Немцима опет тесно у Немачкој

Лист "Ревија 92" бр. 175, 28. јун 1996.

Немачка је још једном морала да прође кроз "балкански тунел" да би можда у једном од нових покушаја заузела место прве силе света. Све већа политичка моћ Немачке резултираће, вероватно, новом војном доминацијом.

У борби за остварење "кинеског бума", о којем је говорио кинески вицепремијер Џонг Иаохуа почетком маја 1994. године, у разговору са председником Сједињених Држава Билом Клинтоном, скромно тврдећи да ће његова земља тек негде педесетих година 21. века постати најразвијенија на свету (иако би садашњим темпом развоја то постала за 13,5 година), Кина се свакодневно рве с владајућим економским супертешкашима. Одбијајући напад Сједињених Америчких Држава на пољу информатике у области интелектуалних права, не би ли спречила избијање трговинског рата, кинеска администрација била је приморана да истовремено залупи врата делегацији Бундестага, која је требало да отпутује у Пекинг и посети кинеску аутономну покрајину Тибет и да обустави рад немачке фондације "Фридрих Најман", због антикинеске активности те фондације. Јасно је да ће Кини пут до Олимпа посипати Сједињене Америчке Државе, јер су то чиниле од пораза Кине у англо-кинеским ратовима, али је занимљив и утицај Немачке на далекоисточне регије, с обзиром на то да је нарастање немачке моћи, такође, неспорно.

С друге стране, Немачка непрестано доказује да је незаобилазна када се одлучује о светским мегатрендовима. Последњих месеци бонска власт, у присним односима са Сједињеним Америчким Државама, проширује подручја НАТО и Европске уније. Своју снагу Немци манифестују тако, што се усуђују да не испуне поједине захтеве Вашингтона, као што су то учинили када нису пристали да Михаел Штајнер наследи Карла Билта на месту високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини. Иако војни геостратези знају да је ширење НАТО у интересу Немачке, бонски аналитичари не презају да оптуже САД да инсистирају на ширењу атлантске алијансе с мотивом да продају наоружање. Обновљени ривалитет између САД и Немачке све је прозаичнији. Клинтонова администрација предлаже да Немачка постане стална чланица Савета безбедности, не би ли део свог учешћа у буџету УН смањили и пребацили на Немачку. На куртоазност вашингтонско-бонског односа указује и податак да је амерички амбасадор Чарлс Редман напустио дипломатију и амбасадорско место у Бону у јуну 1996. године и да је од тада америчка амбасада на Рајни без "шефа".

О тренутној снази Немачке довољно казује арогантно понашање немачке администрације на међунардним скуповима, а можда највише показују речи немачког канцелара Хелмута Кола изговорене 12. маја 1995., када је дословно изјавио: "Немачка је 'број један' у Европи". Наравно, није рекао ништа ново, то место, према мишљењу шведског професора и геополитичара Рудолфа Кјелена (1864−1922), припада Немачкој, јер су "интереси Немачке, због чињенице да се налази у средишту европског континента, истоветни с интересима Европе у целини". Али, челни Немац није говорио о интересима, он је упозоравао свет, наглашавајући постојећу моћ.

Управо та, још увек нарастајућа моћ Немачке, разлог је што се чини да је рат на Балкану у великој мери под контролом Бона. Јер, тек када је немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел рекао да је отпала и последња препрека за признавање СРЈ од стране држава Европске уније, почело је враћање Југославије из изолације у међународну заједницу и српског народа ка свом месту у Европи. Тако се још једном показало да пут до светског трона не може заобићи "балкански тунел", а у том тунелу одувек се тргује драгоценим временом, које, најчешће, волшебно нестаје.

У балканском кошмару

Вероватно никог није изненадило што је крајем 1991. године на страну Словеније и Хрватске у југословенском сукобу прва стала Немачка, заузимајући изразито антисрпски став и што се затим већина чланица Европске заједнице сврстала иза Немачке. Међутим, остаће многима у памћењу дрскост Немачке, која је признала Словенију и Хрватску на католички божић 1991., не респектујући договор у Европској заједници да се ове две републике признају до средине јануара следеће године.

