Морал официра изнад морала политичара
Хуманитарци моћнији од војне силе
Лист „Ревија 92“ бр. 238, 27. новембар 1998.
Политичка и војна моћ се често преплићу. Честе смене генерала и војни пучеви су најбољи показатељи да држава не функционише. Контролом владајућих и посебно војних гарнитура, велике силе остварују и одржавају светску доминацију. Официрски позив често надилази и надраста искушења која намеће „нови светски поредак“.
Начин на који су отишли с војно-политичке сцене генерали Павел Грачов, Игор Родионов, Луис Мекензи, Франсис Брикмон, Мајкл Роуз, Жан Рене Башле и како ће вероватно отићи њихови следбеници и блискомишљеници, на известан начин нарушава углед официра, али је и својеврсно упозорење, на шта су све спремни креатори „новог светског поретка“ и доказ да су војне гарнитуре дневнополитички инструменти и да је природан однос државне, а сада и наднационалне власти и војске неповратно нарушен. О том односу је аустоугарски генерал Алфред Краус у књизи „Узроци нашег пораза“ написао: „Политичар треба да има високу војничку даровитост неопходну државнику и карактерна својства великог војника. Војсковођа, пак, поред стручне ваљаности, треба да има јасан политички поглед, смисао за стварност и карактерне особине великог вође. Дакле, обојица треба да буду особити, велики људи, који с једнаком вољом, с једнаком снагом иду ка заједнички изабраном великом циљу... Но, ако су оба човека осредње вредности, они или иду потпуно засебним путевима или свађе и препирке ометају јединство рада. Такав рад има за последицу велике штете; оне могу да доведу до неуспеха“. Требало је да то зна Борис Јељцин. Ако је знао, поставља се питање: за чије се добро поиграо с генералима, којима је, у сложеној војно-политичкој ситуацији, требало дати дане за излагање, а не Прокрустовски одрезане минуте. Наиме, одбрана Русије је још једном на историјском искушењу – после Наполеона и Хитлера на њеним вратима је нови Ханибал (НАТО). Нехтење да се решавају проблеми као и неодлучивање служи непријатељима. Нико нема право на толико незнање, а камоли политичари. Зато би било вероватно боље да, уместо да генерале бирају политичари по шеми „бирајмо најбоље“, професионални војници изаберу најбољег међу собом.
Генерали, као и сви остали људи, могу се разврстати у две основне групе професионалаца. У првој групи су они који сматрају да су професионалци онда када беспоговорно извршавају све налоге претпостављених, а у другој они код којих је основни критеријум професионалности однос према сопственој професији. У прву групу спадају, осим америчког генерала Џона Шаликашвилија и француских генерала Филипа Моријона и Бернара Жанвијеа и сви други генерали, који се изразито професионално и, наравно због интереса њихових вођа, све време антисрпски понашају. То су амерички генерали Жак Клајн, Џон Б. Дејвис, Ерик Шинсеки, Фредерик Франкс, Џон Сјуел, Вилијам Бојтс, Руперт Смит, извесни генерал Галвин, који обучава босанске муслимане, затим шведски генерал Ларс-Ерик Валгрен, немачки генерали Клаус Нојман и Паул-Алберт Шерер и француски генерал Ерве Гобијар. Наравно, постоје и генерали, чија ће имена забележити историја, а који осим професионалног односа према позиву и сопственој држави и нацији поседују врлине, употпуњену имагинацију и чувају „душу“ – што значи – поседују официрски морал. У том скупу резервисана су места за Павела Грачова, Игора Родионова, Александра Перељакина, Луиса Мекензија, Сатиша Намбијара, Франсиса Брикмона, Мајкла Роуза, Жана Рене Башлеа, Пјера Мари Галоа, Армондо Новелиа...
НАТО руши руске генерале
Као што је познато, ширење НАТО-а ка истоку је последица пораза СССР-а у тзв. хладном рату. НАТО и Европска унија предвођена Немачком, заузимају простор који им, по њиховом мишљењу, сада припада. Руски политичари нису довољно моћни да зауставе мирни продор у њихов вилајет, део њих је припремљен (школован) да ради за рачун Запада, а цех пропасти плаћају, углавном, народ и поједини часни генерали.
