Србија при крају света
Овај текст је био саставни део књиге Космички додир и требало је да буде поглавље у књизи Освешћење. Одустао сам од те намере, јер се није у потпуности уклапао у тему.
Свакодневица свима личи на неминовност, будући да изгледа да случајност не постоји, мада је питање да ли постоји случај или је све одређено – било основно филозофско питање шездесетих година 20. века. Но, почетком 21. века научници скоро да не помињу случајност, осим у математици. Тако је свима јасно, да је глобализација нужан процес, иако је суштински парадоксалан, будући да би и супротан процес довео свет до несносне ироније и апсурда. Зашто је то тако и ко је људски род довео у стање, из којег не постоји рационалан излаз?
Према опредељењима људи у односу на (по)род, могуће их је сврстати у националисте, анационалисте, наднационалисте, интернационалисте и антинационалисте. Мржња према националистима расте зависно од развоја друштва и мешања међу народима. У истој мери се смањује љубав према свом роду, породици и националистима. Будући да је број сусрета међу људима сразмеран повећавању броја становника и свих врста контаката међу њима и да су сусрети услов за стварање национално различитих и расних мешовитих брачних заједница, логично је да се свет претвори у наднационалну мешавину. У таквом друштву је реч национализам једнака речима неподношљивост и мржња. Дакле, национализам нестаје у природном процесу и немогуће је очекивати да људи који се све више размножавају, мешају и отуђују зауставе тај процес. У процесу који је доминантан на планети Земљи, сви се одрођују, удаљавају, обезличују, опонашају и претварају у сиву масу. Ко год се одрекне својих специфичности и своје оригиналности, постаје део обезличене "сиве масе". Стога ће убрзо нестати различите расе, јер се боје пути такође мешају.
У друштву, какво је већ настало стварањем америчке нације, непристојно је помињати порекло и хвалити се својим прецима, традицијом и историјом. Уосталом, тако би се враћало сећање на неке од сукоба, будући да је тешко наћи народ који се није сукобио с неким другим народом током више хиљада година записане историје.
Непомирљиви животни ставови
На почетку 21. века препознају се све врсте подела и разлика. Када се националним поделама додају поделе на атеисте и вернике, још је јасније зашто су сукоби унутар друштава неминовни и зашто су такви какви јесу. На пример, у Србији постоје православни Срби (верници националисти) и атеисти антисрби. С лакоћом се може направити матрица са свим могућим варијантама, у којој је сигурно да постоје: верујући националисти, верујући анационалисти, верујући интернационалисти, верујући наднационалисти, верујући антинационалисти, атеисти националисти, атеисти анационалисти, атеисти интернационалисти, атеисти наднационалисти и атеисти антинационалисти.
Осим поделе на различите врсте националиста, јасно је да постоје поделе међу верницима и атеистима. Тако се верници деле најмање на две врсте. Једни верују у Бога на основама прихваћене догме, а други верују у Бога на неки себи својствен начин. Атеисти се могу поделити на оне који не верују да постоји Бог и оне који верују да постоји нешто, на пример, "нека виша сила". Поред наведених двадесет врста Срба у Србији (број се добија из матрице, у односу на критеријуме вере и припадности народу), сигурно је да постоји и двадесет прва врста. Реч је о Србима које истински не занима ни вероисповест, нити народност. Уколико се дода, да мушка и женска схватања већином нису подударна, број различитих схватања се удвостручава. То значи да се истини и свакој информацији приступа на 42 начина. И ту није крај. Наведена подела схватања је у хоризонталној равни и умножава се бројем професија (бранше), што изузетно компликује однос према истини, јер се у различитим школама добијају различите информације.
На основу претходног разматрања, подељености међу људима исте нације, тешко је рећи колико различитих приступа животу и стварности постоји само у хоризонталној равни. И опет, ни ту није крај класификације приступа истини и информацијама. Постоји и тзв. вертикална раван. У "вертикалној равни" људи су различитог степена енергичности, интелигенције, душевности и духовности. У једној равни су, на пример, свети Сава и Махатма Ганди, а свакако нису у истој равни са њима жене, које је описала Гроздана Олујић у књизи Гласови у ветру речима "које су се вукле његовим трагом, покорне и успаљене као кује у терању", нити мушкарци "у чијим би очима повремено блеснула убилачка искра". Нису упоредиви људи без школе са Леонардом Да Винчијем или Николом Теслом. Поједини клошари и Бил Гејтс могу имати исти коефицијент интелигенције, али немају исто право на материју и простор. За њихову неравноправност довољан је лични изглед.
