Киша

Само једној девојци
небо спустих у очи
да га гледамо обоје.
Падала је киша.

Капи са њених бисера
и њени увојци,
запалише мисли моје
у коју западох,
док ме не стиша
покисло лишће
што га носише брезе
и мутни потоци.

Од уста што их кажу
влажни су пупољци.

Само једној девојци
јутро бих одузео,
пупољке кидао,
а она је дошла по киши
с кишом у очима.

Анђелом је зазвах,
а уходих ноћу,
да је не бих капима предао.
Волеле би реке да је са њима.

Да, само њу хоћу.
Само једној рекох:
смирена лепото,
пожели да си киша
и самном остани.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.