Мора се признати да је генерал армије Павел Грачов све време предвођења руске војске био веома реалан и да је то основни разлог што се није уклапао у „прозападњачке аршине“. На пример, 4. септембра 1993. године руски министар одбране је рекао да Русија неће слати нове јединице у Југославију. А само два дана касније Виталиј Чуркин се потрудио да оповргне његову изјаву тврдњом да Русија само добија уколико њен батаљон буде у Босни. Од првог помињања бомбардовања Срба, генерал Грачов се супротстављао тој идеји, чак је тражио и добио уверавања од америчког секретара за одбрану Вилијама Перија да НАТО неће напасти Србе из ваздуха. Сматрао је да је некоректно окривљивати само Србе, да снаге Уједињених нација могу само да чувају мир (а не и да га намећу) у Босни, и обећавао да Русија неће окренути леђа Србима. Чак је 29. августа 1995. на својеврстан начин упозорио Србе да ће бити бомбардовани изненадном изјавом да је против ваздушних напада, у време када они нису помињани (а баш тада су припремани). Борио се против уласка Русије у Западну алијансу, упозоравао политички врх да је руска армија остала и без горива, односно да је новчаник Кремља празан, чак и за финансирање рата у Чеченији.
Неуспех руских војника у Чеченији био је неминован без подршке политичара и постављало се питање: коме он то говори? Наравно, без обзира што поједини руски војници у касарнама умиру од глади, што нема осавремењавања технике и што Александар Лебед прети зарђалим нуклеарним ракетама, Борис Јељцин којег на власти држи Бил Клинтон, немачка администрација и дозирана финансијска цркавица ММФ-а, није се либио да позове Грачова на одговорност због неуспеха у Чеченији (Можда је то био разлог више што је руски министар одбране одлучио да се и званично крсти 24. марта 1995. године). Међутим, без обзира што је и руска Дума тражила оставку Павела Грачова, због неуспеха у Чеченији, и што је он био веома коректан према Борису Јељцину, Павелу Грачову је дошло главе супротстављање ширењу НАТО-а. Наиме, у телефонском разговору 11. септембра 1995. Павел Грачов је Вилијама Периа упозорио, да су односи Русије и НАТО-а угрожени. Мада је, под притиском политичара, пристао да Руси учествују у мировним снагама у Босни и Херцеговини, нагласио је да мировна операција у бившој Босни неће бити НАТОвска и да руским војницима неће командовати НАТО алијанса. Успео је, приликом склапања споразума око заједничког учешћа у јединици за специјална дејства, под командом генерала Џона Џулвана, да руски војници заиста остану изван контрола команде НАТО-а. Запретио је Западу да ће Русија бити присиљена да тражи нове војне савезнике и још једном размотри свој пристанак на потписивање међународних споразума о разоружању и улогу свог нуклеарног арсенала, уколико НАТО настави са експанзијом ка истоку и уколико дође до размештање атомског оружја у земљама источне Европе. Било је то сувише за Јељцинова вашингтонски подупрта плећа, који је прво одбио да смени Грачова, а онда га је буквално жртвовао. Наиме, да би повећао шансе за победу у другом изборном кругу поставио је свог конкурента, генерала Александра Лебеда, за секретара Савета безбедности Руске федерације и свог помоћника за националну безбедност, а истовремено сменио министра одбране Павела Грачова, а затим је заокружио рачун смењивањем седам врхунских генерала, који су били у милости смењеног министра одбране.
За следећу жртву „прозападњака“ у руској политици изабран је 17. јула 1996. године Игор Родионов. Свој мандат почео је изјавом, која је садржавала неуобичајено наглашену забринутост: „Русија може изгубити армију као целовиту и борбено способну државну структуру“. Будући да је завршио патриотску школу, која не може бити ни анационална, ни наднационална, нови министар одбране је реаговао слично Павелу Грачову. Тврдио је да споразум о смањењу нуклеарног стратешког наоружања треба да се коригује према количинским и квалитативним параметрима. Затим, да је прерано за размену официра за везу између НАТО-а и Русије, те да настојање Сједињених Држава да ослањајући се на НАТО успоставе недељиво светско лидерство, представља опасност за чланице Заједнице независних држава. Да је Игор Родионов био флексибилнији према САД и НАТО-у вероватно не би био смењен. Јер, иако се устезао да спомене ширење Западне алијансе, све време је индиректно говорио о том проблему. Обећао је да се Заједница независних држава (ЗНД) неће проширивати и неће стварати нови савез као противтежу НАТО-у. Упозорио је руководство Русије да мора да буде свесно да је главни циљ НАТО-а да лиши Русију њених стратегијских нуклеарних снага.
