Вршачког ми неба нема

Ветром избрисан сутон.
Водим пламен.
Прометеј сам.
Лутам.
Тражим,
као камен сам тугама испуцан.

Да затвор јесам знам,
ал’ затворен сам и сам
у пукотину мисли
на путу од Сунца,
па искрим и светлуцам.

Нем сам као глечер у плавој сенци.
Да прођем хоћу
крај вина у вече,
кроз ноћ до јутра,
у дан по воће.
Жедан сам светла.

О светлости причам
док пребирам боре,
свуда су венци,
свеће, горак мук,
горко време
и горак сан.

Опет сам сам.

Сада ми је тешко небо,
јер вршачког нема.
Лутао Балатом
по прузи неке песме
тако бих.

Пророк сам.
Предвиђам лето,
снажим хтење.
Сањам
да сањам мајку,
што не љуби.

Од јутра је теже небо.
Излазим из пукотине.
Чекају ме крај и сјај.

Несносна светлост.
Очи ми крваве крваре.
страшна слика сјаја.
Ту је под ногама
ивица бескраја,
ту су у рукама
сутони и праскзорја
– индијска маја.

Смислих наду
да се мењам уназад,
а поглед не дам.
Гнушам се киша,
јер ме мрзе
што волим Сунце.

У камену ми оста сенка
хладна као мир.

Лутам кроз свемир
тражећи бесмисли и вршачко време,
а онда мисли,
од Румунске цркве,
па Стеријином
у даље.
Сам.

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.