Медијски алиби за НАТО интервенцију
Медијски алиби за НАТО интервенцију
Лист "Ревија 92" број 227, 26. јун 1998.
Манипулисање средствима јавног информисања основна је одлика тзв. информатичких операција. Информације "Вашингтон Поста" и "Њујорк тајмса" добра су основа за анализе савремних ратова.
Када нека информативна институција не жели да прикаже стварно стање или да "драматизује" постојећу ситуацију, најчешће "спакује" информације у дно неког периферног текста, на дно неке ненаметљиве странице; а када жели да пренагласи значај неког догађаја пласира га на прву страну, ставља под више наслова и повећава величну слова, украшавајући текст разним знацима ишчуђивања и запрепашћивања.
Новинари се каткад толико забораве, да нападају друге за оно што управо објављеним написом чине. Поучан пример било је пласирање информација о још увек актуелном стању у Русији. Наиме, 18. маја 1998. године из једног неугледног текста могло се сазнати да су претходног дана: 1) у Кемеровској области Русије у граду Анжеро-Суџенску радници држали под блокадом Транссибирску железничку магистралу; 2) у руском граду Донбасу, такође радници, прекинули саобраћај на Севернокавкаској железничкој магистрали; 3) у Пермској области, у републици Коми на крајњем северу Русије, становници зауставили саобраћај на ауто-путу; 4) Дагестанци блокирали путеве, тражећи заштиту од терора разбојничких банди, које упадају из Чеченије, итд. Тек неколико дана касније, објављена је информација из које се наслућује да је реч о озбиљним економским проблемима, јер је председник Русије замолио своје пријатеље Хелмута Кола и Била Клинтона за помоћ, констатујући да су најновији рударски протести прешли разумну границу, вероватно (не)заборављајући да су управо рудари "најурили" Михаила Горбачова из Кремља.
"Замагљивање ситуације" је, на жалост, ушло у доктринарна решења великих сила. Амерички доктринарни модалитет "Информатичке операције" обухвата мноштво разноврсних активности: од односа с јавношћу, преко пропагандно-психолошких дејстава, употребе медија за постизање војних циљева, до утицаја информација на процес доношења одлуке и вођења борбених и неборбених дејстава, ради савладавања отпора противника. Знајући да је немогуће блокирати глобални проток информација, амерички војни стратези развили су доктрину манипулисања информацијама и највеће могуће експлоатације у интересу својих војних циљева. Потреба да се све више канала попуни са што више информација, узроковала је такмичење међу медијима да испричају јединствене приче. То доводи до неуобичајеног и сензационалистичког извештавања, што често резултира повећаним бројем анализа, критика и уредничких коментара о догађајима који се дешавају у подручју операција и њиховим утицајем на реакције на те догађаје и на њихов могући исход. Као резултат наведених активности, јавне институције, приватна предузећа и организације од посебног интереса, могу много брже да обликују и мењају јавно мнење; да изводе притисак или утичу на политичке лидере нација; да јачају или слабе морал војника и расположење у војној организацији; да утичу на стратегијске и оперативне циљеве и обављање тактичких задатака и да тако значајно утичу на стратегијски правац, домет и трајање војних операција.
Познато је да не постоје уистину независни медији и да су ставови власника и/или финансијера пресудни за вођење политике готово сваког средства јавног информисања. Говорећи о тзв. глобалној окупацији, функционер америчке владе, који објављује написе под псеудонимом "Гери Ка", напоменуо је да су, на пример, 1983. године само 531 од укупно 1.700 дневних новина држали независни власници, углавном у мањим местима. Зато је занимљиво, у садашњим условима, колико штампа успева да истински информише јавност, а то се, пре свега и не без разлога, односи на најутицајније информативне куће у свету и посебно на амерички простор.