Међутим, у Кремљу су се потрудили да узрок за ново смењивање буде сувишна отвореност министра. Наиме, Игор Родионов се одважио да обелодани да Русија до 2003. године може остати без система за одбрану пред спољном опасношћу. Због говора о катастрофалном стању у војсци и оптужбе упућене Јељцину за незаинтересованост и због тога што је „вршио притисак на Кремљ“, против Родионова је покренута кампања посредством јавних медија. Наређено му је, потом, да смањи војску до краја године за 200.000 војника и официра. Јавна је тајна да је Борис Јељцин већ после првог јавног иступа министра одбране размишљао о његовом смењивању. Нарочито због испољене дрскости да прозове тзв. нове Русе (американизовани Руси), који, према његовим речима, „траже ко би крварио за отаџбину док су они на Канарима“ (уз чувених „четири П“: пејџер, пиштољ, порше и плавуше). Од 17. јула до 22. маја прошло је само десет месеци. Вероватно ће маршал Игор Сергејев умати више среће.
Хуманији од политичара
Не изгледа природно, али генерали су се и у „Трећем балканском рату“ приказали у бољем светлу од политичара. Чак и они који су добили задатак да се боре против унапред изабраног непријатеља.
Тако је Филип Морион, француски генерал, лично обишао Церску, за коју се тврдило да су у њој Срби починили злочин и након обиласка изјавио је да није било масакра у Церској. Слично су пре њега поступили генерали Луис Мекензи и Сатиш Намбијар. Хајс Вер, британски бригадни генерал, командант штаба снага УН у Босни објавио је да босански муслимани, а не Срби, „даве“ Сарајево.
Француски генерал Пјер Мари Галоа потрудио се да објасни Французима зашто Француска не би смела да се упушта у рат против Срба и поручио: „Не бомбардује се народ који је у два наврата изабрао страну Француске у рату и платио своју борбу губитком више од два милиона људи, једна земља која је била под суровом окупацијом Турака, затим мучена од хрватских усташа и муслиманске 'Ес-ес' дивизије и малтретирана тридесет пет година од председника-маршала Тита. Срби нису криви за распад Југославије – Хрвати и Словенци су одлучили да разбију земљу коју су створили победници у два светска рата. Срби су жртве завере“.
Белгијски генерал Франсис Брикмон је сматрао да су ваздушни напади чисто амерички концепт, чија је примена апсолутно неодговарајућа да би дошло до мира у Босни, а у више наврата је поновио да само босански Срби поштују договоре. Кад је завршио своју мисију, само је додао: „Политичари нису знали шта хоће, а копља су се ломила на војницима – стидео сам се што сам Европљанин“.
Командант УНПРОФОР-а за бившу Југославију, француски генерал Жан Кот, саопштио је да су српска села у Крајини уништена намерно, не би ли тактиком „напад – уништење – повлачење – остављање УНПРОФОР-у“ освајали територије. Швајцарски лист „Нуво котидијен“ је тада писао да и „Хрватској прете санкције, јер су маске пале после упозорења генерала Кота“.
Бригадни генерал Ангас Ремзи, из британског састава мировних снага, са својом јединицом идентификовао је починиоце злочина у Ступном Долу и прокоментарисао: „То је учинила Бобовачка бригада којом је командовао Крешимир Босић“. Затим је додао: „Његови војници нису војници. Они су олош када су могли да ураде то што су урадили“.
Пример генерала Мајкла Роуза је најпоучнији. Британски генерал демаскирао је балканску НАТО мисију оптуживши муслиманску страну да константно крши примирје и да мисли да ће НАТО да води рат уместо њих. Тек након његове претње да ће авиони НАТО-а напасти јединице владе у Сарајеву, због тога што „оне провоцирају Србе да нападају град“, босански муслимани су пристали да обуставе нападе на Сарајево. Иницијативу за смењивање Мајкла Роуза покренуо је Џорџ Сорош, тврдећи да га треба сменити, „јер је просрпски настројен“. Наравно, друга врста професионализма има високу цену. Британски „Гардијан“ објавио је детаље о сукобу генерала Роуза и ЦИА-е у вези са Бихаћем и уклањању британског генерала, како би могла да се наметне америчка политика силе над Србима. Занимљиво је да се британски генерал у више наврата жалио да су га појединци из Стејт дипартмента намерно минирали, да је морао да образује Американце да би схватили шта је циљ мисије у Босни, а да су о рату у Босни у националним и интернационалним медијима приказане крајње искривљене слике. Такође је указао на постојање „владара“ који вуку конце из сенке.