Изборне фарсе су демократска подвала
Постоји само једно место на којем су сви људи равноправни: само на "изборном месту – главном месту обмане и лицемерја". Иако је то потпуно бесмислено, због невероватне разлике у информисаности појединаца и одлучивања на изборима о судбини друштвене заједнице. Само ту је глас сваког човека равноправан. Што би рекле демократе: "један човек – један глас". Ни ту се не завршава класификација (матрица) различитости у приступу животу. Све претходно треба помножити са шеснаест врста интелигенције: лингвистичка (Фјодор Достојевски и Јохан Волфганг Гете), музичка (Јохан Себатијан Бах, Франц Лист и Волфганг Амадеус Моцарт), реторичка (Демостен и Цицерон), ликовна (Леонардо да Винчи, Паја Јовановић и Тицијано Вечели), вајарска (Микеланђело, Иван Мештровић и Едвард Ериксен), логичко-математичка (Милева Марић-Ајнштајн и Готфрид Лајбниц), просторна (Никола Тесла и Милутин Миланковић), телесно-кинестетичка (Хари Худини и Новак Ђоковић), интерперсонална (Харишчандра, Исус Христос и Махатма Ганди), интраперсонална (Жан Пол Сартр и Карл Густав Јунг), натуралистичка (природњачка, зоолошка, ботаничка - Жак Кусто и Кевин Ричардсон), егзистенционалистичка (спиритуалистичка) (Рудолф Штајнер и Генадиј Јаковљевич Темњиков).неимарска (Кристофер Рен и Драгиша Брашован), техничка (Хајнрих Рудолф Херц и Томас Едисон), лекарска (Исидор Папо и Вишеслав ХаџиТановић) и занатска.(сваки металостругар)
Тако је то с врстама схватања у односу на истину у сфери теорије. Међутим, пракса је много компликованија, јер у њој преовлађује интерес, те људи често одступају од својих основних начела. Бројни су људи који су на додирници наведених схватања и којима су осећаји о вредностима и циљевима помешани и кошмарни.
Очевидно је да се на супротним половима у Србији налазе православни Срби и атеисти антисрби. Нажалост по Србе атеисти су, по својим схватањима и интересима, много ближи Европској комисији, која је антинационална и атеистичка, а симболски и обредно – језуитско-вавилонска и сатанистичка. Исто стање је у свим државама света, будући да је припадност (на)роду и вери свеприсутна. Када се у анализама узме у обзир наведени критеријум, могу се унапред предвидети резултати избора, јер се партије формирају према истим начелима. Тада је јасно, да у демократској Србији Срби имају све мање шанси да на изборима победи нека од њихових странака и потом да се изборе за опстанак србског рода. Тај проблем траје од ратне интернационализације србског простора, а погоршава се партизацијом, транзицијом и регионализацијом.
Иако није никакав изузетак, "србско национално питање" је дуговечно. Пробни пилот ЈНА и инструктор летења Војислав И. Пеличић сматра да су бомбардовања србских градова Београда, Ниша, Краљева, Крагујевца, Лесковца, Никшића и Подгорице крајем Другог светског рата обављена на основу договора Јосипа Броза, Теодора Рузвелта и Винстона Черчила. Он сматра да је у Врховни штаб НОВ и ПОЈ с посебним налогом дошао мајор Џон Хеникер и то искључиво ради уништења Срба. Осим тога, страдања Срба и припадника Српске православне цркве од Другог светског рата до друге деценије 21. века он повезује с постојањем споразума који су потписали Моша Пијаде и Миле Будак. У том споразуму у члану 2 стоји: "Вођство југословенске комунистичке партије свесно је своје улоге и да се Балканско полуострво неће још дуго комунизовати све док се србству и православној цркви не сломи кичма."
Зар демократски (неокомунистички) медији у Србији не говоре скоро истим језиком, осуђујући непостојећи "клеронационализам"? Тај појам би требало да означи спој Срба са својом хришћанском црквом. У чему је ту грех? Зар је могуће да нико не препознаје насилност оних који убијају и прогоне Србе? О којем је то клеру и којем национализму у Србији реч? То никад отворено није речено. У србским средствима јавног информисања су они који саветују Србе да се окану национализма и прихвате и непријатељски расположену Европску унију, а придружују им се и нови екуменисти, најутицајније владике СПЦ, који воде суштински исту политику.
Демократија је природан производ интернационалиста, а таква каква је, скоро је незамислива у патријархалном друштву, где се зна "ко коси, а ко воду носи". Стога "демократе" непрестано тврде да су патријархат, патриотизам и родољубље остаци прошлости, засновани на превазиђеним схватањима. Иако је суштина демократије право на различитост и посебно на слободу мисли, говора и писања, "демократе" (интернационалисти, анационалисти, наднационалисти и антинационалисти) су у име борбе за мир и слободу изазвали два светска рата и скоро све веће ратне сукобе. Спремни су да се обрачунају с неистомишљеницима у свако време и на сваки начин, све до њиховог физичког уништења.