Немачки геостратегијски интереси у вези са Балканом, испољени су без устезања од момента када је Европска заједница признала Босну и Херцеговину и тако распламсала рат у којем су сви легални чиниоци претходне Југославије постали одједном нелегални и туђи на сопственој територији. За почетак, Немачка је пожурила да се на састанку кризног комитета КЕБС придружи захтеву Сједињених Америчких Држава за искључење Југославије из КЕБС-а, а затим је утицала на сва кључна ратна решења.

Рат на просторима претходне Југославије искоришћен је од стране немачке администрације за прва војна ангажовања након Другог светског рата, која су практично започела у априлу 1993., када је Уставни суд у Берлину одобрио учешће Немачке у контроли забране летова над Босном и Херцеговином. Дипломате из Бона потпомагале су стварење масонског интелектуалног лавиринта у Немачкој и заинтересованим земљама, час захтевајући, час одгађајући војну интервенцију, тврдњама да ни Американци, ни Европљани нису спремни за слање копнених снага за бившу Југославију, да треба извршити већи притисак на Србе и да су Срби стратешки победили у Босни, итд. Иницијативе које су изазвале кључне промене у Босни углавном су настајале у Бону. Немачка је у новембру 1993. предложила попуштање санкција према СР Југославији у замену за територије у Босни. Наравно, била је то класична уцена која је показала да је основни разлог за увођење санкција био да се олакша и убрза креирање нових балканских граница.

Занимљиво је да су по наведеним, вероватно намерно контроверзним плановима, територијални уступци у Босни тражени од београдске администрације, а не од Срба из Босне. Планови према којима су Срби изгубили у Босни и Херцеговини, према различитим изворима, између 15 и 25 одсто катастарски припадајућег земљишта, прерасли су у план Контакт-групе и Дејтонски споразум.

Иако је Клаус Кинкел знао да, условно речено, објективно изјави париском "Фигароу" да је јасно да су повреду права човека и војну агресију извршиле све зараћене стране, никада није био, барем толико, непристрасан и на делу. Немачки и амерички пулени (две од три зараћене стране) имали су привилегију да у више наврата посебно преговарају или се договарају у Бону у време када су се решавале критичне фазе рата. При томе, било је очигледно да су налогодавци, који су међусобно поделили зоне интересовања, били веома активни у сугерисању активности које треба да уследе. У Босни су Сједињене Америчке Државе биле надлежне за босанске муслимане и Сарајево, а Немачка за Хрвате и Мостар, остало је било ствар договора.

Србима су представници Бона углавном претили и давали савете. На пример, Клаус Кинкел је у лето 1994. године позивао Србе да размисле и схвате своју одговорност због неприхватања решења понуђених од стране Контакт-групе. Понављао је да се од Београда тражи само да призна Хрватску и Босну и Херцеговину. Немци су први конкретно иницирали суспензију санкција под истим условом. При том, Хелмут Кол је додао да, уколико Срби не пристану, дотадашњи механизам санкција мора да остане на снази, те да Србија неће бити примљена у ОЕБС и друге међународне форуме, неће моћи да добија зајмове и помоћ међународних банкарских институција и Европске уније, нити ће бити изузета од активности Међународног суда за ратне злочине.

Колико су Немци помно надзирали балканско жариште очигледно је било у априлу 1995. када је немачки амбасадор, беспоштедно заступајући интерес хрватске стране, посебно инсистирао на усвајању новог имена за УНПРОФОР у Хрватској (UNCRO). А још је значајнија чињеница, да је пред прогон Срба из Хрватске, када је амерички амбасадор присуствовао потписивању сплитског споразума између Туђмана и Изетбеговића, посебно наглашено да је "зелено светло" за војну интервенцију стигло и из Немачке.

