Уместо берићетне будућности – глад и рат

Тотални рат гладних против богатих

Лист "Ревија 82" број 337, 13. септембар 2002.

Немамо времена да имамо времена

Лист "Таблоид" број 276, у оквиру фељтона "Освајање слободе – ратови будућности", 17. јануар 2013.

Богате земље не намеравају да врате сиромашним део, који су од њих отели или одузели наметањем својих правила игре и претњом употребе силе. Јаз имеђу богатих и сиромашних повећава се убрзано. Смањује се број богатих, а количина капитала у њиховим рукама се умногостручава. Очекује се рат за прерасподелу преосталих ресурса на планети.

Неизвесна будућност планете постаје основни проблем, којим се заокупљају и научници и доктринолози и експерти за разнолика подручја, која покривају укупан живот и рад човека. Размишљања о неизвесности заснована су на чињеници, да је све мање ресурса на планети, а све више становника и старих људи. Чак и надобронамернији, најодговорнији и најнепристраснији научници потврђују са зебњом истраживања Римског клуба, која је објавио Аyрес У. Роберт у књизи Несигурна сутрашњица.

Забринутост се повећава када се схвати зашто Сједињеним Државама сметају "свете краве" у Индији. Када се прихвати сурова истина да је све извеснија немаштина, разлог што Вашингтон тражи услове за свој опстанак у далеким земљама, постаје јасно где се налази цео људски род. Највећи проблем су физичка ограничења (количина ресурса и људи). Не треба заборавити, да је за време Јулија Цезара (102 п.н.е. ‒ 44 н.е.) на Земљи било 150 милиона становника, а да сада Кина и Индија имају више од 2,2 милијарде. Према једном од футуролошких истраживања, око 3530. године на Земљи би могло бити толико људи, да би се њихова маса изједначила са масом Земље. То би се догодило уколико би се наставила садашња тенденција раста броја становника. Према истој стопи раста 6826. године људска маса би теоријски била једнака маси свеукупног познатог универзума.

Сви знамо да се то не може догодити. Пре тога би се људски род са садашњим схватањима међусобно истребио или би нашао решења за опстанак у космосу. Но ближа је варијанта истребљење, будући да мегакапиталисти радије улажу у оружје да контролишу планету, него што су спремни да уложе у истраживања космоса. Уосталом, колико би биљака и животиња требало да стане на планету да би се сви људи прехранили пре 3500. године? Та година је колико сутра, јер 2000 година од Христовог рођења прошло је као трен.

Креатори новог светског поретка све наведено знају, будући да располажу подробним подацима бројних специјализованих научних институција, међу којима је Римски клуб једна од најпознатијих. Паралелни процес, који нас води у "врзино коло", је покушај да се број становника на планети смањи. У том пакету су концепт "златна милијарда", а на њих подсећају на невероватан начин настале болести попут, сиде, еболе, "птичијег грипа" и САРС-а. С друге стране и покушај да се реши проблем смањивањем наталитета нема срећан крај. У том случају већински житељи планете убрзо ће бити старци и старице. Уосталом, и тај процес већ траје.

Неуморни и неумољиви хроничари забележили су (не)уобичајену вест 30. јула 2002. године: "Велика глад тешко угрожава најсиромашније становнике у Уругвају: деца једу траву и отпатке из смећа". Немачка агенција ДПА додала је: "Поједини житељи главног града Аргентине, Буенос Аиреса, приморани су да једу пацове, мачке и жабе, због финансијске и привредне кризе". Иако такви подаци више приличе Африци него Јужној Америци, они нису непознати ни изненађујући, ипак, на скуповима најбогатијих земаља света посвећеним односу Севера и Југа, у Нагоу на Окинави, Ђенови и канадском одмаралишту Кананаскис, продубљен је јаз између сиромашних и богатих. Између "самита о одрживом развоју" у Рио де Жанеиру и Јоханесбургу, број сирмашних је знатно повећан. У штампи је објављено да Руси изнајмљују супруге богатима. Број становника који умиру од глади и у најбогатијим друштвима, непрестано се повећава. Глад се у свету шири, будући да 90 одсто људи располаже са 10 одсто капитала и да се тај однос непрестано мења у корист најбогатијих. Савремени "токови капитала" учинили су да планета, због недомаћинског односа према ресурсима, остаје без услова за живот. Стога је заиста необично, што су ретке званичне и јавне изјаве о прерасподели планетарних добара, као она од 9. септембра 2000. када је Фидел Кастро оптужио САД и богате земље за похлепу.