Уосталом "демократе" владају светом од Француске револуције, а може се рећи и раније од 1717. године, када су формиране прве масонске организације и посебно од 1776. године када су формирани "Илуминати". Парадоксу да су "демократе" најнетолерантније и да су доказано најратоборније и најдрскије, придружује се и њихов однос према расизму као друштвеном феномену. Интернационалисти и остали антинародни чиниоци свакако не могу да буду расисти, јер не чувају ни расу, ни народ. Они их једноставно гутају и прождиру. Ту је сакривен парадокс над парадоксима: национализам и расизам приписују националистима, а народи и расе не могу да опстану због њихових схватања.
Деградација морала
Међутим, то не значи да "демократе" нису на сасвим други начин и из другачијих побуда толерантне. На србијанској ТВ "Пинк" приказује се емисија "Тренутак истине" у којој се, уз сагласност државе, стимулишу пороци и зло. Највећу награду добијају људи, који јавно признају да су (по)чинили зла и да су огрезли у пороке и окрвавили руке. Јавно се награђују преваре, прељубе, крађе, ход по крви жртава, проституција, дрогирање... За јавно признање разних порока лицима "сумњивог морала" понуђено је пет милиона динара. Што је почињено зло веће и учињени грех срамнији, награда је виша, будући да су питања која изискују "шок јавности", чији потврдни одговори представљају врхунац бескрупулозности, остављена за крај емисије. Веома атрактивна и гледана емисија завршава се честитањем водитеља (не)човеку који је признао да је ненадмашан у својим неделима. Да државна администрација у Србији не стоји иза таквих "пројеката", емисију би у року од 24 сата скинуло проевропско и демократско Регулативно тело за електронске медије (РЕМ), у којој је доскорашњи председник Савета био један од владика Српске православне цркве. Уосталом, та агенција је укидала телевизијске куће из финансијских разлога и због грешака приликом пријављивања, што не би то учинила и са појединим емисијама које шире неморал. Такве емисије РЕМ без подршке владе не може да забрани, јер су оне наводно пример демократије и толеранције.
У демократском свету се толерише и глупост, те је многима природно да Џорџ Буш јуниор, иако је познат по својим политичким гафовима, проистеклим из незнања и очевидне глупости, помешане с незнањем и склоности лажима – постане члан Вашингтонског бироа говорника и да добије за своје прво предавање, које је трајало 28 минута, износ од 100.000 долара. Највећу толерантност демократе показују према природним настраностима, тако да су хомосексуалци добили статус мањине и постали правно и физички заштићенији од свих других мањина, иако остале мањине нису мањине због своје самобитности и специфичности, него због бројности (што је изражено и одговарајућом речју – "мањина").
Занимљиво је да интернационалисти (глобалисти) стално упадају у замку мржње према себи и сопственом роду у име "нових цивилизацијских вредности", иако је већина националиста хумана и космополитски оријентисана, што се не може рећи за интернационалисте. Сваки домаћин искрено воли, негује и чува свој пород, стога националисти никад не изазивају ратове, да не би страдали њихови најмилији. Супротно томе, глобалисти тврде да су космополите, а сматрају да су националисти највећи непријатељ глобализације. Уосталом, један од креатора "новог светског поретка" холандски принц Леополд Бернард, први председник групе "Билдерберг", разматрајући проблем с границама решаван ратом на просторима социјалистичке Југославије, рекао је јавно: "Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму, да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу... То је трагедија." Међутим, сваки прави интелектуалац – визионар зна да је та "трагедија", коју је принц нагласио, у ствари зрачак наде за спас људског рода и порода, односно породице.
Будући да су глобалисти (интернационалисти, наднационалисти) на власти у свим земљама света, природно је што Немци немају приступ ниједној телевизији у Немачкој и да немају прилику да кажу слободно: "Ја сам Немац". Немац се у Немачкој осећа као расни пас на улици. Мешанци се лакше сналазе у свом друштву, будући да је свет све више "свет мешанаца". Деца верујућих људи, васпитана на врлинама, учена љубави, непорочности, борби са сопственим грехом, опредељена за истину, када изађу у "грађанско друштво" и уђу у школе Поперовог и Сорошевог "отвореног друштва", осећају се као да су убачена међу децу којој је све допуштено, учену да се "сналазе", лажу попут родитеља, политичара, новинара, правника, бесрамно се боре за место у свету порока, поштујући теорију хаоса. Зато националисти имају све мање услова за опстанак, а при томе су оптужени од све већег броја противника за непостојећи и нелогични "клерофашизам".
