомене да је то несуђена коалиција састављена од држава које су бомбардоване у војним интервенцијама САД од Другог светског рата до данас. Америчка ноћна мора требало би да замени чувени „амерички сан“ и не треба да буде блага и безазлена, јер када би се објединио само део бомбардованих народа ове планете (довољно би било да се удруже Кинези, Јапанци, Корејци и Ирачани), Сједињене Државе, вероватно, не би имале шансе да се одбране, а када би алијанса бомбардованих користила америчке, бескрупулозне, ратне принципе, у Њујорку, Вашингтону и Лос Анђелесу вероватно не би остао ни камен на камену.
И док још увек небомбардоване земље стрепе од даљег остваривања „америчког сна“, а бомбардоване земље очекују да ће америчкој доминацији неко коначно стати на пут, геостратешки аналитичари и војни експерти у Пентагону настоје да развију програм сопствене одбране заснован на државној стратегији до 2015. године. Свака од објављених варијанти одраз је нешто другачијег суочавања с прогнозираним изазовима које ће, према њиховим проценама, наметнути безбедносно окружење Сједињених Држава и будуће светске мега тенденције, као што су повећане могућности комуникације, смањење сировинских и енергетских ресурса, повећање имовинског јаза између богатих и сиромашних, цивилизацијске разлике у земљама под контролом Сједињених Држава итд.
Приликом избора одбрамбених верзија, амерички аналитичари добро су проценили своје будуће безбедносно окружење и, очевидно, пажљиво су разматрали брзину и след промена предвиђених за период до 2015. године. Наиме, они очекују да ће већ током неколико следећих година бити суочени с низом изазова као што су: 1) Један број операција у ванредним ситуацијама мањих размера, 2) опасност од спољне агресије већих размера, 3) регионалне опасности, 4) пролиферација (недовољно контролисано ширење) усавршеног оружја, 5) стално ширење савремених технологија, 6) разне транснационалне опасности, и 7) повећана опасност од, такозваних, асиметричних напада.
Посебно се припремају за суочавање са све боље материјално подржаним асиметричним изазовима, који укључују употребу хемијског, биолошког, а евентуално и нуклеарног оружја. Уз то, сматрају да је логично да се организују за одбрану од напада на информатичке системе и државну инфраструктуру. С друге стране, тероризам је постао већ позната америчка опсесија, али као веома значајну новину међу активностима, које треба предузети приликом супротстављања наведеним изазовима, амерички аналитичари посебно наглашавају суочавање с непознатим бројем „џокер“ сценарија.
Џокер сценарији су, у суштини, новонастале ситуације условљене новим технологијама које преко ноћи могу да угрозе америчку светску хегемонију. Затим могућност да Американци изгубе прилазе објектима од критичне важности и линијама комуникација у кључним регионима света, и, коначно, опасност да, како у Вашингтону кажу, „неперијатељски фактори“ преузму режиме који су пословично одани администрацијама Сједињених Држава. Ту су и сви непредвидиви потези појединаца и група усмерени да нанесу било коју врсту штете грађанима Сједињених Држава. Такви сценарији добили су име због могућности да се догоде непредвиђено – изненадно, као из рукава, баш као што се десило с индијским нуклеарним бомбама или рушењем авиона Ф-117А код Буђановаца у Срему.
Организовани у потпуној тајности, у намери да се заустави ширење Запада, наведени сценарији би, према схватањима америчких војних експерата, могли да угрозе интересе САД код куће и у иностранству. Мада војни прогнозери у Пентагону сматрају да узети појединачно, ти сценарији нису вероватни, ипак су веома опрезни, јер се плаше да ће се они догодити уколико се „сценографи“ удруже. Јер, ако се анализирају заједно, вероватније је да ће се један или више њих заиста остварити, него да ниједан неће. Поред тога, закључили су, да иако је вероватноћа убацивања у игру појединачних „џокера“ можда мала, њихове последице могле би бити непропорционално велике. Према томе, Сједињене Државе морају одржавати војне потенцијале довољне за парирање таквим догађајима.