Информационо препарираном Западу нису биле неразумне више бескрупулозне него бесмислене изјаве немачких дипломата, дате усред највећег прогона Срба из Републике Српске Крајине. Хелмут Кол је тада рекао, да је и поред хрватске офанзиве на Крајину још могуће избећи рат на Балкану, а бивши шеф обавештајне службе Немачке, да је хрватска офанзива отворила нове могућности за мир.

Када се догодило све што је језуитски сценарио предвиђао, после НАТО бомбардовања и бројних ракетирања Срба у Босни, шеф немачке дипломатије је први пут био пристојнији према Србима нагласивши да Немачка није против Србије. Међутим, само неколико дана касније, вероватно да одвуче пажњу с нечувеног коришћења авијације НАТО-а за покоравање једног од непослушних народа, Хелмут Кол је опет потегао проблем Косова и Метохије, а поиграо се и његов министар иностраних послова, када је апеловао да три зараћене стране обуставе непријатељства, иако је знао да су у офанзиви муслиманске и хрватске снаге. Наравно, у Бону су одређени и рокови за прве кораке ка "војној равнотежи" између СР Југославије, Хрватске, Б и Х и Републике Српске, а једнодневну међународну конференцију о разоружању на просторима претходне Југославије, отворио је незаобилазни Клаус Кинкел.

Понашање Немачке према Србима делује осветнички, а Хрвати ће вероватно цену заштите и помоћи тек да плате. Занимљиво је, да је немачки канцелар почетком јуна 1994., из чиста мира тврдио да Немачка није ништа добила распадом Југославије, иако се још од децембра 1993., кроз штампу повлачи прича да је и Неум, уз Ријеку и Пулу, обећан Немцима. С друге стране, Хрватски народ има разлога да пева Немачкој оде. Не може се рећи да Немачка није опомињала и упозоравала Хрватску због етничког чишћења, покушаја обнављања геноцида и кршења људских права. Догађало се то прилично често од 27. јануара 1993., када је министар иностраних послова Немачке упозорио Хрватску да повуче своје снаге с подручја Републике Српске Крајине до 19. октобра 1995., када је немачки министар одбране Фолкер Рије упозорио Туђмана да не предузима војне кораке на територији Источне Славоније, јер има одговорност пред светом.

Због понашања ХВО у Босни и Херцеговини Бон је у више наврата упозоравао Загреб и претио санкцијама. Да би Хорст Вајзл, немачки амбасадор у Загребу 21. јануара 1994., емотивно обећао Хрватима: "Немачка ће 'до задњег' бити против санкција Хрватској". После те изјаве обновљена "упозорења" упућена Туђману због офанзива и интервенција хрватских трупа нису изгледала озбиљно.

Иако се, коначно, догодило да немачка штампа прозове Хрватску и Хрвате за "злочиначке етничке прогоне", или "крваву експанзионистичку политику", оптужујући их за недостатак демократије, кршење људских права, непоштовање права мањина и незахвалност према Бону, свет се навикао на вести о хрватско-муслиманским разговорима под покровитељством САД и Немачке, о обиласку јединица хрватске војске од стране немачког војног аташеа (6. фебруар 1994.), о томе да је Крајина у границама (Титове) Хрватске, итд.

Показало се да су само Ал Гор, прве немачке дипломате и Фрањо Туђман знали да је само питање обима и околности под којима ће УНПРОФОР наставити мисију и до када. У хрватским оружаним снагама појавили су се и немачки "леопарди" пристигли у Хрватску "оријенталним путевима", а почетком ове године (1996.), Фолкер Рије је најавио проширење војне сарадње Немачке са Хрватском.

Креирање политичке моћи

Немачки економски успон подржан од Запада измакао је контроли и сада су готово све земље групе-7 немачки дужници. На путу ка политичкој и војној моћи, владајућа гарнитура из Бона веома често већ сада доминира у међународним односима. Није зато чудно што је немачки канцелар Хелмут Кол "спаситељ самита у Единбургу" (бар тако тврде Немци) у децембру 1992., отишао у дводневну посету Москви, не би ли спасио руског председника Бориса Јељцина и одржао га у улози добијеној од језуитско-вавилонских уређивача света.