Националисти нестају у језуитском поретку
Али шта то значи? То значи да ће и даље борба против националиста, народа, порода и породица бити жешћа, обимнија и суровија. У самоуништењу учествују људи, који су се определили за борбу против својих корена, места настанка, родитеља, порекла, традиције, историје својих предака, тако да је борба за глобализацију пут у смрт људског рода. Чинило се да је на крају тог пута 15 милијарди људи, колико може да прими Земља као стан, али је много вероватније да је реч о путу на којем ће нестати постојећи људи. Похота и похлепа угрожавају остале људске врлине и генеришу све врсте порока квантитативне цивилизације. Зато Немац може унапред да зна да су против њега (зато што се осмелио да каже да се поноси својим пореклом) усред Немачке сви Немци антинационалисти (верници и атеисти), наднационалисти (верници и атеисти), интернационалисти (верници и атеисти), анационалисти (верници и атеисти), део Немаца атеиста који не маре за то шта су, затим већина националних мањина у Немачкој (које би да Немци деле са њима оно што су њихови преци стекли вековима, чак и у крвавим ратним сукобима), припадници секти, попут "сајентолошке" итд. Наведени "списак антинемаца" чини веома велики број грађана Немачке. Зато Немци у Немачкој, Францизи у Француској, Срби у Србији итд., губе радна места под најездом странаца и гледају како се уместо хришћанских цркава граде џамије на истакнутим узвишењима и раскрсницама.
Глобалисти ће рећи: "Све је то доказ прогреса, промене схватања, повећане свести грађана – Ово је 21. Век!" Али зар то "самопрождирање људи" изазвано "самопрождирањем ума" у режији "великог брата" није парадоксално? И чланови породица "мегафинансијера" су људи, чија би деца и унуци требало да имају извеснију будућност. Али како ће је имати, када је једина понуда и то њихова: Самоуништење? Смешно је што најимућнији људи мисле, да ће преживети тако, што ће их после смрти ставити у специјалне хладњаче и да ће у будућности, када технологије узнапредују, поново (о)живети (то је већ научно доказано да је немогуће ‒ прим. РС). Они не схватају да су њихова глупост и незнање неуништиви и да ће можда и живети продужено, али и тада у загрљају са својом бесконачном, несавладивом глупошћу, која је основни разлог за самоуништење.
Искрено веровање да сопствено схватање стварности представља једину стварност, у суштини је најопаснија заблуда. Она постаје још опаснија, уколико је у споју са мисионарским жаром да својим схватањем треба просветлити цео остали свет, без обзира да ли тај свет жели да буде просветљен или не. Стога се догађа да нека безбожна припадница невладине организације, која из било којег разлога не подноси Србе и национализам као феномен, може да има значајну улогу у србском друштву. Осим тога, сасвим је јасно да ће јој, упркос здравом разуму, будућност из дана у дан бити све наклоњенија. Она може да оптужује Србе за православље и национализам, тврдећи да у Србији влада "клерофашизам" и да нико из власти не реагује у одбрану Срба. Срби, будући да су средства јавног информисања у рукама интернационалиста, што је постало природно, имају све мање шанси да се оправдају што су то што јесу и што им је судбина зла.
Други и другачији цивилизацијски процес, одређен у односу на пород, имао би своју једнако бесмислену, ироничну димензију. Уколико се народи не би међусобно мешали, што је немогуће и замислити, дошло би до потпуне дегенерације људског рода. Сведено на почетак, односно на настанак људи на планети Земљи, то би значило да се пород ствара у оквиру рода. Научно је доказано да би се тада рађали дегенерици и монструми. Уосталом, на дворовима и унутар народа који нису желели стечени иметак да деле са припадницима других народа долазило је до очигледних генетских поремећаја. Значи да је мешање људи из различитих племена, народа и раса природно. Но да ли је Бог желео да свет дође у ситуацију да нестану породице и народи и да се створи "сива раса"? Свакако не, јер пут ка "сивој раси" био је и остао сукоб и суштинско уништење Божјег дела. Да ли је Бог наумио да интернационалисти, изроди и одроди стално ратују и мрзе и сопствени род? Не! Да ли је могао да претпостави да ће се то догодити? Свакако.
Па у чему је ствар? Зашто није одмах направљена "сива раса" и зашто је проблем пород у истом народу? Када се мисли о том феномену, намеће се унутрашње питање, можда су у праву они истраживачи или визионари који тврде да различите расе нису настале на планети Земљи, него да су током историје, стицајем околности, принудно насељене на планети Земљи. У том случају је неприродно мешање раса. Зар све то није истински парадокс? Садашња знања не дају ни наслућивање одговора на питање, зашто Творац дозвољава да се његово дело природним развојем самоуништи? Људи поседују мисли, а непрестано доказују да не знају скоро ништа о њима, као што скоро ништа не знају о прапочетку и Богу. Приписивање Богу да није знао шта ради и шта ће се догодити у свету који је створио, није само незнабожачко, него се чини и крајње неумним и малоумним, будући да је човек својим умом само искрица у универзуму. Међутим, шта се догађа уколико Божји ум није човекоуман, а Бог није човеколик, као што човек можда није боголик?