Владари са душевном сенком

Средином јула 1999. две стотине најбогатијих људи света поседовало је хиљаду милијарди долара. Јаз између најбогатије и најсиромашније петине светског становништва повећан је са 30:1 у 1960. години на 74:1 у 1997. години. Најбогатији Американци, њих близу 400, укупно располажу сумом од преко једног трилиона долара, што премашује годишњи бруто национални производ Кине! У августу 1998. на списку шест најбогатијих Американаца у историји били су: Џон Д. Рокфелер, Корнелијус Вандербилт, Џон Џекоб Астор, Стивен Жерар, Ендрју Карнеги и Бил Гејтс. У последњих неколико година на месту најбогатијег човека на планети наизменично се смењују Американци Бил Гејтс и Робсон Волтон, власници "Мајкрософта" и ланца самопослуга "ВолМарт".

Према извештају Програма УН за развој (УНДП) из септембара 1998: 20 одсто најбогатијих у свету учествује у укупној потрошњи са 86 одсто добара и 58 одсто светске енергије, према четири одсто колико троше најсиромошнији. Они троше 45 одсто меса и рибе (најсирмашнији само пет одсто), користе 87 одсто возила (најсиромашнији мање од један одсто) и 74 одсто телефона (најсиромашнији 1,5 одсто). Најбогатијих 225 људи поседују капитал једнак капиталу 2,5 милијарди најсиромашнијих. Три најбогатија човека на свету имају више капитала од 48 најсиромашнијих земаља у свету.

За десет година увођења "америчког начина живота" у Кину, многи у Кини су заборавили за Конфучија и квалитативан начин живота и стога изгледа ни тамо никог не забрињава, што је већ у октобру 1998. преко милион Кинеза спадало у категорију "нових богаташа", а зна се и то, да је типичан азијски милијардер – Кинез. Кинески гастарбајтери, који у источној Азији чине само шест одсто становништва, контролишу 70 одсто богатства на тим просторима (они су својим инвестицијама у домовини допринели да Кина остварује садашње "привредно чудо"). Не треба заборавити, да је кинески председник упозорио Сједињене Државе "да не пробијају економски и социјални 'Кинески зид'", јер ће према Западу потећи од Нострадамуса пророкована "жута бујица", коју неће успети да савладају.

Куда све то води? Западна демократија форсира појединца, слободе и права, а источна колектив, ауторитет и одговорност. Гуљелмо Фереро је изванредно објаснио разлику две основне цивилизације: "Квалитативне цивилизације иду за тим да искристалишу дефиницију лепог и доброг... Квантитативна цивилизација, напротив, да не би била спречавана у своме напору за умножавањем моћи и богатства и пре свега, да би могла да непрекидно подвостручава, потростручава и почетворостручава производњу добара у једној те истој временској јединици, иде за тим да учини растегљивим, промењивим и кратковечним првобитне дефиниције лепог и доброг".

Члановима америчких администрација, које су према америчком неуропсихијатру, др Скоту Пеку, припадници још недовољно сазреле, декадентне и болесне квантитативне цивилизације, нису јасне барем две ствари: прво, да се не треба огрешити о права потомака, нити се смеју злоупотребити знања и снаге које припадају наследницима, о чему су писали Тибетански мудраци пре више од 120 година, и друго, да је опасно отварање Пандорине кутије. Учинили су и једно и друго. Због скривања корупције иза "прогреса" и похлепе, која је узрокована одбацивањем врлина, покрали су будућност, ослободили су радиоактивност и вирус АИДС-а, ушли у генетски код, "продрли кроз физичко-енергијско-душевни зид до грла закопчане Кине"...

