Сузе небеске

Само капи.
Сузе небеске.
Влажне ми усне,
влажне ми очи.
Кишом је прича доречена,
као жеђ.

Љубав у притаји.
Киша иза грана.
Једна ми мисао стари друг:
некуд у круг,
(свуда у круг),
где ничег нема,
дао бих сузе за жеђ,
а нека киша за сваки цвет.

Замци су ми на дну језера.
Време ми прошло пре рођења.
А бејаху моје кише
заводнице као сад роса што је.
Плешу светови,
па варају очи
време и ветар.

Негде се капи сакрише
и моја крв се просу улицама.
То није река
и није ветар,
то су капи Сунца.

Предао сам шетње забораву
и мисли своје
и молбе спаса.
Распукла се срца у горњој тврђави.
То крв сада грца.
Моја крв.
Пустите је морима
и нека ми киша.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.