Џокер сценарији као претње
Колико је значајно да се правилно и реално процене нови изазови, исто толико је важно да се правовремено дође до података о настајању опасности. Сада је један од основних проблема америчких обавештајаца чињеница да последњих неколико година „круже“ материјали у вези са планетарним значајем србског народа, огољавањем завере против Срба, Словена и православља (посебно против њихове историје), моћима и потенцијалима које садрже подручја на којима су заустављени најмоћнији светски силници попут Турака, Аустроугара, Немаца, Американаца…, предсказањима у којима су презрени Американци почели са самоуништавањем на Балкану, итд.
Зато многима изгледа да, док се америчке снаге „батргају у балканском српском“ глибу, Руси, Белоруси, Кинези и Индуси користе време, које су за њих купили Срби, још једним супротстављањем нарастајућем светском злу, за припрему за коначни обрачун, сличан оним које је свет имао са Наполеоновим, Вилхелмовим и Хитлеровим снагама.
(Зато није чудно што су агенти ЦИА потрошили баснословне количине долара за тражење тзв. Механизма римске империје, на подручјима Вишњичке косе код Београда и у региону званом Полом-Римски Градац, на обали Дрине, у потрази за Земаљским космичким поларним диригованим супер часовником, за који заговорници „Звезданог система одбране“ у својим проспектима тврде да користи енергију кретања космичких тела, тражећи потврде о постојању „Космичког левка“ код Ниша и трагајући за резултатима рада група „69“, „Теодор 34“ и „Ранђел 11“).
Показало се да су веома заинтересовани за тзв. Теслино и електромагнетно оружје, чије технологије нису у потпуности у америчким рукама. Чак су и у својој војној доктрини објављеној на 218-ти рођендан КоВ САД, 14. јуна 1993., навели да их забрињава лак приступ наоружању високе технологије (који сада имају и приватне војске нарко мафије), постојање тактичких балистичких ракета, оружја за масовно уништавање, глобалних позиционих система, средстава мобилне телефоније и слично.
Амерички доктринолози су закључили да се убрзано повећавају могућности доступне америчким потенцијалним непријатељима и да присиљавају САД да развијају нове способности много брже него раније, ако желе да задрже предност. Уосталом, као што је најпознатије биолошко оружје, „вирус сиде“, несмотрено пренесено у људски свет из америчких лабораторија, тако су већ из биореактора „процуреле“ нове масовне убице – бацили антракса, микроорганизми звани лептоспире и бактерије туларемије – изазивајући трагедије, које су једва стављене под контролу.
Експерименти у земљама изван америчке контроле посебан су проблем америчких обавештајних служби. Један од водећих руских истраживача у програмима биолошког оружја, Канатјан Алибеков, сада Кен Алибек, тврди да је у строгој тајности развијено ново биолошко оружје на бази биорегулатора, које делује уништавајуће на нервни систем. Наравно, да амерички стручњаци знају да се такви истраживачки поступци у приватним, малим, скривеним лабораторијама у другим државама не могу ставити под потпуну контролу. А то је прави пример за „џокер“ сценарио.
Разуме се да нико не може оспорити способност америчких прогнозера, проценитеља и предвиђача. Наиме, истина је да они већ деценијама на најбољи начин предупређују све пропратне пропусте у војном, политичком и економском систему и смањују предвидљиве грешке на занемарљиве вредности. Непрестано воде рачуна о припреми за предузимање правовремених корака да би заузели најповољнију позицију за ефикасно реаговање на мало вероватне, али значајне, будуће претње, као што је скоро појављивање неке регионалне велике силе или као што су „џокер“ сценарији. Такав приступ одбрани смањио је вероватноћу да настану непредвидљиве претње највећој светској суперсили. Основа приступа процени будућих ратова у америчком Министарству одбране је, као што је наведено, усредсређивање пажње на предупређење евентуалних претњи које би, мада мало вероватне, имале теже последице и којима би супротстављање било скупо. Мада такво осигурање ни у ком случају није бесплатно, пошто треба да се оствари у неизвесном окружењу ограничених ресурса, оно је релативно приступачано, али је сигурно мудар начин да се избегне ризик због неприпремљености за нову претњу, посебно у ситуацији када и сами знају да ће остатак света искористити сваку њихову грешку у одбрани.
Будући да Американци живе за долар, није чудно што све време воде рачуна да случајно не развију погрешне потенцијале, или да сувише рано не остваре могућности које ће до момента када буду потребне застарети. Дакле, они таквим приступом одгађају или избегавају скупе инвестиције у будуће могућности које им можда неће ни бити потребне.