Када се разматра могућност да САД остваре свој концепт назван "амерички сан" или "American Way of Life", чини се да ће то пре успети неко други (на пример, Британци). Међутим, треба напоменути да у томе постоји и нешто сасвим извесно: Сједињене Државе остварују свој концепт парадоксално. Желе да владају светом, а руше његове основе и нечувеном грамзивошћу показују да немају никаквог смисла за господарење потчињенима и ресурсима. Бране се агресивном "истуреном одбраном" препуштајући свој континент, као пужеви голаћи, свим могућим политичким, културним и религијским подривањима. Док освајају простор изван прикупљене државе и далеко од својих граница, у њеном окриљу се догађа процес хиспано-афро-исламизације. Њихова отвореност, слобода, правда и култ појединца имају своју цену, зато се и чини да је "америчка неман" почела да гута себе од репа, а да то чини све убрзаније. Коначно остварење "америчког планетарног сна" вероватно ће бити парадоксално. Уколико икад потомци Ујка Сема "освоје свет доларом", учиниће то нека западна, тешко распознатљива етничка мутација, претежно жуте боје коже.

Стварање беде

И док језуитско-вавилонски вођени, амерички бизнисмени суверено владају преко Билдерберг групе, реда "Лобања и кости", Трилатералне комисије, Савета за националну безбедност САД, Савета безбедности УН, ОЕБС-а и НАТО-а, свет око њих није нимало безбедан и леп. После прогона Срба са њихових вековних огњишта, који су трилатералисти здушно подржали, у октобру 1995. више од 200.000 прогнаника било је у Републици Српској у катастрофалном положају. Људи су умирали од глади, јер у Бањалуци није било струје, мазута и воде, те није било могућности да се испече неопходних 100.000 векни хлеба. Следећег месеца Амр Вехран, официр УН за везу, упозорио је светску јавност да се може догодити да неколико стотина Срба осталих у Крајини умре од хладноће, глади и болести.

Транзиција креирана у Лондону, Њујорку и Вашингтону и потписана капитулација у Москви после пораза Совјетског савеза и Варшавског уговора у "хладном рату", приносила је свакодневно своје жртве на олтар новом лихварском поретку. Први пут се догодило да су у марту 1996. два руска војника умрла у касарни од глади, будући да су добијали једва 30 одсто од хране која их је следовала према норми. Премијер Русије Виктор Черномирдин је 27. октобра 1996. потврдио да Кремљ продаје резерве злата и драгог камења и посеже за девизним резервама, не би ли предупредио бунт полугладне и незадовољне армије, а Виктор Семјонов, министар пољопривреде Руске Федерације, жалио се на увознике који су профитирали ширећи гласине о глади и тако долазили до већег профита и "да би изазвали банкротирање домаћих пољопривредника".

Суштину савремених светских војно-политичких тенденција, које су условиле и одредиле начин живота Југословена у последњој деценији 20. века и на почетку 21. века, изразио је у неколико кључних ставова француски публициста Жерар Бодсон у књизи Нови светски поредак и Југославија: "...Нови светски поредак (који је почео да се остварује (18. јануара 1989. године, после 'дизања тзв. гвоздене завесе – прим. Р.С.) је у првих шест година изродио више оружаних сукоба и интервенција Организације уједињених нација, него у четрдесет година Хладног рата... Никада није било толико премештених људи нити избеглица: седамнаест милиона избеглица у 1991. и 27 милиона у 1996. години...".

