Београду из песама

Ни једна те песма достојна није,
ни сунце што те купа, ни сањива зора.
У теби се нешто као слутња крије.
Кад те нађох, прође загонетна мора.

Ни једна те песма опевати неће,
ни стрепњу твоју благу, ни уздах големи.
Из тебе је нешто запалило свеће,
па ме тајна нека загрљајем плени.

Теби вечна песма у грудима гори,
као да те љубав напустити не сме.
Из тебе ми нешто топлином говори,
да дах ветра ти си што пребира песме.

Усне су ти булка, лице беле раде.
Спутана лепотом твоја душа тиња.
Из тебе ми нешто да певам не даде,
као да сам празан, а ти си светиња.