Проблем је што се свакодневица усложњава не само бројем људи и бројем веза међу њима, него и односом према истини. Уколико је истина космичко знање о постојећој стварности онаквој каква јесте, њеном садржају, стању и процесима у њој независна од човека, онда је сигурно да постоје најмање 3248 различитих ставова и судова о истини. На тај начин се формирају схватања која су узроци неспоразума, несагласја, размирица и сукоба међу људима. Истина је основа за љубав. Без ње човек лако може да се огреши или да погреши. Наравно и то је предвидео Бог, као биће над бићима.
Направио је намерно два међусобно искључујућа процеса. Један је да је мешање људи неминовно. Други да је мешање људи њихов пут у нестајање раса, а то значи да расе није требало ни стварати. Теже је разумети од наведеног Њукомбовог парадокса. Да ли је Бог направио свет у којем су због разлике у схватањима сукоби неминовни с неким посебним разлогом, или човек нема још увек основу за схватање Бога, будући да се чини да још није дорастао да схвати Творца и његово дело? Зато је живот препун изненађења, непредвидљив и занимљив, а једини излаз је да људи заволе живот такав какав јесте, иначе су у великом, нерешивом душевном проблему.
Недовољно знање је основа чудесне свакодневице. Принципи на којима се заснива живот, иако наоко недостижни и несхватљиви, веома брзо досежу његову суштину, те човек стално лебди између наводно значајних и наводно безначајних ствари. Исидора Бјелица је на свој, шаљиви начин, рекла много о свету под контролом "великог брата": "Лажне вести, лажне хајке, лажни бракови, лажне компаније, лажни идоли, лажни успеси, лажни дилови, лажне свађе, лажне поделе, лажни сведоци, лажни свеци, лажни циљеви, лажне дипломе, лажне паре, лажни рачуни, лажни односи, лажни животи и лажна оправдања. Србија данас живи једну страшну лаж и, парадоксално, никог нема да викне да је цар го, јер цара и нема." Баш ту где каже Исидора да владају лажи, налази се цео свет на путу ка извеснијој будућности. Уместо борбе за квалитетнији живот, здраву средину (природа) и нова техничка и технолошка решења, која би омогућила смештај и опстанак нових покољења, људи се боре против терориста и размишљају како да отму једни од других оно што већ постоји.
Бесрамно понашање према Русији
Како изгледају политичке представе "великог брата" с руљом у главној улози, показала је посета председника Русије Србији 20. октобра 2009. године. На дан 65-годишњице ослобађања Београда србски народ је одиграо историјску улогу истинске руље. Преварени Срби, чија је судбина оличење страдања у 20. веку, коначно су пристали да буду неслободни и беспрекорно покорни. Иза паравана транзиције прихватили су, као неизменљиву стварност, скоро потпуну окупацију и неслободу. Волшебну "транзицију" зачео је још Јосип Броз Тито под називом "прелазни период", а затим је наставио Слободан Милошевић, превођењем и враћањем Србије у капитализам са вишепартијским системом. Комунисте су наследили неокомунисти, типа др Војислава Коштунице, др Зорана Ђинђића, Бориса Тадића, Чедомира Јовановића и Ненада Чанка. Проблем је што су Срби све време од завршетка Другог светског рата убијани, прогоњени, заглупљивани, а потом окупирани и обесправљени.
Расрбљени Срби, претворени у међувремену у руљу, учествовали су тог 20. октобра 2009. године у историјском догађају, који не могу да оспоре ни глобалистички антиисторичари. Дан је био посвећен, после одласка са политичке сцене СКЈ и ЈНА, скоро заборављеном историјском догађају – ослобођењу Београда 1944. године. Треба напоменути да председника Русије никад у историји није дочекао председник Србије, иако су те две државе биле самосталне са истим именом пре више векова. Та чињеница повећавала је историјски значај посете руске делегације. Први председник једне стране земље, који се обратио представницима Народне скупштине, био је председник Русије, највеће земље на планети – једине земље која је духовни антипод Запада. У историјама већине земаља је забележено, да братски народи Руси и Срби никада нису међусобно ратовали и да су се међусобно испомагали кад год је било услова за то. Руси и Срби су повезани заједничким прецима, скоро истим језиком и писмом и истом духовношћу. Једино администрације, у моментима када су њихови интереси били отуђени од интереса народа, нису биле у потпуном политичком сагласју.