Стога, није чудно што је 21. јуна 1994. генерални директор Организације УН за исхрану и пољопривреду Жак Диуф упозорио, да ће експлозија светске популације (са 5,5 на 9 милијарди становника) током следећих 30 година уништити плодно земљиште и смањити производњу хране (углавном у земљама где људи већ гладују), што је у новембру 1996. објављено да милиону избеглица у Централној Африци прети смрт од глади и жеђи, а у децембру исте године да се из Руанде кроз источни Заир креће 300 километара дуга колона изгладнелих и болесних избеглица.

У таквој ситуацији, у Годишњем извештају УНИЦЕФ-а, објављеном 23. јула 1997., написано је да су богате земље смањиле помоћ сиромашнима (највише Финска, Италија и САД), а бечки "Винер цајтунг" је објавио, да је све већа поларизација између богатих и сиромашних: "Четвртина светског становништва не бележи никакав привредни раст; у Русији гладује више од 40 милиона становника; распон између десет одсто богатих и десет одсто најсиромашнијих у Русији сада је 27:1".

Већ крајем септембра 1998. године смело је објављена процена Уједињених нација, да је глад на планети неизбежна, будући да је, према подацима надлежних институција, количина жита 1983. године износила 346 килограма по појединцу, у 1993. години је спала на 303 килограма, а предвиђа се да ће 2030. године износити 240 килограма по једном становнику (колико је тада било у најсиромашнијим земљама света). Већ сада се зна да се природни извори (ваздух, вода и земља) троше 20 одсто брже него што се могу обновити и да ће на крају пете деценије овог века такво трошење достићи чак 220 одсто. У институцијама које финансира Запад, сматрају да је излаз у улагањима за смањење прираштаја у земљама "трећег света". Познато је и то да осамдесет милиона људи годишње у свету умире од глади и да су Сомалијци најгладнији народ на планети.

Уз Сомалијце по глади су најпознатији Ирачани. Остајали су гладни, због одуговлачења процедуре коју су увеле УН, око испоруке хране и лекова, и када су редовно испоручивали петролеј. У извештају њујоршког Центра за економска и друштвена права, 5. августа 1996., записано је да је због неодустајања Савета безбедности од санкција умрло 500.000 Ирачана, и да "цела ирачка нација пати због глади, несташице лекова и епидемија заразних болести". У београдској штампи објављено је, да је само у фебруару 1997. године, због несташице хране и лекова умрло више од 5.500 Ирачана, од којих је 4.438 малишана испод пет година и да су, откако се ова земља нашла под ембаргом, услед разних болести, изнемоглости и неухрањености страдале 760.734 особе.

Чини се да су на списку гладних све земље које су у Сједињеним Државама проглашене за непослушне, будући да је, према јавним подацима у периоду од 1995. до 1998. године око 270.000 Севернокорејаца умрло од глади. Ипак, "агенцијски бисер", који говори све о новом језуитско-вавилонском светском демократском поретку, била је вест из Авганистана, да су 13. јануара 2002. у Кабул, у којем хиљаде људи умиру од глади, стигле екипе из бројних светских удружења за заштиту животиња "забринуте за судбину животиња у тамошњем Зоолошком врту".

Контрола немоћних

Санкције и остале претње треба да утичу на друштвено биће грађана, како би у страху од сиромаштва и глади дошло до формирања свести да је боље и мудрије, не одупирати се. Сврха санкција је да се ривал потчини својој вољи, а то је и циљ сваког рата. Само се, уместо оружјем, противник приморава изгладњивањем. Код интервенције у Сомалији то је био типичан случај. Остало је нејасно да ли је циљ био обезбеђење исхране изгладнелог народа или подршка изградњи нове демократије помоћу војне силе. Од 1989. године доказано је да је економска блокада "тешко ментално оружје". Његови корисници изазивањем глади и социјалних немира приморавају становништво на поштовање планова Запада.