Веза између Немачке и Русије има наравно и велики геополитички значај, али састанци представника тих земаља никад у историји нису били толико чести (март 1993., јули 1993., септембар 1995., фебруар 1996.). Резултат учесталих сусрета је договор шефова дипломатија, да треба не само развијати сарадњу него и успоставити "осовину партнерства". Међутим, по свему судећи, контакти две администрације нису увек били пријатни. Напротив, чини се да Немци имају улогу тутора, а Руси послушника. Не треба заборавити да је канцелар Кол опоменуо Москву да ће помно пратити руско држање према балтичким земљама и прискочити им, ако затреба, у помоћ. Бон је упозорио Москву (преко Клауса Кинкела) да не покушава да измени владајућу гарнитуру, јер ако би се Русија у спољној политици вратила на старе мустре из совјетских времена, ризикује изолацију и нове конфронтације. Али, иако је Бон оштро критиковао Москву због разарања у Чеченији, Хелмут Кол се изборио против санкција за Русију. У том духу треба схватити настојање немачког председника да "развеје руски страх од ширења НАТО-а на Исток", тврдећи да су позиције Русије и Немачке "практично исте".

Осим добрих односа са земљама Европске уније, Немачка има развијену сарадњу са земљама Источне Европе (Пољска, Украјина), већином земаља Далеког истока (посебно са Кином, у вези са заштитом животне средине, стручним образовањем и привредном реформом), традиционално добре везе са Турском, Ираном и Саудијском Арабијом...

Од дана када је Уставни суд Немачке у Карлсруеу одлучио да споразум из Мастрихта није у несагласности са националним уставом, Немачка је почела и званично да заузима прво место у Уједињеној Европи. Мудром политиком према компромитујућој историји, нарочито фашизму (одана почаст атентаторима на Хитлера) и холокаусту (посећен меморијални центар у Јерусалиму), немачки политичари успели су да се врате међу творце новог светског поретка.

Више никоме није чудно што су на консултације у Бон долазили копредседници Конференције о бившој СФРЈ, што је амерички председник долазио "на ноге Колу", да би разговарали у "четири ока" (јули 1994. и децембар 1995.), што је за размирице између Јордана и Израела надлежна немачка дипломатија и што се Французи обраћају Немачкој, указујући на потребу да се обезбеди равноправност са Сједињеним Државама. Господарски звучи упозорење из главног града Немачке, да кандидати за пријем у ЕУ могу да се ослоне на Бон. На самитима Европске уније немачки представници играју главну улогу, посебно приликом избора кандидата за нове чланове. Зато је Клаус Кинкел, упркос мишљењу осталих чланица ЕУ, могао да каже: "Кипар не може у Европску унију док се не реши његов статус". О њиховом актуелном статусу говори најава о измени система за финансирање Европске уније у складу са стварном економском снагом Немачке. Вероватно је будући развој догађаја могуће предвидети на основу најновијег става немачке администрације (јуни 1996.) да није у интересу ни Американаца, ни Европљана, ако Европљани код сваког пожара зову у помоћ Американце.

Ипак, најважнија активност Немачке у следећем периоду биће стицање политичке моћи уласком у Савет безбедности. Чини се да су се стекли сви услови за тај историјски чин. Наиме, 1. јула 1993. САД су обзнаниле подршку жељама Немачке и Јапана да постану стални чланови Савета безбедности Уједињених нација. Седам дана касније Клаус Кинкел је у Токију најавио да ће Немачка и Јапан заједнички настојати да уђу у Савет безбедности. Значајно је, да је јапанску идеју да би нови чланови Савета безбедности (Јапан и Немачка), ако се сложи Генерална скупштина УН, могли да прихвате функцију и без права "вета", Хелмут Кол хитно и одлучно одбацио. Захтев Немачке за стално место у Савету безбедности подржава и Кина. А што је најважније, према одлуци немачке администрације од 29. децембра 1994., крајем ове године истиче њихова припрема за улаз у Савет безбедности. То значи, да током 1997. године Немачка, уколико се нешто у програмима језуитско-вавилонске "Елите" не догоди, треба да постане члан политички најутицајнијег форума у свету.

