Југословенска народна армија – Ни са штитом ни на њему

Необјављени чланак написан 19. јула 1991. године у Београду, док сам радио у Кабинету ССНО. Одбио је да га објави Марко Лопушина за "Интервју", тврдећи да је написан одбранашки. Напис је намерно написан без података, да покаже став и емоције официра ЈНА у време разбијања СФР Југославије. Данас представља прилог историји.

Да ли се ико запитао: како се осећају људи којима се пред очима разбијају сви идеали и нестаје држава којој су се заклели на верност? Припадници ЈНА нашли су се између својих народа и дужности предвођени руководиоцима који лавирају између части и власти, без храбрости, мудрости и знања да реше проблеме.

Постоји Армија која је "успела" да поред шест народа који су се у њу заклињали и која се клела у те своје народе, изгуби атрибут народна. Верујући да са својим народима дели и добро и зло, свега се одрицала да би је се скоро сви народи, којима је верно служила, одрекли – рекли да више није и њихова. За само неколико месеци "аргументовано" (боље је рећи тзв. аргументима) оспорава јој се да је југословенска, а раде и на томе да изгуби и своју суштину да (не) буде армија.

Народи и армија

Та, по мишљењу њених народа "преплаћена" армија, која је сваке године добијала све мање новаца и за голу егзистенцију, годинама је настојала да укаже својим народима на пропаст у коју срљају "ако наставе да не раде и гледају шта други раде". Данас нажалост један "њен народ" хвата јој и дави војнике, други избацује породице официра на улицу, зову је окупаторском, гађају јој с леђа војнике снајперима на стражи и подмећу децу официра пред тенкове. Ко каже да не постоји армија, којој је наређено да отвара ватру само ако преживи после пуцања у њу? Мисли ли неко, да не постоји ни таква војска која је спремна да докаже да је народна и по цену да иде у сигурну смрт?

Разуме се, ретке су армије чији су официри стављени у ситуацију да бирају између две врсте издаје или да издају свој народ, или своје другове. Мало је армија доживело да јој врховни командант прети да ће је стрпати у касарне. Истовремено сви се према њој понашају као према армији која је већ изгубила рат.

Хлеб официрски

Можда та армија највише личи на друге социјалистичке. Плаћала је и данас плаћа највећи дуг компартијском начину размишљања. Заборавља се да су официри као "повлашћена професија" често одсутни из своје породице, што ствара вишеструко негативан утицај на развој деце, економско стање породице и односе у њој и да они за исту плату могу имати практично неограничено радно време. Зато је логично што се официри питају: Чиме се може платити то да живиш међу људима, који те не могу смислити што си у униформи или то, да те, како је данас модерно, пљују једни што јеси, а други што ниси нешто предузео? Ничим човеку не може да се плати ношење униформе, која га обележава (кажу и жигоше) и ставља у центар пажње, а у тешким временима директној порузи неистомишљеника. Не постоји цена за то, што не можеш да се слободно крећеш као сваки други човек и што не можеш мењати радно место по својој вољи и што стално у току дана и године и целог века нешто једноставно мораш. Да ли су само људи у униформи осуђени на одрицања и обавезну просечност? Ако се човек одрекне готово свих права или од њега не треба тражити ништа или му то треба накнадити онолико, колико то одрицање вреди. Да ли је то неко чинио? Од чега се годинама одузимало? (Савезна влада већ дуже време води политику рестрикције према армији, а председник Председништва се ишчуђава откуд тој војсци још увек горива да изађе из касарне. Свесни су да су Армији одузели све што су могли. Прво јој је одузимано кадровски, не слањем најбољих у војне школе, затим су убацивани (и стварани) људи да разоре војну организацију и на крају Армији одузимају сва средства, осим за свакодневну исхрану). Од чега се та армија може обучавати, увежбавати и ако затреба, ојачати?

Врховна команда

Време ће показати да ли је таква армија издала или је била издана. Народи су морали пре њеног "утурања у сваку рупу", а то значи и у унутрашње спорове, без проглашења ванредних прилика или ратног стања, да рашчисте шта хоће.

Само једну армију на свету највише не подноси њена врховна команда. Када заседну "осам Апостола", онда готово законито нема решења, а кад они не заседају онда има и још лошијих. У таквим условима Армија је грешила и када нешто чини и када ништа не ради.

Једино та и таква армија не може ни у једном случају да победи. И када победи она не зна је ли победила, посебно када добија такве задатке, који је гарантовано компромитују, а при томе се зна да јој се не може издати задатак да иде на било који од поменутих народа и да таква армија може бранити друштво искључиво од заједничког непријатеља.

Народна армија је као чардак ни на небу ни на земљи, јер то одговара онима који је желе елиминисати или бар изоловати, како би могли да несметано руше све што је до сада изграђено.

У свету апсурда

Југословенска народна армија ипак постоји. Није ни са штитом, ни на њему, јер и сама живи окружена апсурдима. Па зар није апсурд да ову земљу воде антијугословени и да армији прете савезни органи (на челу са владом и делом Председништва), чекајући прву прилику да јој задају смртоносни ударац? Није ли апсурд да се оружане снаге највише боре за мир и да све мање могу да спрече рат? Није ли чудно да се једино армија уз Шћипетаре на Косову и Метохији придржава Устава и на тај начин посебно штрчи у систему, у којем се не зна ни ко пије, ни ко плаћа, управо због непоштовања правних норми? Шћипетари који се деценијама спремају за издвајање и мало, мало па дижу побуне. Ту где људи беже из рада у рат и где једино армија ради свој посао, а остали раде њен уместо свој, не може да влада мир, јер то је и за себе и по себи довољан апсурд.

И зашто се нико не запита: откуд толика неспособност друштва да створи ефикасан економски и политички систем и зашто је народу ближи рат него рад? Јер, да је било довољно рада и новаца имали би јаку и оспособљену армију, коју не би морали погрешно употребљавати и још је вероватније да је у том случају не би ни требало употребљавати. Она би била јака и недодирљива, а њене слабости не би ни могле да се искажу. Слабости вероватно не би ни постојале због њене објективне моћи. Јак систем ретко ко одлучи да напада, а и нема разлога да се распада.

Накнадни коментар аутора:

После свега што се догодило, највећу цену распада СФРЈ и ЈНА платиле су породице војних лица, затим официри, који су чак изручени непријатељима на милост и немилост. Да је реч о организацији која је била квалитетна све до отворених политичких мешетарења 1988. године, показују дружења пензионисаних војних лица са некадашњим друговима, када се организују другарске вечери и сусрети генерација. Официри знају шта се догодило и међусобно се поштују, чак и када су били на југословенском сукобишту једни наспрам других. ЈНА и СФРЈ су разбијени према истом концепту (видети: Директиву 20/1 Савета за националну безбедност САД, усвојену 18. августа 1948. године).