Речи без одговора

Негде у тами бескраја
све своје нити крију
те речи,
што се над сваком жељом свију.

Нису то речи беспутне,
које се опет неће дићи,
неће опстати,
неће изнићи.

То су речи из мисли
твоје и моје,
кад смо размишљања
у своје џепове стисли,
у јесењој ноћи кисли.

И док смо кисли,
Ти си смех свој плела
у снене мисли,
а ове су лутале тешке и беле
тражећи ноћ у грању.

И тако бледе,
не ноћу, већ дању,
и тако снене,
и ноћу су хтеле да створе дан.

Потом сам нежно миловао мисли,
док се твој осмех плео се у сан.

Песма је објављена у Збирци „Тренуци истине“,
„Народни лист“, Задар, 1971.

и у листу "Противавионац" број 20, Задар, мај 1979.