Рођен за неморање

За смех сам туга;
за кикот смех;
у закону безакоње;
у бесмртности смрт.

Морање немам;
тешко нечег имам;
мој закон је песма;
за чкаље сам врт.

Мора немам.

Имам ливаде,
страшила
и жита опаљена.

Нека су рађања безнадна.
Време ме неће.
Сам се требам,
као да сам чудо – тако је.

И кад се рађа неморање,
за смех сам туга.
И кад се упали тама,
исто што зима лето је.

Нека су надања безнадна
поштено кажу.
Ал’ коме ће сузе обмањене – коме?

Лудости?
Тој божанственој лудости?

О, како бих полудео до немоћи!
Топло ми је као речи у мени.
И не знам,
а не знам шта не знам
и још више нећу.
А не знам шта нећу.
И не требам.

А имам ливаде у себи
и трешње подивљале
и мисли разапете
и руке.
Па чега немам?

Песма је објављена у Збирци „Мирује чемпрес“,
„Народни лист“, Задар, 1971.