Не желим бити феникс

Беше ми тешко кад престадох да пишем.
Не желим себе пресахлом реком звати,
а свици негде украдени,
као да је ноћ узела речи о себи – себи.

У себи сам књиге исписао вишем.
Кога сад да молим да ми мене врати?
Можда вољу што је вишим замених?
Тражити треба питам себе – где бих?

А девојке песмом закитиле косу
и речи су биле расплинуте свуда,
као да слова својих уста просух,
па посташе песма и стрепња до блуда.

И остављам речи нек’ су ноћи.
Нека девојке свој смех исплићу.
И тражим друге да их обогатим.
Трећи пут се рађам у својој самоћи.
Ја у осмеху, не у пепелу, изнићу,
помислих и пожелех да се вратим
назад с речима, песмом, собом.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,

„Народни лист“, Задар, 1971.