Нешто шкрипи у држави Данској
Човечанство се навикло да живи у опасности. Уверени да ће се на крају крајева све некако добро завршити и да ће превагнути мирно решење, људи олако схватају догађаје које би на почетку 21. века требало да изазову панику у свету, будући да се дословно понавља прошлост. Тако је било пред оба светска рата. Постоји занимљива супротност између наводног и/или стварног страховања оних којим владају и народне мирноће.
Када размишљате одакле да почнете са писањем књиге Узроци ратова мисли вас повезују са 1938. годином, када је британски новинар Џорџ Ворд Прајс наговестио почетак Другог светског рата речима: „Кад се човек наднесе над светску историју, он добија утисак да се значајне промене на међународном плану, које изазивају спорове, не могу завршити другачије неголи ратним сукобом“.[1]
Вештачка безбедност, која влада најмање два века, створила је код многих људи, васпитаних у тзв. демократском духу и постојећем духовном менталитету, лажни утисак да је човек добар и да је свет у нормално време место мира.
Подразумева се да је нешто друго из књиге Ја познајем те диктароре разлог за размишљање о садашњости и будућности. Прво, Прајс је написао: „Новинарски чланци објављени у Паризу и Лондону, протестни митинзи одржани у овим престоницама, не праве апсолутно никакав ефекат у Немачкој“. Многи наивци данас мисле да ће се неко осврнути на протесте србских политичара и допломата (да ли србских?), због понашања челника Европске уније и САД приликом историјског потискивања Срба са вековних огњишта и откидања Косова и Метохије од Србије, сада, у време постпетооктобарске окупације Србије.
Али, ово није напис због тога што су непријатељи Срба још једном понизили Србе и Србију у Паризу 11. новембра 2018, када Србију, после толике голготе, нису поменули као учесницу Првог светског рата и свог савезника. На још једној безбожној, француско-немачко-америчко-руској представи изгледало је као да Србија није ни учествовала у Првом светском рату. То у кишном Паризу, крај Тријумфалне капије, на историјски неспорно важној протоколарној представи, окупљени владари, у улози збуњених, љутих и смркнутих глумаца, само су се насликали, уписали у историју и обрукали за сва времена. Они су уверени да будућност не постоји и да им нико никада неће судити. Не, овај напис није због њих. Ово је написано због једног занимљивијег феномена.
Када је Адолф Хитлер договорио присаједињење Аустрије Немачкој, у свакој вароши, у сваком селу, Фиреру је, уз громогласно клицање и цвеће, приређен исти помамни дочек. Чим би приспела његова кола, прва у дугачкој поворци, редови стрпљивих чекача и посматрача би се ускомешали, људска лавина јурнула би напред, а људи су се гушили око аутомобила. Приче о његовом муњевитом пролажењу у затвореном аутомобилу улицама са чије су се обе стране налазили редови Заштитних одреда, чиста су измишљотина.
Окупљене на улици ради дочека владара често називају руља, има и оних који замерају што се тако назива народ. У Србији је реч о истом народу којег су за време Цара Душана чинили себри, меропси и отроци. Критичари само подсећају на свеже прелетаче између странака у Србији. Уосталом, познато је да су Хитлер и Мусолини дошли на власт служећи се уставним методама. Мусолинију је краљ Италије поверио образовање владе, а Хитлера је наименовао канцеларом председник немачке републике. Све остало је одрадила руља. Победом на изборима 5. марта 1934. године Хитлер је постигао свој циљ, који се састојао у томе да на власт дође легалним средствима. Но, занимљиво је: шест милиона комуниста (тзв. црвени), који су учествовали у општим изборима пре Хитлеровог доласка на власт, прешло је у редове нациста. Због поданичког понашања и привржености наци странци сматрали су их најбољим нацистима. Баш као што су свеже поримокатоличени Срби били најбоље и најкрволочније усташе. Уосталом, исто се догађало и у Италији. У време Бенита Мусолинија, у једној фабрици, где су се годинама сукобљавали фашисти и комунисти, питали су раднике: шта је било са оним крвожедним црвеним? Одговор је био: већина је остала где јесте – сви су они сад добри фашисти. Руља остаје руља.
Но, главни бисер је у истини да су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини пролазили, у своје време, кроз народ, у неблиндираним аутомобилима. Данас, папа излази у снајперима чуване и данима унапред безбедносно прочишћене улице, у чувеном, блиндираном папамобилу. Група „Билдерберг“ се састаје тајно, обезбеђена хиљадама до зуба наоружаних специјалаца. Церемонију у Паризу 11. новембра 2018, којој су присуствовали шефови држава или влада осамдесетак држава, непосредних и посредних учесница „Великог рата“, обезбеђивало је око 10.000 полицајаца. Када Београд посећују личности попут Џозефа Бајдена, или Владимира Путина, улице се празне, а на крововима су снајперисти. Тако је у Загребу, Сарајеву, Риму, Лондону, Паризу, Бриселу, Вашингтону... Који су владари ближи и дражи руљи – они прошли и извикани и названи психопатама, или ови данашњи, којима се не сме рећи да су психопате?
Да ли треба подсећати да су данас владари спремни да лажу, да стварају лажну атмосферу, да снимају филмове о сусретима са грађанима, да довозе присталице аутобусима итд. Нешто шкрипи у држави Данској!
Напомена:
Џорџ Ворд Прајс, Ја познајем те диктаторе, стр. 10.