Наравно, такво понашање генерала условило је њихово често смењивање. Босна је постала место за „одстрел“ генерала, али и место њиховог доказивања. Чак су и амерички генерали Џон Шаликашвили, начелник здруженог генералштаба, чији је отац био нациста и који је поздравио немачко војно учешће на Балкану, и Џорџ Џулван, главнокомандујући снага НАТО-а у Европи, тврдили да нема војног решења за Босну. Може се рећи да су у вези са ратом БиХ и амерички генерали били коректни. Да нису одлучивали политичари (у овом случају америчка администрација), непосредно пред напад НАТО снага на инфраструктуру Републике Српске, генерални секретар УН Бутрос Гали вероватно не би генералу Бернару Жонвијеу предао посебна овлашћења за употребу ваздушне силе у циљу „заштите мировних снага и заштићених зона“ – тзв. дупли кључ. Бутрос Бутрос Гали се тако унапред сагласио са најављеним одлукама команде НАТО-а, што је срушило још један међународни принцип и створило услове да НАТО самостално одлучује о употреби сопствене силе.
Коректни према истини били су генерал Ален Форан, који је рекао да Хрватска очигледно води политику „спржене земље“, затим генерали Жан Рене Башеле, Доган Гуреш, турски генерал Кенан Дениз, који је указао на опасност која долази од фундаменталиста и сепаратиста, Вилијам Неш, Николај Пишчев и пуковник Андреј Демуренко. Међутим, треба посебно нагласити значајну и охрабрујућу изјаву америчког генерала Колина Пауела: „Запад је грешан према Србима; у најбољем случају резултат ће бити подела Босне, дакле оно што су Срби од почетка тражили; главни допринос западних лидера Босни и њеном народу биле су бомбе и лажи; а истина је јако важна, јер ако се не схвата како је рат почео, избиће други“.
Генерали су школовани и информисани
Сасвим је извесно да понашање високих официра одређује њихово знање. Механизми на услузи (посебно обавештајна и безбедносна служба) обезбеђују им познавање магатрендова. Може се готово са сигурношћу тврдити да нема генерала који се није сусрео са подацима о надирућем Вилхелмизму или генерала који не зна барем као Фридрих фон Бернхарди, зашто велике силе сматрају да су поражене уколико не постану светске силе. Поменути генерали, који су били у вези са ратом у Босни, нису само проверени у ратовима од Никарагве и Либана до Кувајта, напротив, они су добро обавештени у вези са медитеранским и афричким тежњама Француске, после покушаја да се сузбије Немачка у Босни. Војни руководиоци су пре Волфганга Михала разматрали да ли је енглеско-француско братство радило за Србе и Русе и да ли је немачко-амерички заједнички интерес ишао на руку муслиманима и Турцима. Анализирали су и могућност да се евентуалним уласком Аустрије у НАТО повампири осовина Берлин – Праг – Беч.
Тешко је рећи да политичари више од војника знају о коначном остварењу геополитичког концепта Mitteleurop-е или о пројекту BuBalanda. Наиме, војни стратези су упознати са анализама Дејвида Марша, уредника Фајненшел тајмса и Јозефа Јофе, немачког новинара, према којима БуБа (Бундесбанка) може свести Европу на БуБаланд, земљу која би обухватала 30 одсто површине Европе и 45 одсто становништва, са 56 одсто друштвеног производа и 60 одсто извоза. Другим речима може се догодити да готово неприметно настане светска економска сила број један.
Смењени генерали су свакако знали да Европска унија тежи немачкој хегемонији, која подразумева потискивање Русије, Француске и Велике Британије. Постоје процене да се НАТО помера све до Буга, не би ли се појас око Русије још више затегао. Наведени трендови нису ништа мистично и непрепознатљиво, јер била би потребна два света да се задовоље све територијалне претензије које уједињене нације постављају једне према другима.