Новинари у функцији политике САД
Вашингтонска штампа усмерила је своју пажњу на Балкан истовремено када и Клинтонова администрација. После врелог пролећа и лета, пошто је избегао да саучествује у прљавим активностима Стејт дипартмента око провидних инсценирања, увођења санкција СРЈ и блокада српских простора, "Вашингтон пост" се преко својих угледних и утицајних коментатора укључио у спровођење политике Сједињених Америчких Држава. Очигледно је, да су многобројне информације у вези са ратом у Босни биле у функцији нове улоге САД на Балкану. Редакција најближа Белој кући и њени сарадници били су изузетно активни: 1) Сугерисали су да се подржи повратник и проверено американизовани бизнисмен Милан Панић; 2) оптужили политику Русије за заштитнички став према босанским Србима; 3) обавестили светску јавност да је вашингтонска администрација затражила сагласност за ваздушне операције, што је значило да су Американци иницирали решавање југословенске кризе силом; 4) оптужили су Вука Драшковића да је "убеђени националиста који позива на велику Србију од Неготина до Книна", упркос његовој упорној и отвореној сарадњи с америчким дипломатама; 5) најавили су долазак ЦИА у Босну "да установи ко су противници (политички и војни) мировног споразума" и утврдили да су амерички војници у Босни безбеднији него било где у свету; 6) пријавили су Мила Ђукановића да је упутио писмо америчким конгресменима Нику Раџалу и Брусу Венту, "као да им подноси извештај", цитирајући део писма: "Црна Гора је на ивици да прогласи независност...", али и одговор Бруса Вента, америчког конгресмена из Минесоте: "САД не могу да буду гарант независности Црне Горе", итд.
Њујоршка штампа такође је одиграла значајну политичку улогу. Она је прва објавила сценарио за акцију на Балкану и учествовала у подгрејавању нагађања о војној интервенцији против Срба. Узнемирила је српско становништво тврдећи да се припрема напад на посавски коридор око Брчког, а када је већ увелико успостављен мир, "Њујорк тајмс" је објавио, да је Иран одмах по потписивању мира у Дејтону, на миг Вашингтона, наоружао Загреб и Сарајево ракетама за разарање Србије. У покушају да се ухапси Радован Караџић, у једној од кампања које су специјалност америчких (не)зависних гласила, њујоршки новинари пласирали су "процурелу" информацију, да је америчка администрација у дилеми: Да ли да поново уведе санкције против СРЈ или да наложи да снаге НАТО-а ухапсе српског лекара и дипломату. Учинили су то, очигледно, не би ли одржали постојећу психолошку и политичку напрегнутост међу Србима.
Медијско усмеравање политике
Последњих десетак година најзначајнија средства информисања контролишу наднационалисти ‒ тзв. креатори новог светског поретка. Јавна је тајна, да је најпознатија информативна компанија САД ‒ "Њујорк тајмс" под потпуним утицајем Рокфелеровог Савета за иностране послове, јер у њој ради највећи број бивших и садашњих чланова Савета и Трилатералне комисије. За "Њујорк тајмсом" следе "Њусвик", "Вашингтон пост", "Бостон глоуб", "Балтимор сан", "Чикаго сан тајмс", "Лос Анђелос тајмс", "Хјустон поуст", "Арканзас газет"... Студиозније и континуалне анализе садржаја објављених у њујоршким и вашингтонским новинама, у којима се ништа не објављује случајно, показују колико су њихове информације поучне и корисне за схватање светских мегатрендова, процена и предвиђања.
Будући да се зна, да су у средствима јавног информисања политички моћни људи, није чудно што се и преко штампе на политику утиче сугестијама, криткама, покретањем иницијатива... Зато природно изгледају коментари у којима амерички новинари, попут Дејвида Бајндера у "Вашингтон тајмсу", упозоравају да је политика САД на Балкану хегемонистичка и зато веома опасна. Мешање у унутрашње ствари других земаља, амерички новинари су доказали чињеницом, да у САД постоји специјална институција "Национална задужбина за демократију" која даје више од 30 милиона долара у касе политичких партија, синдиката, дисидентима и тзв. независним медијима. Пол Макарти је 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а изложио како и које организације и медије у Југославији финансира та задужбина. На списку су се нашли: Наша Борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б92, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију...