Олдос Хаксли, познати заговорник основног програма који је настао у клиници Тависток, један од гуруа покрета "Њу ејџ", на предавању које је спонзорисао "Глас Америке", јавно гласило америчког Стејт департмента, у Калифорнијској медицинској школи у Сан Франциску, обратио се 1961. године групи лекара, психијатара и владиних административаца речима: "У следећој генерацији или ту отприлике, фармаколошки ће се уређивати да људи воле своје робовање и производити, тако рећи, диктатуре без суза. Произаћи ће нека врста безболног концентрационог логора за читава друштва, тако да ће људима у ствари бити одузета њихова слобода, али ће радо уживати у томе, јер ће бити одвраћени од било какве жеље за побуном – пропагандом, ’испирањем мозга’ и идиотизацијом појачаном фармаколошким средствима. И то ће изгледа бити крајња револуција".

Слично је писао Тревор Ревенскрофт. Тврдио је да је француски адвокат Морис Жоли, посвећеник древног реда розенкројцера, васкрснуо идеје Макијавелија и да је предвиђајући масовне комуникације и нове технологије за скоро тренутну контролу над политичким и економским животом, упозорио човечанство да "настаје нови тип цезаризма":

"Говорићемо са људима по улицама и трговима и учити их да преузму онај поглед на политичка питања, који нам је у том тренутку потребан. Јер оно што владар каже, шири се кроз земљу попут неконтролисаног пожара, глас народа то носи на сва четири ветра. Ми ћемо изазивати немире, сукобе и мржњу у читавој Европи и према томе по другим континентима. У сваком тренутку бићемо у положају да створимо нове нереде како нам се прохте или да успоставимо стари поредак. Непопустљиво ћемо тровати односе између народа и држава у свим крајевима. Завишћу и мржњом, сукобима и ратом, чак и ширењем глади, оскудице и зараза, дотераћемо људе у такав теснац, да ће им једини излаз бити у тоталној предаји нашој власти".

Ипак, најопаснијим се чини, бар на први утисак, схватање теозофкиње Јелене Рерих у вези са на планети доминирајућом "петом расом", коју је назвала "космичко смеће". Она је посебно нагласила: "Ви питате да ли ми још треба да се боримо са људима? Да ли су сви људи наши непријатељи? Одговорићу, да ми треба увек да се боримо против зла у свим његовим појавним облицима. Па пошто је сада на Земљи већина људи носилац зла, то значи да имамо и много противника".

О проскрибованом пројекту "златна милијарда" не треба трошити речи.

Чини се ипак, да је мање мистична одгонетка свега што се догађа записана у америчкој војној доктрини и Правилу КоВ САД – ФМ 100-5. Реч је о односу Сједињених Држава према неразвијеним земљама. Усамљена супер сила је у непрестаном рату против сиромашних земаља. У Доктрини су разрађени сценарији само за деловање и рат против слабих земаља "трећег света". Основни разлог за ту врсту свеобухватног рата је неспремност да велике силе, и посебно САД, смање своје богатство за рачун смањења економског јаза између Севера и Југа.

Тотални рат је неизбежан

Према знањима којима је располагао Миле Дупор, покретачи историје су глад, љубав, слобода и слава, а према Карлу Густаву Јунгу нагони глади, агресије и секса, као изрази психичке енергије. Очевидно је да нагон глади не треба занемарити и да би надобудни мега-капиталисти требали да се забрину или чак и уплаше шта ће се догодити, будући да они не могу да се одрекну свог богатства, чак ни његовог дела, а с друге стране глад чини своје и у главама људи изазива опасне ратне идеје. Политички гледано, изјава француског министра унутрашњих послова Жан-Пјер Шевенмана из маја 2000. да "Европа не сме да буде богато предграђе америчке империје", личи само на благу опомену да је постојећи опасни тренд препознат и да га треба зауставити.