Долазак председника Русије биће историјски, посебно уколико се оствари изречена намера да Русија и Србија изграде заједнички центар за ванредно реаговање и одред за деминирање, ради интервенција у свим ванредним ситуацијама у региону. За познаваоце светске ситуације и посебно ситуације у Европи, Русији и Србији, недовољно озбиљним се чини само Споразум о сарадњи руске Думе и Скупштине Србије. Реч је о чињеници да обе институције имају само симболичну власт и да се само pro forma у њима одлучује. Седнице те две институције подсећају на позоришне представе режиране у Стразбуру, а немоћ посланика се непосредно преноси на народ, претворен у неслободну и обесправљену руљу. Грађани Европе су истински равноправни једино у својој немоћи да владају својим судбинама.
Јавност је из ТВ преноса сазнала, да је председник Русије дошао на позив председника Србије. Представници Србије су очекивано захвалили Русији за подршку србског става у вези с Косовом и Метохијом. Важно је напоменути, да ће тај догађај остати запамћен по понашању и гестовима председника (представника) два стара словенска, хришћанска, православна народа. Руски представник био је опуштен и расположен, а србски у грчу и намрштен, иако се испоставило, да је посету иницирао србски представник, не би ли измолио финансијску помоћ Русије у време "светске финансијске кризе" и кризе србске власти. Председнику Русије тај сусрет је био прилика да закључи колико су Срби и србска власт свесни сасвим извесног скорог напада на православље и Русију и још више на чијој страни ће Србија бити у том сукобу. Наравно, председник Русије је дошао у Београд, свестан да је Србија део језуитски разбијене СФРЈ, а затим разбијених СРЈ и СЦГ и да се та земља и даље државно и духовно уништава одвајањем Косова и Метохије и даљом регионализацијом према "Протоколима сионских мудраца".
Иронија судбине је да је Србију посетио 20. маја 2009. године Џозеф Бајден, један од највећих непријатеља србског народа и да су приликом његове посете Србима и осталим грађанима Србије, наводно због безбедности госта, претили снајперима са кровова, уз ускраћивање права кретања. Исти безбедносни модел (као да је реч о непријатељу) примењен је и приликом посете руског председника, чији је народ један од највећих, ако не и највећи пријатељ Срба, који Србе никада није нападао. С једне стране амерички представник, који је отворено говорио и радио против Срба, а с друге председник братске Русије. У времену које је раздвајало те две посете владала је, по свему судећи, умно изгубљена "србска администрација".
Како је дочекан председник највеће земље на свету? Поједини делови Београда били су потпуно блокирани. На улицама предвиђеним за пролаз руске делегације није било дозвољено задржавање и паркирање возила. Улице су биле затворене и за пешаке; грађанима није дозвољено да поздраве првог човека Русије, а полицајци нису пуштали људе ни до својих станова. Србска власт очевидно није имала или није смела да има слуха за то, колико је Срба желело да види председника Русије, у знак захвалности руском народу за помоћ у ослобађању Београда од фашиста. Од србског народа, демократским властима били су важнији прописи Европске комисије, који јесу логични, али само када је реч о безбедности омражених и демаскираних, вавилонских језуита. На тај начин демократија у Србији је показала сву своју парадоксалност. Уосталом, у демократији народ бира власт ради сопствене сигурности, организованости и развоја. Реч је о власти народа, народној власти, а не о власти над народом. Народ и у Србији одлучује о томе ко ће бити у власти, али не успева да одлучи како ће та власт владати, јер о томе одлучује према језуитским правилима изрођена власт.
Зато је могуће да "неко" у име народа одлучи да народ не сме изаћи на улице када то жели, треба или мора. Народ плаћа власт не би ли му заштитила права и слободу, а власт, која не би могла да живи без буџета, ускраћује слободу пореским обвезницима од којих зависи. Парадокс демократије је у њеном представљању постојећег система у смислу: није идеалан, али је најбољи могући. Али за кога? Наравно, за власт "у име народа". Снајпери, полицајци на коњима, дресирани пси и неубојно оружје намењени су у демократским државама да држе под контролом "руљу". Једино што народима није јасно, јесте да су они та "руља", а да су прописе смислиле слуге, службеници и робови "великог брата" и да је дежурни термин за све који би да мењају насилно своју власт – терористи.
Дакле, потпуно исти дочек приређен је у Београду у мају 2009. године отвореном србомрсцу Американцу Џозефу Бајдену, а у октобру исте године православном Русу Дмитрију Медведеву. Нису знали да разликују ни функције, па су изједначили потпредседника Сједињених Држава с председником Русије, а потпредседник не би требало да буде ни на нивоу премијера. Додуше, америчка администрација сматра себе владаром света, те је њихов потпредседник и у време "хладног рата" по њиховим схватањима био на нивоу председника Совјетског Савеза.