Диктирање светске политике

Познато је да деобом колача политичке моћи у Савету безбедности стални члан Савета одлучује о судбини света. Да је Немачка веома близу циља, може се доказати бројним иницијативама немачке дипломатије, које су усвојене и утицале на развој догађаја у свету у последњих неколико година. Тако је неколико дана након почетка рата у Босни и Херцеговини (9. април 1993.) немачки министар спољних послова Клаус Кинкел тражио од Савета безбедности да што пре донесе нову резолуцију о тоталној изолацији Југославије.

Немци су први, у септембару 1993. предложили да НАТО чува мир. Клаус Кинкел је први, у октобру 1993., предложио да се одржи нова, Лондонска конференција, на којој би учествовали и представници исламског света. Немачки канцелар Хелмут Кол се изборио да Франкфурт буде седиште Централне европске банке, отворио НАТО за нове чланице, први је доказивао да војна интервенција доноси мир, супротставио се укидању санкција против СРЈ, предложио у Вашингтону проширење НАТО-а (мада се о намери Запада да прошири НАТО могло сазнати још у октобру 1993. од Ханса Дитриха Геншера, који се изјаснио да је "против ширења НАТО-а пријемом земаља источне Европе"), а предложио да Русија постане чланица "светске владе" (Г-7), итд.

Немачка администрација је предложила и нову улогу ОЕБС-а, заложила се за пријем Естоније, Летоније и Литваније у НАТО (иако је руска администрација запретила да ће преиспитати споразум са НАТО уколико у њега уђе било која земља бившег СССР), затим организовала у свом граду Гери "хуманитарни" састанак официра НАТО-а о обнови Босне, затим захтевала да се распишу потернице за српске, а не и за друге учеснике рата (чак и где да се ставе потернице) и сл.

Наравно, да немају добру сарадњу и узајамно разумевање са осталим чланицама Савета безбедности, Немци би спорије напредовали. Управо се из односа великих сила може закључити ко је ко и ко ће ко бити у свету. У јуну 1993., Клинтон је затражио Колову подршку за скидање ембарга на оружје и очигледно је прећутно добио. Хелмут Кол најмање колико и Бил Клинтон (ако немају истог шефа) утиче на састав руске администрације и зато су га оставке Гајдара и Фјодорова такође узнемириле. Нису ретки ни тајни састанци представника великих сила, као што је састанак на који је 25. јануара 1994. Британија позвала министре одбране Француске и Немачке у Лондон, "ради расправе о европском одбрамбеном идентитету".

За бригу о Русији задужени су Немачка и Сједињене Америчке Државе, па није чудно што се њихове дипломате, уз договоре о партнерству, договарају и о помоћи Русији (31. јануар 1994. у Вашингтону). Уракљена Русија има само симболичну улогу у одлучивању, а значајну када треба да изврши притисак на непослушне у својој зони одговорности. Зато је природно што Ворен Кристофер може рећи да Америка, Русија, Велика Британија, Француска и Немачка имају јединствену позицију око путева за решење "босанског сукоба", те да су сагласне око конкретног мировног плана и што су уз Америку и Немачка и Холандија биле за укидање ембарга на оружје.

У сваком случају, док повремено у Немачкој експлодира понеки амерички борбени авион, Немачка и Сједињене Америчке Државе свесни су да је боље бити заједно него на супротстављеним позицијама. А док буде тако, одлуке са скупштина НАТО-а гласиће као и у Будимпешти: "Немачка и Америка подржавају ширење атлантске организације према Истоку". А то је довољно за стварење светског тренда.