Слична је по сугестивности и критика објављена у "Вашингтон посту", у којој је истакнуто да Овенов и Столтенбергов план није задовољио Клинтонове критеријуме, уз закључак да санкције против Србије морају остати. "Вашингтон тајмс" је први предложио укидање санкција СР Југославији, упозоравајући сопствену власт да су САД све изолованије у свом упорном инсистирању на одржавању блокаде против СРЈ и указујући на чињеницу, да су из Европе повећани притисци за укидање санкција. Коментатор "Вашингтон поста" Џим Хоугленд осудио је предлог америчке администрације, да Турска управља обуком и доставом наоружања у Босну, пошто су се услови радикално изменили након успеха фундаменталиста на изборима у Турској.
Приликом процена балканског рашомона, новинари су упозорили да Алија Изетбеговић припрема терен за стварање муслиманске државе у Босни и сугерисали администрацији да својим понашањем не буди наде муслиманима.
Штампа у Њујорку, као што је речено, повезана је с креаторима тзв. новог светског поретка па се од ње очекује да знатније усмерава политику великих сила. Зато није преседан напис објављен у "Њујорк тајмсу", у којем је Бил Клинтон укорен због колебљиве политике у односу на Босну. У истом листу сугерисано је да би САД уместо сталних претњи, требало да изађу с мировним планом и да треба привремено суспендовати санкције против Југославије. Карактеристична је јавна оцена Клинтонове политике, после бомбардовања Срба у Босни: "Пошто је ’средио’ Хаити, и размеђио Палестинце и Израелце, Бил Клинтон је у председничкој трци важне карте бацио на Босну; у тој журби прави превид за превидом: Алхемијски је створио муслиманско-хрватску федерацију и апсурдно везао Србе с муслиманима и Хрватима у Босни".
Најоштрија и веома индикативна оцена објављена је у најпознатијем масонском листу света, 8. септембра 1997.: "Вашингтон не зна шта хоће у Босни". Такву оцену могу дати само Дејвид Рокфелер, Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Френк Карлучи, Џин Киркпатрик, Ричард Чејни..., односно људи утицајнији и моћнији од лидера из групе Г-8.
Високи професионализам новинара
Иако је несумњиво, да америчка штампа патриотски помаже политици сопствене администрације и притом повремено пласира очигледне лажи, обмане или перфидије, какве су информације о увођењу санкција Хрватској или о повлачењу снага УН, мора се признати да у редакцијама еминентних америчких листова раде професионалци високог ранга. Управо од "Вашингтон поста" и "Њујорк тајмса" свет је сазнао највише истина о рату на Балкану.
У Вашингтону је објављено да су интервенцију против Срба предложили: Ентони Лејк, Медлин Олбрајт и Ворен Кристофер. За Алију Изетбеговића амерички новинари су писали да је обећао у Њујорку да ће прихватити женевски документ, а да то није учинио. Затим да је током 1994. године претио Србима да је од дванаест рунди одиграно само осам и да ће у наставку муслимани победити Србе "ако не нокаутом онда сигурно на поене" и да је при том признао да је примио нову испоруку оружја.
Посебно је наглашено, да америчка администрација нема поверења у Фрању Туђмана и Алију Изетбеговића. Међу првима у свету писали су о "муслиманском" национализму у Босни, наводећи да је "на хоризонту муслимански програм етничког чишћења". Указали су, да америчка иницијатива око хрватско-муслиманског споразума за решења сукоба у бившој БиХ, забија клин између Срба у Крајини и других Срба. Још средином маја 1994. обавестили су јавност да се босански муслимани илегално наоружавају. Упозорили су свет, да муслимански режим у Сарајеву користи ислам за успостаљање политичке доминације, "као што су комунисти користили марксизам да би владали бившом СФР Југославијом".
Хрватски напад на Славонију, изведен почетком маја 1995. године, новинари су назвали правим именом – "хрватска акција етничког чишћења". Објективна анализа објављена је и пред операцију "Олуја", када су новинари закључили да су САД све време кршиле ембарго, да муслимани територијално јачају и да се може очекивати општи напад на Републику Српску Крајину, јер је Клинтонова администрација дала прећутну сагласност хрватском нападу на крајинске Србе. Објављено је и наводно објашњење: "Пошто САД нису биле у стању да пошаљу снаге у Бихаћ, није лоше да то учини Хрватска".