Демократе нису поштовале уобичајени протокол да се уважени и драги гост сачекује на аеродрому при изласку из авиона. Да ли неко прати и зна како се грле, љубе и милују председници најзначајнијих земаља света или чланови групе "Билдерберг" када се сретну? Њихови осмеси су научени на курсевима за дипломате, и стога сви председници и чланови дипломатског кора знају да држе откривене зубе као да изговарају "чиз" или на србском језику "сир", и још боље знају кога треба држати на дистанци, кога загрлити, кога пољубити и на који начин. Председнику Србије, 114. државе по величини на планети, дошао је у госте председник највеће државе на планети. При томе га је председник Србије дочекао намргођен, са само неколико киселкастих осмеха. Био је хладног и нерасположеног израза лица током читаве посете. Рус је, осим првог, наметнутог хладног сусрета деловао опуштено. Очевидно му није било нигде наређено како да се понаша.
Са ТВ Б92 камерама и речју озваничено је да су "улице биле пусте као за време агресије на СРЈ 1999. године, када су звуци сирена претходно означили почетак нових напада из ваздуха". То поређење није било истинито, али истину о улицама нису могли да кажу нови "петооктобарски" новинари, јер су за време агресије били изван Србије. Истина је да су скоро све време агресије на СРЈ улице Београда биле нормално попуњене људима, који су одлазили на радна места и у куповину. Радње су биле за ратне услове више него добро снабдевене. Људи су се, неуобичајено за ратна стања, окупљали на мостовима и Тргу Републике. У почетку агресије улице су биле пусте само после звука сирене, а престанком опасности сви су се понашали уобичајено, као у миру. Према крају рата људи су престали да реагују на сирене и престали су да иду у заклоне и склоништа. Снајперисти нису били по крововима ни за време агресије.
Да је "србска администрација" сваковрсно и пре свега ментално била слободна, обраћање председника Србије Дмитрију Анатољевичу Медведеву би се само у пар реченица разликовало од исказа, који је саопштио епископ Амфилохије Радовић у 17 сати 20. октобра 2009. у Београдској патријаршији. Приликом уручења ордена Светог Саве, највишег одликовања Српске православне цркве, председнику Руске Федерације за његов допринос јединству васељенског православља и показану љубав према православном србском народу, када је рекао: "Ваше Превасходитељство, уважени Димитрије Анатољевичу, дозволите да Вас у име Његове Светости Патријарха Српског Павла, у име Светог Синода и све пуноће наше Православне Цркве Српске, поздравим с дубоким поштовањем, љубављу и добродошлицом. Поздрављајући Вас и примајући Вас, ми поздрављамо велики Православни руски народ. Кроз сусрет и општење са Вама ми обнављамо у свом сећању и памћењу вековна сретања и неразориво заједништво наша два народа, руског и србског и наше две помесне Цркве Православне. Наша два једноверна, једнокрвна и једнојезична народа градили су и поново граде свој историјски пут на јединственом просветитељском делу свете браће Кирила и Методија.
То њихово дело се укорењивало у биће наших народа њиховом азбуком, Евангелском Јовановом вечном истином: "В начале би Слово и Слово би в Боге и Богь би Слово", подвигом њихових следбеника Антонија и Теодосија Печерских, Светог Саве првог Архиепископа Српског, Сергија Радоњежског, Нестора летописца и Лазара Србина, творца првог часовника на Кремљу с почетка XV века, савременика Светог Петра Цетињског (он је проклео сваког Србина који не би био веран Русији) и Светог Серафима Саровског и њима сличних великих, умних и светих људи све до наших дана, све до блаженог спомена Алексија II, Патријарха Московског и све Русије и Патријарха Српског Павла. Свети Александар Невски, с правом назван "име Русије" и Димитрије Донски, као и њихова истина "да Бог није у сили. него у правди", исто су толико србски, колико и руски, као што су великомученик косовски Лазар, бранитељ Косова и Европе (1389), са својом истином 'да је земаљско за малена царство, а Небеско, увијек и до вијека' и Карађорђе, 'бич тирјанах' исто толико руски колико и србски.
Та узајамност и заједништво наше Цркве и наших народа, вековима освештавани Причешћем из једне Чаше, Крвљу Христосовом, посведочени су нашом заједничком борбом за слободу и правду. И не само борбом против нацифашистичког зла (ослобођење Београда од њега је непосредни повод Вашег данашњег доласка), него и против насиља и тираније претходних времена. Србија и србски народ уопште, неће никада заборавити руску браћу и витезове, на челу са Рајевским из друге половине XIX века; уз то, србски народ би себе заборавио, када би заборавио цара страстотерпца Никојала II који је (1914) несебично жртвовао своје Царство и царско достојанство, уставши у одбрану слободе Србије и Црне Горе.