Колико је Немачка тренутно респектована од великих сила може се закључити и из репортаже објављене у лондонском "Гардијану" после вероватно историјске посете Била Клинтона Немачкој у јулу 1994.: "Председник Клинтон је окончао 'специјалне везе' са Британијом, понудивши уместо тога Немачкој јединствено партнерство са водећом светском силом у стварању јединствене Европе од Атлантика до Урала". Или је, можда, речитија бивша британска премијерка Маргарет Тачер, која је истим поводом изјавила: "Европом ће владати Немачка".

Војна моћ и подозриви савезници

Владање светом могуће је само уз снажне оружане снаге и значајну улогу у НАТО-у. У Немачкој то добро знају, можда боље од било кога другог. Од 12. априла 1993. године немачки војници су након пола века поново учествовали у једној војној операцији, иако су хиљаде пацифиста у Бону демонстрирале због одлуке Врховног суда Немачке, којом је ваздухопловним посадама Бундесвера дозвољено да учествују у операцији НАТО-а на тлу претходне Југославије. Крајем децембра 1994. у авионима "Торнадо" били су спремни за дејства над Босном немачки ваздухопловни официри.

Двадесетпетог јуна 1995., у Бону на седници немачке владе одлучено је да Немачка упути 1.500 војника у Босну. Та одлука је поздрављена, јер је после ње Немачка најзад постала "нормална држава". Није прошло ни три и по месеца, број војника ангаживаних за чување мира у Босни повећан је на пет хиљада. Подаци о ватреном крштењу немачких миротвораца објављени су у Магазину "Панорама" првог програма немачке ТВ у оквиру информације да је немачко ратно ваздухопловство гађало Србе америчким ракетама типа "ХАРМ" из авиона "ECR-торнадо".

Да би се разумели немачки ставови о војној моћи, значајно је истаћи, да је Хелмут Кол, објашњавајући зашто једини од представника велесила није присуствовао на јубиларној седници Генералне скупштине УН, посвећеној 50-годишњици постојања ОУН, с крајњим омаловажавањем рекао да "због пет минута наступа није вредело ићи у Њујорк", најављујући велики спектакл обележавања годишњице Бундесвера и посебно наглашавајући да се "армија немачких синова више неће скривати". Последица таквих ставова је чињеница да су у војном смислу Немци све конкретнији. На челу француско-немачко-белгијске јединице од 40 хиљада војника је немачки генерал Хелмут Вилман, а Превлаку ће на основу одлуке немачке администрације надзирати немачки авиони.

Наравно, немачки пут ка светском двоседном или троседном трону није без проблема. Представник британског Краљевског института за одбрамбене студије, Џонатан Ајел, на симпозијуму у Атини о теми "Балкан после дезинтеграције Југославије", први је још 12. марта 1993. оптужио Немачку да је уценом разбила СФР Југолсавију. Затим је то исто учинио Лоренс Инглбергер речима: "Део одговорности за грађански рат у Југославији треба да преузме Немачка, која је изгарала од жеље да види њен распад и форсирала прерано признање Словеније и Хрватске". У оптуживању Немачке надметали су се потом Ђани де Микелис, Ролан Дима, Ворен Кристофер, лорд Карингтон и Мунтаз Сосајл, турски министар иностраних послова.

Хелмут Кол је био изненађен оптужбама из САД тврдећи да је Немачка "неправедно оптужена". Реакција Бона била је довољна за престанак кампање. Американци су потом уверевали Немце да њихов министар није имао намеру да оптерећује билатералне односе између Бона и Вашингтона.

У годинама које предстоје, а за западну Алијансу значе време крупних промена, Немачка ће уласком у Савет безбедности достићи још већу политичку моћ и непосредније утицати на светске токове. Као последица постојећег тренда могуће су три врсте ривалитета око прерасподеле светских добара. Први, између великих сила Запада, други, у борби Запада да се Русија не уздигне и трећи сукоб између сила квантитативне и квалитативне цивилизације, односно између Запада и Истока. Највеће аспирације и шансе да господаре светом и даље имају Немачка, Кина и Сједињене Америчке Државе.