Разумљиво, америчка штампа је најлежерније писала о најдраматичнијим догађајима на Балкану. "Вашингтон пост" је написао својеврсну и свевремену оптужбу америчког режима: "Вашингтон је Загребу упутио дискретан знак разумевања за напад на Србе у Крајини". Затим су уследили написи, који личе на признања у вези са учешћем у великом злочину: Да "естрадни букачи" (амерички сенатори) прећуткују злодела хрватске агресије на Крајину; да је агенција националне безбедности САД тражила поштеду комуникација Пале – Београд да би могла да прислушкује разговоре; да није само Иран слао оружје у Сарајево, него да су у наоружавању босанским муслимана учествовали Турска, Пакистан, Саудијска Арабија, Малезија, Брунеј, Аргентина, Мађарска... (Занимљиво је да је Бела кућа у року од 24 сата признала да су тачне тврдње "Вашингтон поста" о наоружавању муслимана у Босни и да је то рађено са знањем и сагласношћу званичног Вашингтона и то од почетка рата, у време администрације Џорџа Буша Сениора).
Свој професионализам амерички новинари су доказали када су објавили доказе, да муслиманске банде, уз прећутну сагласност и отворену подршку сарајевских власти, малтретирају и прогоне Србе. Оптужили су америчке снаге у Босни да су вребали прилику да спроведу операцију заузимања четири ТВ предајника у Републици Српској. Прозвали су Роберта Галбарда за недоследност, јер је Албанцима тврдио да Срби примењују државни тероризам на Косову, а Србима да су терористи у ОВК ("Ослободилачка војска Косова"). Замерили су Ибрахиму Ругови да одбија да осуди шиптарске терористе.
Увек радикалнији њујоршки журналисти забележили су још августа 1993. да се "муслимани" снабдевају оружјем кроз тунел испод Сарајева. У више наврата, у анализама ситуације у Босни критиковали су америчку владу за погрешну политику и спомињали ранија охрабрења упућена Изетбеговићу да не прихвати поделу Босне и посебно навијачко понашање амбасадора Лоренса Цимермана пред Лисабонску конференцију. Коментатор главног њујоршког дневника Вилијем Сефајер открио је јавности, да је амерички председник Бил Клинтон, у замену за обећану финансијску помоћ, тражио од руског председника да изврши притисак на Србе.
У вези са заблудама Сједињених Држава, Њујорчани су написали да је трећи – и најопаснији – мит који се расплинуо на Балкану мит о новом светском поретку, "јер је тај мит израз проклетства америчке спољне политике – засноване на веровању да САД могу преправити свет према сопственом лику".
Уводничар "Њујорк тајмса" поставио је питање, после Кристоферове поруке председнику Србије: "Зашто се упозорења упућују само Србима?" У истом дневнику објављено је мноштво коректних информација: 1) Оптужена је Хрватска да је протерала 280 хиљада Срба, 2) оптужен је Запад да је одговоран за грађански рат у Босни, 3) упозорено је да је хрватска офанзива у западној Славонији последица наоружавања Хрватске, односно кршења међународног ембарга, 4) потврђени су масакри над Србима у Западној Славонији, 5) захтевано је бомбардовање муслиманских и хрватских снага, пошто су наставили офанзиву и бомбардовали Приједор, упркос упозорењима бројних светских званичника, 6) изнесено је јавно да је "НАТО бомбардовање" било по жељи ТВ Си-Ен-Ен.
"Њујорк тајмс" је раскринкао Алију Изетбеговића, тврдећи да се заглибио у прошлост, да има велике тешкоће у суочавању са миром, да је његова изборна кампања у знаку ислама потпомогнута из Техерана, да седи на четири столице (Анкара, Техеран, Бон и Ријад), итд.