Самопрождирућа Aмерика
Тврдњу да огроман број људи у свету жели да се Американцима врати зло које су они другима наметали није тешко доказати. Албанац Ферхат Диноша многе је шокирао изреком у парламенту Црне Горе: „Ко се не освети, тај се не посвети“, а требало би да се зна да изречено није албански специјалитет. Напротив. Може се рећи да су освете и одмазде амерички специјалитет, а да су им слични сви који се заклињу и злопамте, на пример Арапи или конфучијевске нације. Америчка моћ делује несамерљиво једино када се заборави колику су енергију већ потиснули у душе будућих непријатеља. Када би сви појединци, оштећени на било који начин од Американаца, одлучили да у истом моменту узврате колико могу, америчка моћ би нестала у том трену.
Ехо свих америчких злочина као да се појачава и убрзава. Када се свевремено и космолошки посматра понашање садашње америчке администрације, али и свих америчких владајућих гарнитура, од покоља над Индијанцима, преко нуклеарног напада на јапанску Хирошиму, масакра у корејском селу Но Гун Ри, и „крвавог пира“ у вијетнамском месту Милаја, до ракетирања српског Косова и Метохије осиромашеним уранијумом, може се тврдити да су амерички председници највећи непријатељи Сједињених Држава, јер чине све да његова нација умре презрена на најстрашнији а, при том, праведан начин.
Бил Клинтон и његови следбеници чине највећи злочин према сопственој нацији тиме што јој ускраћују истину о поретку који успостављају, затим што својим грађанима ускраћују знања покушавајући да смањивањем прага знања створе услове за једноумље. Прихватањем и стварањем секти ремете менталну матрицу сопственог становништва и труде се да препарирају непослушне народе широм планете. Најгрубље психолошко отупљивање чине тзв. контролом ума према идејама насталим у институцијама какве су ЦИА и Тејвисток институт. Као последица таквог америчког приступа, намењеног за владање светом, вероватно је да њихови грађани не знају да чине злочине и шта њима изазивају, стога неће разумети шта им се догађа, нити ће знати да се бране када буду осветници на њиховим вратима.
Креатори „новог светског поретка“ очевидно верују само у себе. Звучи мистично, али требало би да се запитају следбеници и потомство Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена и Веслија Кларка, како ће се на њихову будућност одразити убиство једне од најбољих ученица београдске математичке гимназије Сање Миленковић, која се затекла на Варваринском мосту када су од њих упућени НАТО злочинци гађали пијачне пролазнике. Ако не знају да се уплаше за своју судбину требало би да проуче дела Николе Тесле и својих познавалаца космичких закона попут Џемса Чечварда, Артура Пауела, Ептона Синклера, Ернеста Шредингера и других истраживача заборављених знања предака – њихова дела могу да оплемене запостављену душу.
С друге стране, сасвим је извесно да су расистички васпитани Американци изгубили своју прву битку за будућност, у којој су наумили да доминирају, оног момента када је број Црнаца у Вашингтону премашио 50 процената – сада је у главном граду САД више од 95 одсто тамнопутих грађана. Верификацију кључног америчког пораза треба очекивати оног дана када председник САД буде Колин Пауел или неко од следбеника Луиса Фаракана, лидера црних америчких муслимана, који је одавно рекао да је Америка без срца и нехумана, и да се, уколико се настави њена освајачка политика, плаши за америчку будућност.
Можда, када се успостави „нови светски поредак“, нико неће покушавати да се освети Американцима, јер ће се, по свему судећи, оно што су замислили да се догоди другима, догодити њима. Наиме, они би у свом светском поретку могли заувек да нестану и да се неповратно национално изгубе. Те специфичне освете и одмазде поробљених и угрожаваних се на неки начин већ догађају и унутар Сједињених Држава, па их у очекиваном и очевидном облику неће вероватно ни бити. Наиме, америчка нација се из дана у дан претвара у мултиетничко друштво: Први пут у тој земљи хиспано-латинска деца по броју надмашују црначку децу (само у току једне генерације, проценат беле деце опао је са 74 на 66 процената од укупног броја деце у САД). На основу општих трилатералних процеса у свету, у којима Американци имају кључну улогу, намеће се занимљиво питање: од кога ће се то бранити Американци, када нестају ухваћени својим замкама.