Смањење ресурса и количине хране и повећање јаза између најбогатије и најсиромашније петине светског становништва на 100:1, изазваће неминовни бунт грађана, у ситуацији када нико неће желети да се ослободи стеченог и када ће сви богаташи сматрати да су заслужили да буду богати. Уследиће једини рат који нико није предвиђао: тотални рат "свих против свих", али не због могућности да сви људи међусобно мрежно комуницирају, како је предвиђао Никола Тесла и не због нарасле моћи супротстављених великих сила, него због глади проистекле из похлепе квантитативне цивилизације. Уосталом, сваки скуп о релацији Север ‒ Југ завршен је неуспехом и одлукама да се смање давања сиромашним земљама.

Наравно, креатори језуитско-вавилонског светског поретка предвидели су могућност побуне гладних. Стога већ вежбају на демонстрантима који се супротстављају глобализму, користећи најсавременија "неубојна оружја". Интернационалне полиције, којих ће бити све више, све док се полицајци не сете да су део сиротиње, а не богаташа, већ користе средства за блокирање, омамљивање, заслепљивање и сваковрсно онеспособљавање демонстраната. Рич Гарсија, представник лабораторије у ваздухопловној бази Киртланд у Новом Максику и Xорџ П. Фентон, директор пројекта оружја заснованог на електромагнетној енергији, најавили су ново неубојно оружје "које не убија, него само изазива снажан бол". "Хумано оружје за будуће акције" ствара буку која дезоријентише, звуке јаког интензитета, који изазивају болове, непријатне мирисе и иритацију коже. Реч је о "строб светлу", затим оружју које изазива мучнину, електричним пиштољима, пиштољима пуњеним лепком, пенастим бомбама, мрежама за хватање људи итд.

У мисији "отупљивања (не)контролисаних страсти" све сиромашнијег становништва, налазе се бројне невладине организације, које имају задатак да препознају зло код нападнутих; секте, које уче народ "позитивном размишљању" и када му отворено чине лако препознато зло; миротворачки покрети, који смирују друштвену напетост; фондације, које за мале паре помажу "одливу мозгова", каткад само зато да не буду на супротстављеној страни; агенције, које најперфиднијим мултилевел методама, скоро породичним и полутајним, преносе капитал из сиромашних у богате земље... На тај начин се Гоји (народне масе), о којима је писао Сергеј Нилус још 1905. године, преводе у "неоробовласничко друштво".

"И поред потпуне контроле, пропале или ослабљене државе могу да изазову нестабилност, унутрашњи сукоб и хуманитарне кризе унутар региона у којима Сједињене Државе имају виталне или важне интересе" – тако пише у чувеном четворогодишњем извештају (Quadrennial Defense Review – QDR) прочитаном у мају 1997. у Пентагону. Уз то је забележено: "Као што смо видели у Сомалији и претходној Југославији, те како видимо данас у земљама од Албаније до Заира, неке владе ће изгубити способност да одржавају јавни ред и обезбеђују потребе свог народа, што ће створити услове за грађанске немире, глад, масовне миграције преко међународних граница, за агресивна дејства суседних држава или чак масовно убијање".

Да су разбојници умни

С друге стране, док богати размишљају како да одрже висок степен развоја и демократије, задрже моћ и контролишу проблематичне појединце, групе, организације и државе, једини излаз је, ипак, у квалитативном приступу животу и схватању да на планети има довољно места и хране за све Земљане. Међутим, због грамзивих људи, који су отимање легализовали и правно регулисали и њихове моћи да преусмере капитал према луксузу, уместо према становима и храни, не постоји егзистенционална сигурност и зато глад влада светом. Занимљиво је да је папа Војтила 27. јануара 1999. у разговору са Билом Клинтоном захтевао да САД прекину тероризам, бомбардовања, криминал и да не изгладњују поједине народе у свету.