Муслиманске власти су оптужене да праве од Сарајева етнички чисто насеље. Занимљиво је да је "Њујорк тајмс" у марту 1997. објавио сензационално откриће да су двојица муслимана, за чију смрт су окривљена двојица Срба још 1992. године, нађени живи и здрави у Вогошћу у Сарајеву. За Фрању Туђмана забележили су да због политичких циљева покушава да изврне историјску истину о злоделима некадашњег фашистичког режима. Предложили су да Вашингтон притисне Туђмана и да га примора да демократизује земљу, контролише мостарске "господаре рата" и потражи умеренијег наследника, незадовољни маневрима његове владе да не допусти повратак 200.000 прогнаних Срба, како то захтева мировни споразум из Дејтона.
Хрватска је, иначе, најчешћа тема у њујоршкој штампи, нарочито после верификације Дејтонског споразума у Паризу. Наиме, прозвали су Хрватску због оглушавања о захтеве да се створе нормални услови за повратак и живот Срба у Хрватској. Упознали су свет да је Хрватска рехабилитовала своје фашистичке колаборационисте, да су проусташке групе у Хрватској уништиле 2.964 од 4.073 споменика погинулим у борби против фашизма и да је у Загребу враћен усташки новац и симбол на застави. Хрватска власт је оптужена да плански насељава Хрвате у куће прогнаних Срба. При том, није пропуштено да се објави сведочење бивших хрватских војника да су хрватска армија, полиција и паравојне снаге, по наредбама из Министарства одбране Хрватске, убиле стотине Срба код Госпића и да се касније број само повећавао. Ипак, на закључну информацију личи констатација објављена у "Њујорк тајмсу": "Хрватска више не треба Вашингтону, након што је послужила да се муслиманима преко Загреба допреми иранско оружје и муниција". Издваја се и једно занимљиво признање објављено у "Њујорк тајмсу" 27. августа 1997., које се тиче Срба: "Запад је и те како умешао прсте и Републику Српску, где је неповратно поделио вође".
Новинари мајстори свог заната?
У последње време готово је илузорно да се очекује да средства јавног информисања буду објективна и изван политике. Зашто је то несумњиво, најбоље показује чувена изјава Џона Дојча, директора ЦИА: "ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар". Стога није лако раздвојити професионално понашање новинара од њиховог политичког понашања. Можда су најбољи показатељи вредности листова објављене процене, прогнозе и предвиђања. Јер, догађаји ће показати какав је новинарски образ. На пример, "Вашингтон пост" је прогласио Слободана Милошевића за кључну личност преко које треба решавати балканску кризу, а прогнозирао је поделу Републике Српске на два дела. С друге стране, "Њујорк тајмс" је пренео процену високог функционера НАТО-а у Сарајеву, да није питање да ли ће, него када ће муслимани напасти Србе и закључио да је подела Босне једино решење. У последње време све ређе се прави новинари уздигну и објаве тзв. тајна документа и раскринкају понеку аферу. Учинио је то један недовољно контролисани новинар "Њујорк тајмса", када је нарушио тајност преговора у Дејтону, пошто се докопао једног од докумената, а "успехом професије" може се оценити и део коментара објављеног у истом листу 22. јануара 1998.: "Чини се да САД више нису онако дубоко ангажоване као раније, а и тамо где су ангажоване делују несигурно". У сваком случају, ко је редовно читао вашингтонску и њујоршку штампу могао је да зна, барем неколико дана унапред, шта ће се догађати у свету и шта намерава америчка администрација.
Чини се, ипак, да су постигнућа информационог рата најбоље схватили Мишел Колон, писац књиге "Пажња медеји", који је записао: "Рат у Југославији није почео бомбама већ лажима: уверили су читав свет да су Срби у Босну дошли споља и напали муслимане" и чувени писац, Џон Ле Каре, који је изјавио: "Истина је данас у рукама новинских магната, манипулатора и професионалних лажова у већој мери него икада раније". Проблем је наравно нешто већи, јер, као што је речено, ти "магнати" припадају слоју људи који држе светско информисање под контролом.