У знак благодарности за ту јединствену у историји Царску и сверуску жртву, тадашњи краљ Југославије Александар Карађорђевић (који је био и прва жртва нацифашизма у Европи, убијен у Марсеју 1934), примио је стотину хиљада Руса избеглица и прогнаника од бољшевичке револуције, епископа, свештеника, монаха и монахиња, официра, војника, професора, научника, лекара и народа, који су са своје стране уградили своју веру, знање, уметност, у ондашњу јужнословенску државу, оставивши иза себе неизбрисив траг. Потврда те захвалности је и величанствени споменик на Новом гробљу, преко пута онога кога сте посетили, посвећен 'Цару Николају II', како на њему пише 'и двум милионам русских воинов первој мировој војни 1914–1918'. Тај споменик на коме стоји још написано 'спите орли боевије' није просто споменик него и костурница, 'братскаја могила, сотниј похаронених русских воинов', освештан тадашњим патријархом Српским Варнавом и Антонијем Митрополитом Кијевским (1935).
Овоме да додамо и то, да су наше две помесне Цркве Руска Православна Црква и Српска Православна Црква, како у прошлим вековима, тако и данас, биле и остале темељ тог јединства и заједништва. У том смислу, сва пуноћа наше Цркве је посебно благодарна блаженог спомена Патријарху Алексију II и садашњем Свјатјешем Патријарху Кирилу Московском и све Русије, који су узимали и узимају живог учешћа у најновијем распећу нашег народа и наше Цркве.
Ви, многопоштовани господине Председниче, ходите стопама Ваших великих предака, како Вашим доласком, везаним за ослобођење Београда (1944), тако и Вашим и Ваше Државе Русије непоколебљивим ставом и заштитом целовитости Србије са њеним срцем, Косовом и Метохијом, штитећи тиме не само Србију, него и неповредивост Међународног Права и правде. У то име, Вам наш Свети Архијерејски Синод, као знак благодарности за Вашу верност браћи и правди, за допринос јединству васељенског Православља, и Вашу показану љубав према Српској Православној Цркви, додељује своје највише одликовање: орден Светог Саве првог степена."
Шта је проблем са представом на београдској политичкој бини? Прво, Срби знају да су Американци учествовали у бомбардовању Србије у више наврата од времена када се приближавао крај Другог светског рата до краја јуна 1999. године, а да Руси Србију никад нису напали, а камоли да су у војном експерименту in vivo изводили увежбавања бомбардовањем и ракетирањем Србије. Друго, Срби одлично знају да су Американци слабо информисана антиисторијска нација, чији већи део становника не зна ко су Срби, а с друге стране, да руски народ веома добро разликује Србе од осталих јужних Словена, добро је информисан и веома добро познаје историју из времена када САД нису постојале.
Демократи уништавају Србе
Демократски парадокси у Србији су непрегледна тема. На пример, пре доласка на власт демократе су се бориле за све врста слобода и посебно за слободу мишљења, говора, штампе... Борили су се и за ослобађање дезертера од одговорности (Закон о амнестији) и за слободе избора. Једна од увезених слобода довеле су до (бе)срамног "цивилног служења војног рока". Изборили су се за те слободе и преко невладиних организација, попут Центра за цивилно-војне односе, финансираног из Велике Британије. Борили су се да Војска буде "транспарентна" и успели да "цивилно" пропрате сваки динар из буџета за одбрану, укину војну тајну и покажу екипама и делегацијама дојучерашњих непријатеља скривена, подземна, изузетно добро утврђена командна места стратешких јединица и Врховне команде.
Таман су грађани схватили домете демократије, када се појавио текст о Изменама Закона о Војсци Републике Србије. Према том закону официри су остали без права на став о стању у Војсци. Сто пет година раније, 1904. године, официри су имали већа права од официра у Војсци Србије 2010. године. "Професионални војници, па и начелник Генералштаба, неће моћи да учествују у активностима које су везане за реформу система одбране и Војске, као ни у процесима у вези са интеграцијама у Европску унију, а које организује цивилни сектор".
Шта значе ове забране у демократском систему? Вероватно је чување "војне тајне" променило суштину закона. Војска Југославије скривала је од јавности ко јој је непријатељ и како ће се борити против њега, а "демократе" чувају као тајну од србског народа и осталих грађана Србије како ће сарађивати са непријатељима и окупаторима. "Променила су се времена", а све је остало исто. Једне интернационалисте, заменили су други. Парадокс? Ни случајно.