Наравно, назире се и оптимистичка варијанта. Нобеловац Ричард Смоли са Рајс универзитета, Гејл Пергамит и Крис Петерсон из Форсајт института (САД) тврде да ће нанотехнологије поправити све штете индустријске револуције: "Та врста технологије омогућиће: самосклапање производа широке потрошње, ишчезнуће загађења и чишћење упрљане околине, стварање молекуларне хране која ће истиснути глад, оживљавање изумрлих биљних и животињских врста, припремање услова за живот на другим планетама итд".

Деца наше деце треба да имају будућност, а она ће бити срећна, тек ако деца њихове деце буду имала будућност. Предуслов за то јесте да се сада не троше њихови ресурси, а похлепни људи управо то чине. Они, мислећи најдаље до своје деце, беру плодове са дрвета својих потомака, заборављајући, при томе, чувену изреку Светог Амброза: "Када свој посед дајеш сиромаху, то није поклон. Ти му дајеш оно што је његово".

Док је број становника несметано растао и однос младих и здравих према и старим и болесним био повољан, а млади су обезбеђивали старима безбрижну старост. На пример, за време Ото Бизмарка (1815‒1898) направљен је први државни систем пензионог и инвалидског осигурања у којем је седам радника радило за једног пензионера. Тај систем је планиран да функционише до односа 3:1 у корист оних који су запослени. Данас се, нажалост, тај однос у развијеним земљама приближава вредности 2:1, а у Србији и Црној Гори је већ 1:1. Заправо више нема фонда, нити могућности да се успостави. То је светски проблем, који се усложава из дана у дан, јер ће ускоро све развијеније земље света бити у проблему због старости, а неразвијеније због недостатка ресурса и капитала. Проблем би био објективно велики и када не би било похлепе богатих и када би сви радили на његовом решавању. Но, он је појачан неодговорним односом према будућности, приступом животу, слабим радом надлежних институција, али и веома конкретним тенденцијама да се продужи људски век (комфором и побољшањем здравља), клонирањем, вештачком интелигенцијом, стварањем киборга и слично. Зато најдобронамерније државне администрације покушавају да осигурају свом становништву услове да успеју у бескомпромисној, скоро гладијатоској, борби за опстанак у условима све веће несташице.

Људи мистификују живот, тврдећи да постоје владари из сенке, а реч је само о квантитативном приступу животу и ономе што из њега проистиче: грамзивост која непрестано ствара сукобе интереса, борба мега капиталиста за стални раст профита, корупција, мафијашки поредак и тероризам. Ту нема места за мале, обичне и поштене гађане. Када они прогледају и освесте се, уследиће рат "свих против свих", у којем неће бити поларизованих страна будући да нема организованих снага које би водиле "социолошки рат" за преотимање отетих ресурса, новаца и хране. Настаће, према космичким законима равнотеже и "сетве и жетве", вандалистичко уништавање, отимање иметка пљашкаша и њихово убијање. За тај обрачун се пљачкаши припремају. И то су разлози за изградњу подземних градова.

Треба заборавити обезбожене "светске владаре" и уз настојање да се што пре приступи технологијама које омогућавају саживот свих који постоје на планети, новим наговештеним знањима која ће можда омогућити и аутотрофију, учинити све да свет тежи квалитативном начину живота, а ту нема места за квантитативни глобализам, којем је основа "квазипрогрес" и једини циљ профит. Спас је глобализам у којем је циљ бољи живот свих грађана, у здравој животној средини.

Уосталом, кључни будући процеси већ увелико трају, а њихову суштину вероватно крију два податка. Кинески министар Ћијен Ћичен је 28. септембра 1995. изјавио да је Запад силеџија, а 1. октобра 1995. објављено је у штампи да су према америчким анкетама Кинези најзадовољнији становници планете.

Накнадни коментар аутора:

Мислим да је напис издржао проверу времена. Петнаест година касније, не треба ништа мењати у њему. Можда само додати тих петнаест година на цифре у којима је поменуто претходно време. Сигуран сам да ће написана истина трајати колико и садашњи људски род, односно до коначног освешћивања људи.