Нормално је што је Павел Грачов упозорио политички врх на последице ширења НАТО-а, када се зна да географско ширење Европе према југу и истоку кореспондира са степеном потискивања Русије из некадашњих земаља Совјетског Савеза. А, некадашњи подељени и раздвојени континенти стапају се у нове геополитичке опције: „Eвроазију“ и „Eвроафрику“.
Зато није природно да Борис Јељцин каже генералу, који је школован тридесетак година у једном од најбољих светских војношколских система: „Ви сте заборавили зашто постоје оружане снаге... Шта сте успели да урадите? О чему ћете известити?“ А то је учинио Игору Родионову, министру одбране, непосредно пред његово смењивање. Наравно то није, нити ће бити, последње смењивање руских генерала који стоје на путу прихватања проширеног Запада. У случају „Родионов“ победио је концепт Јурија Батурина, шефа Савета одбране, блиског „западњацима“ у влади Виктора Черномирдина, Борису Њемцову и Анатолију Чубајсу, који су заступали тезу да руску војску треба рационално реорганизовати и смањити, па економичније потрошити постојећи новац. Руски „прозападњаци“, које одавно предводе дипломате школоване на Западу, типа Андреја Козирева и Виталија Чуркина, сматрају да ширење НАТО не угрожава Русију и да је реч о пријатељском пакту. Зато неће бити чудно уколико се Андреј Козирев врати на руску политичку сцену.
Проблем је, како тврди Павел Фелгенауер, коментатор листа „Сјеводња“, што расходи за одбрану Русије могу да се смање једино у случају да Русија прода целу војну флоту у гвожђе, ликвидира уз помоћ САД нуклеарни потенцијал за годину дана, затим уколико остане без система раног упозоравања на ракетни напад и система ПВО и ако остави само снаге за случај локалног рата. То би био једини начин да се расходи сведу на 3 до 3,5 одсто националног дохотка. Супротно томе, Борис Јељцин је све време захтевао да се одржи нуклеарни потенцијал и висока борбена готовост, па су његови приговори Родионову остали неубедљиви. Очигледно је, да се пораз Совјетског Савеза у тзв. хладном рату, сада преноси на Русију. А колико је тај пораз тежак, јасно је из чињенице да Русија нема новца ни за ликвидацију сопствене војне моћи.
Колико су повезани стање државе и официрски морални кодекси показује и трагедија генерала Лева Рохлина, који је, да би ублажио суноврат Војске и последице продора Запада ка Истоку, основао „Покрет подршке армији, војној индустрији и науци“, а затим на оснивачком конгресу „Покрета за подшку армији“ 20. септембра 1997., затражио да народ „мирним и уставним методама“ принуди Бориса Јељцина да поднесе оставку. Није прошло ни годину дана: 3. јула 1998. године генерал Лев Рохлин је убијен.
Смењивање генерала неодољиво подсећа на војне пучеве. Занимљиво је, да је осуђујући преврат у Фритауну, генерални секретар Организације афричког јединства Салим Ахмад Салим, поред осталог, рекао да је „недопустиво да пучеве изводе каплари и наредници“ и да је то корак назад за цео афрички континент. И њему су недостајали угледни генерали. Мобуту Сесе Секо, Бокаса, Иди Амин Дада, Џон Пол Корома, све су то, углавном, на Западу школоване „демократе“, које су, радећи за „страни фактор“ (језуитско-вавилонски Запад), заборавиле на народно и своје добро. „С друге стране медаље“, све чешће су „ноћи дугих ножева“ (смене лица у војним врховима). Готово свакодневно повећава се „Роузов списак“: Петар Дејнекин, Александар Коржаков, Михаил Колешњиков, Феликс Громов и десетине других, који одлазе без помена имена.
Но, по свему судећи, спонзори – бескрупулозни покровитељи смењивања одважних, скрупулозних генерала, су исти. То више никог не чуди, јер како је подсетио Луис Мекензи, канадски генерал: „Свет је оболео од 'рака у Босни'“. Тако то мора бити, док поново не затребају управо они који су смењивани и пензионисани и које нове снаге „ваде“ из пензије попут повратника типа Михаила Иларионовича Кутузова и Живојина Мишића.